Muzika koja vas natera da lupkate nogom, ali nema autora – to je eksperiment Rika Beata sa veštačkom inteligencijom. Je li ovo početak kraja muzičke industrije kakvu znamo?
Jeste li spremni za jednu horor priču? Verovatno niste čuli (za) Ilaja Mersera (Eli Mercer), ne tenisera ili glumca već kantri pevača. Ako do sada niste, bolje je što niste i nadajmo se da nećete osim ako ga posle čitanja ne potražite na Jutjubu. Lik je teška prevara iako mu je muzika sasvim OK. I to nisam rekao ja, već Rik Beato, verovatno najveći muzički influenser danas. Pevač ga je iskulirao.
Ilaj je, zapravo, Beatova kreacija. U nameri da nam prikaže mogućnosti i opasnosti koje donosi veštačka inteligencija, on je pomoću nekoliko aplikacija izmislio pevača, njegov izgled, imidž, biografiju, muziku i sve to stavio na mreže. I o tome napravio video-post. Od Kloda (Claude) je tražio da mu napiše par tekstova na određene teme, promptujući to jednom ne naročito preopširnom, ali dosta preciznom rečenicom. Onda je te tekstove ubacio u Suno i od programa zatražio da napravi pesme. Rezultat je bio zabrinjavajuće dobar, moglo bi se reći – odličan. Nije to muzika (niti tekstovi) koji će vas “odalamiti” kada ih čujete, daleko od toga. Ali je vrlo pristojno, slušabilno, čak vas natera da lupkate nogom u ritmu. Ono što zaista odalami je da je sve to nastalo za nekoliko minuta, praktično ni iz čega, odnosno iz neke dosta labave ideje.
Sam Beato kaže kako je na pesmama mogao malo više da radi, da od softvera traži da promeni ritam ili progresiju akorda, da se malo poigra i dobije još bolji rezultat uz nesrazmerno malo uloženog sopstvenog vremena. Ali upozorava nas da nam se muzika dopada jer podseća na nešto, a to nešto je rad drugih, pravih umetnika, kojim se ovaj softver hrani. I koje će, umetnike, Ilaji ostaviti bez hleba. Kao pravi, agresivni paraziti. E, to je već horor.
Beato dodaje da je Jutjub, za razliku od Spotifaja, zabranio monetizaciju sadržaja VI, čime se čuva integritet autora, koliko-toliko, kao i decenije potrošene da nauče da sviraju. Ili da komponuju.
S druge strane, autore su do sada štitili zakoni o autorskim pravima. Muziku koju slušate na radiju stanica mora da plati. Odnosno, do sada je morala. Sintetizovana muzika nema pravog autora, to jest, autorom se može smatrati onaj ko ju je ispromptovao. To može biti vlasnik stanice ili muzički urednik, tako da autorskih prava nema. Neka sasvim korektna muzika popunjavaće program besplatno.
Najveći udar doživeće oni koji prave džinglove, muziku za reklame, pa i same reklame, ako govorimo i o videu. Svako, ali baš svako, moći će za nekoliko dolara mesečne pretplate sam da kreira ono što mu se sviđa. Neće to biti neki fenomenalan rezultat, ali će vršiti poslić, bolje rečeno izbaciće iz posla većinu kreativaca ostavljajući samo one koji umeju sa algoritmima, jednog po poslu. Dok i njega ne zamene aplikacije.
Ko god razmišlja o zakonskom uređenju veštačke inteligencije, ako je to uopšte moguće, moraće da cilja veoma, veoma visoko. Ko god da stvara, moraće da pronađe način da svoje kreacije sakrije od veštačke inteligencije koja bi nemilosrdno da ga opelješi zaslepljujući ga svojim mogućnostima, zapravo ogledalcima i perlicama.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
