Nikad Brisel nije bio dalje od Beograda

Odnos prema Evropskoj uniji uvek je bio pitanje vrednosnog određenja društva. Od samih početaka uspostavljanja veza između tada još uvek Evropske zajednice i SFRJ, ti su odnosi govorili mnogo o kursu koji je Jugoslavija zauzela, ne samo u spoljnoj politici. Bliske veze i, kasnije, početak evropskih integracija značili su da u zemlji preovlađuje struja koja je demokratičnija, liberalnija, posvećenija klasičnim vrednostima liberalne demokratije, poput slobode ili pravne države.

Suprotno, udaljavanje od evropskih integracija značilo je traženje političkih uzora u drugim krajevima sveta, gde su neke drugačije vrednosti bile i ostale dominantne. Marko Nikezić, jedan od najvećih srpskih političara, govorio je još početkom sedamdesetih da su srpski nacionalisti “prirodno upućeni na Ruse, ne zbog slovenstva” već što bi hteli da se ovom zemljom “upravlja na ruski način”, tj. autokratski. Svaka priča o Srbiji i Evropskoj uniji neraskidivo je povezana sa vrednosnim određenjem srpskog društva.

PROZAPADNI KURS

Evropska unija bila je deo inspiracije generacijama koje su rušile Miloševića. Zajednica država u kojima se vlast bira na slobodnim izborima, gde su mediji slobodni i profesionalni, gde se poštuje podela vlasti i nezavisnost pravosuđa, gde su različitosti prihvaćene, a mržnja sankcionisana, sve je to izgledalo kao ideal nekome ko je morao da se suočava sa Miloševićevim zločinačkim režimom, koji je sejao mrtve od Vukovara do Fruške Gore. Evropska unija je predstavljala i jakog saveznika. Ne uvek i ne bez uobičajenih spoljnopolitičkih i geostrateških kompromisa, ali EU je jasno bila na strani protivnika Miloševićevog režima. I jedna i druga strana u tom savezu – i srpska opoziciona i kritička javnost i čelnici EU – prepoznale su zajedničke političke vrednosti koje su delili, a samim tim su pronašli i sopstvene interese da uđu u stabilno partnerstvo.

Sve vlasti posle 2000. do ove, povampirene radikalske, bile su proevropske. Čak i Koštunica, koji je u svojim poznim godinama otkrio evroskepticizam, nije nijednog trenutka zaustavio proces pridruživanja Evropskoj uniji. Štaviše. Demokratske opcije u Srbiji, bile one liberalne, socijaldemokratske ili konzervativne, prepoznale su u EU bar korisnog saveznika, ako ne i prirodno okruženje kom Srbija pripada.

Boris Tadić pobedio je 2008. godine sa jasnom proevropskom i to vrednosnom pričom. Bila je to centralna tema kampanje i omogućila je da se formira vlast Demokratske stranke nakon Koštuničinih konzervativaca, koji su Evropi suprotstavili vrlo birački potentno pitanje Kosova. Počeo je proces formalnih pregovora, a u modu su ušle reči poput klastera, benčmarka, zajedničke tekovine ili skrininga. Ceo proces dobio je zastrašujuću birokratsku dimenziju koja je, koliko krivicom srpskih vlasti i civilnog društva, toliko i krivicom same EU, bacila u senku svako smisleno objašnjenje i razlog za pristupanje.

A ONDA SU DOŠLI ONI

No, i pored ove birokratizacije i ogromnog jaza koji se godinama stvarao između građana i evropskih integracija, Vučićevi presvučeni radikali ipak su na vlast došli na proevropskoj agendi. Štaviše, tvrdili su da oni to mogu brže i bolje, da će se obračunati sa korupcijom, koja je jedna od ključnih prepreki reformama neophodnim za izgradnju pravne države, a samim tim i za učlanjenje u klub evropskih država.

