Predizborno uzbuđenje značajno uvećava radikalizacija sukoba HDZ-a i opozicije, posebno njenog levo-liberalnog dela. Poređenja aktuelne vlasti u Zagrebu sa režimom Aleksandra Vučića, optužbe za zarobljavanje države, dubinska polarizacija i predstavljanje izbora kao sudbonosnog pitanja neodoljivo podsećaju na ovdašnju političku atmosferu. Naravno, to jeste deo izborne kampanje, ali politička logika ukazuje da će ovi izbori biti više od običnih
Izgleda da nijedni izbori u regionu ne mogu bez Srbije. Ako smo u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, i delom u Makedoniji, imali direktno uplitanje, hapšenja i filmske zaplete, u Hrvatskoj je to posrednije i simbolično.
Čudna je politička dinamika predstavnika vlasti Srbije i Hrvatske. Između predsednika Srbije i predsednika Hrvatske Milanovića ima mnogo prepucavanja i nadmudrivanja, kao i čestih razmena uvredljivih kvalifikacija. Sa predsednikom vlade Plenkovićem, Vučićev odnos je drugačiji: napet, ali prilično korektan, često i pun razumevanja. Konačno, odnos sličan onom sa Vučićem, Milanović ima sa Plenkovićem.
Stoga nije slučajno što se povlače mnoge analogije između zbivanja u Hrvatskoj i Srbiji. Na protestu levice u Zagrebu videli smo slike Vučića i Plenkovića sa znakom jednakosti. Predsednik Socijaldemokratske partije Grbin, objašnjavajući poteze predsednika Milanovića, izjavio je da ako ne dođe do političke promene, “mi ćemo otići tamo gdje je danas Vučić odvukao Srbiju”. Slično konstatuje i prethodno objavljena opširna analiza portala Index.hr pod naslovom “Andrej se pretvorio u Aleksandra”. S druge strane, Milanovićev način raspisivanja izbora i kandidovanje za premijera sa mesta predsednika mnoge podseća na izborni inženjering Aleksandra Vučića, čak na državni udar ili izborni blickrig.
Hrvatski politički akteri pokušavaju da iskoriste svoje pozicije kako bi ostvarili političku i izbornu prednost. Plenković koristi poziciju premijera da vrši pritisak na medije, vređa opoziciju, postavlja lojalne korumpirane kadrove i njima premrežava institucije, uključujući ustavni sud. Milanović, s druge strane, koristi podatke obaveštajnih službi kojima ima službeni pristup, koristi svaki nastup da napadne vladu i uvredljivo komentariše svaki slučaj i svako postavljenje.
Politička logika ovih poteza i korišćenja ovlašćenja je jasna. Raspisivanjem izbora u petak 15. marta, za sredu 17. april, zajedno sa najavom svog kandidovanja za mesto premijera, predsednik Milanović je dobio stratešku prednost. Povećao se posebno rejting SDP-a, ali i šanse da opozicija pobedi na izborima.
Iznenadno raspisivanje izbora, kratak rok za kampanju i njihovo održavanje usred sedmice, a ne kako je uobičajeno – nedeljom, smanjuje manevarski prostor vladajućoj stranci i verovatno povećava izlaznost opozicionih birača. Izbor srede kao izbornog (i u ovom slučaju neradnog) dana je nekonvencionalan, ali i značajno menja dinamiku izbora jer je izborni dan u potpunosti posvećen izborima, oni postaju jedini važan događaj tog dana, nisu deo vremena koje ljudi koriste za odmor i slobodne aktivnosti.
Najava kandidovanja predsednika Milanovića za mesto premijera takođe strateški daje prednost opoziciji, posebno njegovoj partiji, jer polarizuje političku scenu na dva suprotstavljena politička tabora, jedan Plenkovićev i drugi Milanovićev. U ovom pogledu, to je izbor između onoga što predstavljaju njihove ličnosti. Političke rasprave i medijska pažnja poslednjih dana to potvrđuju: sav fokus je na njima dvojici. Političko zatezanje produžava takvo stanje i očigledno je da će kampanja biti time obeležena, ma kakav ishod sporova bio. Za Milanovića, ovi potezi trebalo je da proizvedu situaciju u kojoj on u svakom raspletu dobija. Međutim, ne mora biti tako. Ovde analogije sa Srbijom prestaju, posebno onaj deo sa Ustavnim sudom.
JEDINSTVO DRŽAVNOG TELA I LIČNOSTI PREDSEDNIKA
Nama u Srbiji, posebno onima koji su učestvovali na izborima, gotovo je nezamislivo da Ustavni sud dobije žalbu u petak, u subotu zakaže zasedanje za ponedeljak u 11 sati i istog dana objavi odluku u izbornom sporu. Odluka kaže da predsednik države ne može da se kandiduje na listi, da ne može da učestvuje u kampanji i, štaviše, sadrži upozorenje da će poništiti izbore ukoliko predsednik Milanović to učini. Za ovo kratko vreme, postoje različiti komentari o tome da li je Ustavni sud bio u pravu ili ne. Upućene su i teške reči i uvrede na račun članova Ustavnog suda. Još uvek traje natezanje o tome da li će Milanović prihvatiti presudu ili ne i smišljaju se i načini da se ona zaobiđe, ali će ova presuda svakako imati dalekosežne posledice i bitno uticati na položaj Ustavnog suda, ma kakav kvalitet njegovog sastava bio.