Nisu građani jedini koji su progutali ovu retoriku. Prizemni populizam zasnovan na medijskim hapšenjima prethodno demonizovanih pojedinaca – koji uvek razara pravnu državu, a nipošto je ne gradi – naišao je na odobravanje čak i u strukturama EU i u delu država članica. Već to je trebalo da bude signal da su se mnogi u EU, ako su uspeli da pomešaju lov na veštice i institucionalnu borbu protiv korupcije, prilično udaljili od sopstvenih vrednosti.

Kao u priči o škorpiji i žabi, Vučićeva vlast brzo je pokazala svoju narav. Izgradnja autokratske države sama po sebi je potpuna suprotnost vrednostima na kojima je zasnovana Evropska unija. Demokratsko državno uređenje, koje podrazumeva bar relativno slobodne i fer izbore i medijski pluralizam, apsolutni je minimum da bi država uopšte mogla da razmišlja o ispunjenju političkih kriterijuma za pristup EU. A ni on, naravno, nije dovoljan, jer je samo osnov na kom se kasnije grade nezavisne institucije, podela vlasti, zaštita marginalizovanih grupa, vladavina prava, borba protiv kriminala i korupcije, dobrosusedski odnosi…

Čak ni takav apsolutni minimum Vučićeva vlast nije zadovoljavala, jer su svi izbori nakon 2012. bili opterećeni neregularnostima, sve većim kako je vreme proticalo. Pozivi vlastima da nastavi sa reformama ili da unaprede zakonodavstvo bili su sami po sebi besmisleni. Autokratska vlast se ne reformiše, ona se ruši, jer čim vladar ima autokratske tendencije, to znači da nema nikakvu nameru da uspostavlja demokratiju.

Danas su Srbija i Evropska unija dalje nego ikada nakon 2000. Proces evropskih integracija odavno je zaustavljen. Nema novih poglavlja, čak ni njihovog otvaranja, a o zatvaranju da se i ne govori. Kada se uporedi sa susednim državama koje su na ovom putu, pre svega sa Crnom Gorom, ali sve više i sa Albanijom, uočava se značajno zaostajanje Srbije. Nacionalni konvent za EU, široka mreža civilnog društva kojoj su srpska skupština i vlada i formalno dodelile mesto u celom procesu EU integracija, zamrzao je saradnju sa vlastima u Srbiji zbog postupaka tokom studentskih i građanskih demonstracija. Pritom, u programskom savetu Konventa sede velikim delom predstavnici sektora poznati po bliskoj saradnji i brojnim partnerskim projektima sa institucijama, a ne ljudskopravaši od kojih bi se očekivao radikalniji odgovor na autokratske tendencije u Srbiji. Sve ovo su pokazatelji da srpska vlast više ni prividno nije na putu evropskih integracija.

PRELAZAK POLITIČKE GRANICE

Uprkos svemu ovome, proces integracija i dalje formalno opstaje na papiru. Čelnici evropskih institucija i dalje se trude da iscede suvu drenovinu kada je taj proces u pitanju i da istaknu svoju podršku evropskom putu Srbije iako je i njima očigledno jasno da je Srbija sa tog puta davno skrenula. Diplomatske izjave, pa čak i one koje prevazilaze okvir formalne diplomatije, čuju se od briselskih funkcionera čak i danas kada režim Aleksandra Vučića koristi ogoljenu silu protiv svojih protivnika i kada su pogaženi i poslednji ostaci pravne države u Srbiji.

Mnogi ovakvo ponašanje pripisuju prostim interesima i savezništvom Brisela i Vučića koje ima svoju težinu i meri se u litijumu ili sličnim strateškim sirovinama. Međutim, to je uprošćeno sagledavanje evropske i svetske politike, koje je primerenije teorijama zavere nego ozbiljnim analizama. Razlozi su mnogo kompleksniji i svakako ih ima bar tri vrste.

Pod jedan, delom je svakako u pitanju želja da se jedna država zadrži na putu evropskih integracija, ma koliko on bio čisto formalan. Time se, bar po rečima onih koji u takvu strategiju veruju, Srbija drži van uticaja Putinovog režima, sprečava se njeno potpuno isklizavanje u proruski tabor i samim tim se preveniraju eventualne posledice takvog čina po mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu.

Ovo je stara taktika koja se dugo primenjuje u spoljnopolitičkim odnosima Evrope i uopšte Zapada sa drugim državama. Držanje jedne zemlje u sopstvenoj orbiti, tj. njeno vezivanje za sebe koje velikim delom podrazumeva i podilaženje njenom rukovodstvu i ohrabrivanje malih koraka napred, sve sa ciljem sprečavanja potpunog okretanja te države geopolitičkom protivniku, jeste legitimna i često primenjivana taktika.

Međutim, ova taktika ima svoja jasna ograničenja. Prvo, ne može se primenjivati u svakom istorijskom trenutku, tj. zahteva istorijske okolnosti koje pogoduju ovoj taktici. Ona se nikada ne može zasnivati samo na ohrabrenju države da ostane u nečijoj orbiti, već moraju biti ispunjeni i drugi uslovi – na primer, da je ta orbita dovoljno jaka i stabilna, kao i da prelazak u druge orbite u sebi sadrži ozbiljnu dozu rizika sa kojom se mora računati.

U današnjem, multipolarnom svetu, to su uslovi koji, iako postoje još uvek, nisu ni blizu jasni kao pre 15 ili 20 godina. Drugo, takva taktika ima smisla samo ako se njom ne ugrožavaju suštinske vrednosti na kojima bi savezništvo trebalo da počiva. Kada je ta granica pređena, nema više smisla nadati se da ćete vlast prostim tapšanjem po ramenu ubediti da ostane verna vama, a ne autokratskim režimima sa kojima se mnogo bolje razume.

EVROPSKA UNIJA KAO BANKOMAT

Drugi korpus razloga je mnogo prozaičniji i, nažalost, pogubniji na dugi rok. I mnogima u institucijama EU nije baš jasno zbog čega je ta zajednica napravljena i šta su njene ključne prednosti. Umesto najvećeg mirovnog projekta na svetu i zajednice zasnovane na idejama slobode, pravde i demokratije, oni nude nekakav trgovinski savez, prostu ekonomsku uniju gde se koristi mere isključivo u pretpristupnim fondovima. Time se EU svodi na bankomat, koji služi jedino da se uzme novac i da time država koja se pridružuje ima opipljiv finansijski interes.

Iako države koje pristupaju EU nesumnjivo imaju ogromne koristi, što je odavno empirijski dokazana činjenica jer niko nije postao siromašniji zato što je pristupio EU, to nikada nije bio ključni razlog za privlačnost EU integracija. I druge sile na svetu, na primer Kina, imaju novac, koji je čak mnogo raspoloživiji jer ne podleže strogim antikorupcijskim ograničenjima kao u slučaju EU fondova.

Evropska unija je uvek imala nešto drugo – specifičnu vrednosnu osnovu koju nudi svojim građanima. Građani čije su države u EU uživaju najvišu moguću pravnu i svaku drugu zaštitu na svetu, zahvaljujući nadnacionalnoj tvorevini koja je u stanju da garantuje zaštitu osnovnih prava ili bar da prisili države članice da se ponašaju u prihvatljivim okvirima kada je o ovim pravima reč. Naravno, to ne znači da ne postoje ozbiljni problemi u gotovo svim državama članicama, ali ti su problemi neuporedivi sa bilo kojim drugim delom sveta, uključujući odnedavno i SAD.

Evropa je deo sveta gde ćete se najteže sresti sa nezakonitim hapšenjem, policijskom torturom, institucionalizovanom diskriminacijom, otrovnim hemikalijama u hrani, vodi ili igračkama, sa zagađenim vazduhom ili prosto sa komšijom koji nekažnjeno krši propise i ugrožava vam spokojan život. Nema sumnje da se može biti bogatiji u nekoj bliskoistočnoj polurobovlasničkoj državi, ali to prilično zavisi od toga kog ste roda, državljanstva, vere, boje kože ili koga poznajete u kastinskom sistemu društvene moći. Države u kojma još uvek postoje logori za prevaspitavanje nepodobnih, u kojima vas zatvore ako ukucate pogrešnu reč na društvenoj mreži ili u kojima ljudi nestaju zbog držanja belog papira ne vredi u ovom kontekstu ni pominjati.