Meritum presude i rasprave koje ga prate su posebno zanimljivi i za Srbiju. Naime, presuda kaže da je predsednik “državno tjelo” i da kao takav ne može učestvovati u svim izbornim aktivnostima dok ne da ostavku. Isto kao i u Srbiji jeste to što takva zabrana, eksplicitno, ne postoji, ali je u presudi ona izvedena iz poretka vrednosti ustava, tačnije podele vlasti i zabrane državnim organima da učestvuju na izborima. Na sličan način, Vlada ne bi mogla da učestvuje na izborima, ali ministri mogu, jer nisu samostalni državni organ. U slučaju predsednika, postoji jedinstvo “državnog tjela” i ličnosti. Na stranu metafizička tumačenja o statusu predsednika koja su se pojavila u hrvatskoj javnosti, ova zabrana ima i političku logiku koja proističe iz zahteva za podelom vlasti. Koliko daleko ona seže drugo je pitanje.
Sličan zahtev postoji u Srbiji: opozicija i nevladine organizacije koje se bave izborima traže da se ime predsednika ne nalazi na glasačkim listićima i da on ne učestvuje u kampanji. Predsednik se bira na isti način kao u Hrvatskoj, na neposrednim izborima, ali se ustavnost ove prakse, bez obzira što je dovedena u pitanje, ne proverava, nezavisno od toga da li je ona postojala ranije. Mada takav zahtev nije ni podnet Ustavnom sudu Srbije, praksa rešavanja izbornih sporova i uopšte delovanje Ustavnog suda u Srbiji obeshrabruje bilo kakvu takvu inicijativu. Ustavni sud nikada nije presuđivao o politički značajnim temama ili je o njima donosio presude tek kada su izgubile politički značaj. To nije deo pravne doktrine suda, pre pitanje hrabrosti, sastava i političkog uticaja.
VIŠE OD OBIČNIH IZBORA
Šta će sve ovo dalje značiti za hrvatsku politiku drugo je pitanje. Ova godina je u Hrvatskoj takozvana superizborna godina; pored parlamentarnih, na redu su i izbori za Evropski parlament i predsednički izbori. Očekivani redosled je glasio da parlamentarni budu posle evropskih, ali to je već promenjeno, što će uticati na političku dinamiku i uneti novu neizvesnost. Očigledno je da posle višegodišnjeg zatišja, sa sporadičnim svađama predsednika i premijera, Hrvatsku čeka politički uzbudljiva godina, sa ozbiljnim posledicama.
Uzbuđenje znatno uvećava radikalizacija sukoba HDZ-a i opozicije, posebno njenog levo-liberalnog dela. Poređenja aktuelne vlasti sa režimom u Srbiji, optužbe za zarobljavanje države i dubinska polarizacija i predstavljanje izbora kao sudbonosnog pitanja za Hrvatsku neodoljivo podsećaju na političku atmosferu u Srbiji. Naravno, to jeste deo izborne kampanje i ovakva retorika se uvek pojačava pred izbore, ali i politička logika ukazuje da će ovi izbori biti više od običnih. Spremnost predsednika Milanovića da ide protiv sistema, najavom da će se kandidovati ali neće davati ostavku pre konstituisanja i izbora novog predsednika Sabora, rečito govori o tome. Naime, u slučaju Milanovićeve ostavke, sve poluge vlasti biće u rukama HDZ-a, a to se doživljava kao ozbiljna opasnost za demokratiju i politički pluralizam u Hrvatskoj, što pojačava analogiju sa Srbijom. U takvoj situaciji sve postaje predmet političke borbe, ali i dolazi do političkih kriza sa uvek neizvesnim ishodom.
Pored svega, desetoro sudija Ustavnog suda je na kraju mandata i slede novi izbori za sudije Ustavnog suda za koje će, po svemu sudeći, biti potreban politički dogovor vlasti i opozicije. Sigurno je da će pregovori biti teški, što može dodatno produbiti krizu. Dodatno, Milanovićevo političko zatezanje da prizna i poštuje odluke Ustavnog suda praćeno uvredama na račun njegovih članova može imati ozbiljne posledice za budući izbor sudija i uopšte sudbinu Ustavnog suda.
Drugo je pitanje da li će Hrvatskoj zaista i upasti u političku krizu. Mnogo toga zavisi od predstojećih izbora, ali i dinamike koja ih prati. Za sada institucije uspevaju da stabilizuju situaciju, mediji se koliko-toliko profesionalno drže i nisu akteri koji podstiču polarizaciju.
Za to vreme, Srbija je, kao i obično, obuzeta vlastitim političkim brigama i malo je interesuje politička situacija u regionu, pre nego što ona postane od neposrednog političkog interesa za unutrašnja zbivanja. A suvišno je reći da Srbiji ne bi bilo u interesu da Hrvatska postane autokratska država, kakva je Srbija trenutno, niti da tamo potraje politička kriza. Hrvatska je susedna država u kojoj živi srpska nacionalna manjina, članica Evropske unije kojoj makar deklarativno težimo i država sa kojom imamo dugu i promenjivu istoriju međusobnih odnosa i neke nerešene probleme. Nije svejedno kako je u susedstvu.
Autor je Narodni poslanik i profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