foto: fonet/instagram predsednika srbije

NEGATIVNA SELEKCIJA

Treća grupa razloga za ovakvo ponašanje EU prema srpskim vlastima još je prozaičnija. Ona u sebi sadrži nekoliko povezanih elemenata. Pod jedan, kvalitet ljudi koji upravljaju državama opao je očigledno u celom svetu, pa i u Evropi. Sve manje sposobnih i obrazovanih ljudi želi da se bavi javnim poslovima, što neminovno utiče na negativnu selekciju, pa i na kvalitet odluka. Posebno je to vidljivo prilikom donošenja strateških, dugoročnih odluka, koje same po sebi zahtevaju analitički um, sposobnost predviđanja događaja, ali i jasna vrednosna ubeđenja. Negativna selekcija spušta se po vertikali, tako da i ovde neretko imamo priliku da gledamo trećerazredne birokrate iz država članica kako donose važne odluke u delegaciji EU u Beogradu.

Ovo posebno pada u oči kada se uporede sa svojim neuporedivo sposobnijim kolegama – domaćim državljanima, koji, nažalost, zbog državljanstva imaju ograničenje do koje mere mogu da utiču na politiku delegacije u kojoj rade. U ovoj grupi razloga je nesumnjivo i prost ekonomski interes pojedinih vlada, pa čak i pojedinaca u evropskim državama. Nekad se radi o kupovini skupog naoružanja ili garanciji pristupa retkim resursima, kojima srpska vlast bar delimično plaća blaži tretman u važnim evropskim prestonicama, a opet, nekada je reč o najobičnijoj korupciji, kada vlast u Srbiji direktno potkupljuje važne evropske funkcionere da rade u njenu korist. Iako, naravno, nemamo dokaze za konkretan slučaj korupcije, pomisliti da su od svih političara na svetu samo oni u evropskim institucijama imuni na takvu praksu bilo bi nedopustivo naivno.

OGORČENJE I RAZOČARANJE

Svi ovi razlozi zajedno dovode do postupanja EU koje u velikom delu javnosti u Srbiji izaziva talas ogorčenja i razočaranja. Upravo ova činjenica potvrđuje tezu da EU nikada nije bila samo prost trgovinski savez. Da nisu od nje očekivali podršku vrednostima poput slobode i pravde, ne bi se građani toliko ni ljutili.

Nije još zabeležen slučaj da je neko iznenađen što vlasti u Kini, Rusiji ili Izraelu nisu podržale demokratske snage u Srbiji. Prag očekivanja, uspostavljen još u prošlom veku, drastično je drugačiji kada je reč o EU. Od nje se očekuje da ne zatvara oči na zloupotrebu institucija, na batinaše koji u režiji vlasti lome vilice studentkinjama, na političke zatvorenike kakvih danas ima i previše u Srbiji, počevši od šestoro ljudi u Novom Sadu koji već drugi mesec sede u zatvoru kao taoci pomahnitalog režima. Ovo razočaranje manifestuje se i na ulicama, gde nema evropskih zastava. Iako bi mi bilo draže da ih ima, ne samo da razumem zašto ih nema već mislim da njihovo odsustvo može biti blagotvorno i za EU.

Svaka zastava, pa i evropska, mora da zasluži da je građani poštuju i vole. U Gruziji je očigledno to zaslužila, kao i u Srbiji početkom dvehiljaditih. Ali u Srbiji danas ona je izvor razočaranja. Kada bude ponovo počela da se nosi na ulicama Beograda i drugih srpskih gradova, biće to znak da se EU vratila sebi, da je shvatila šta joj je ključna komparativna prednost u multipolarnom svetu i zašto su ljudi osamdesetih preskakali bodljikavu žicu pod mitraljezima da bi došli u zapadnu Evropu. Hleba je bilo i u istočnoj Evropi. Ali slobode nije. Slobodu, gospodo evropski funkcioneri, vratite na zastavu sa zvezdicama, pa ćemo je opet gledati i na ulicama Srbije.