Nije gotovo dok se ne završi

Dok se predsednik Srbije i pokrovitelj Vlade Srbije Aleksandar Vučić od dočeka Nove godine naovamo pojavljuje u javnosti boreći se sa velikim temama kao što je budući status Kosova, izgleda kao da je Vlada Srbije uzela produženi odmor, spojila praznike i da lagano ulazi u 2018.

Da nije bilo otvaranja ponuda za koncesiju Aerodroma „Nikola Tesla“ koji je izazvao brojne reakcije i, naravno, podelio javnost u Srbiji, ne bismo znali da bilo ko iz vlade nešto radi. Postnovogodišnja ili božićna hibernacija kao da je bila uzrok što je jedno pismo, koje je stiglo u prvoj nedelji nove godine, ostalo izgubljeno u sandučetu Ministarstva finansija i njenog nevidljivog ministra Dušana Vujovića.

PISMO BEZ ODGOVORA: Tek, pozivi novinara BIRN-a prošle nedelje uzburkali su duhove u Nemanjinoj ulici. Shvatilo se da se novinari raspituju o dopisu kojim predstavnici grčkog preduzeća Mitilineos holding traže od Vlade Srbije, od nadležnog ministarstva, da plati odštetu na koju je obavezala odluka Arbitražnog suda iz oktobra 2017. godine, jer svaki dan odlaganja tog plaćanja košta građane Srbije oko 3000 dolara.

Ukupan iznos koji je sud odredio u korist Grka je oko 40 miliona dolara, što je gotovo desetina sume kojom se vlada hvalila da će je zaraditi ustupanjem aerodroma francuskom partneru. Tek tada, kada je BIRN objavio da Srbija ne samo da nije platila ono na šta je sud obavezuje nego da stižu i kamate na naplatu, javnost je saznala da su najave predsednice Vlade Srbije i raznih ministara s početka septembra 2017. godine bili dosta olako dato obećanje.

Izgleda da se vlada u prvom trenutku pomirila sa tim da će morati da isplati nemalih 40 miliona dolara odštete partneru RTB Bor, koji je na taj način želeo da okonča dvadesetogodišnju, čini se, neuspešnu saradnju, ali da se kasnije dogodilo nešto što je vladu relaksiralo i ostavilo joj mogućnost da se i ne bavi tim slučajem.

Potpisnik ovog teksta je imao uvid u dopis koji je Mitilineos poslao 5. januara 2018. godine ministru finansija Dušanu Vujoviću podsećajući ga na istoriju odnosa od trenutka kada je doneta presuda Arbitražnog suda pa do tog dana, kada se nagomilala kamata od oko 200.000 evra.

Mitilineos podseća vladu da, bez obzira na činjenicu da se država žalila na odluku suda, to ne odlaže izvršenje odluke i poziva nadležnog ministra da se drži dogovora i obaveza. Pored toga, Grci kažu da su u međuvremenu, od oktobra do januara, u dva navrata pokušavali da vide šta je sa novcem i uplatom, ali da im niko sa srpske strane nije odgovarao.

Sve ovo malo podseća na onu scenu iz drame Dušana Kovačevića „Maratonci trče počasni krug“, kada u jednom momentu Bili Piton zahteva da mu porodica Topalović isplati zaostala dugovanja za dostavljene kovčege, inače „ode kuća“.

KOLIKO JE 40 MILIONA DOLARA: Iako ministri u vladi nisu odmah želeli da komentarišu ceo slučaj, očigledno je da je sama činjenica da se neki novinari interesuju za nešto što bi trebalo da bude tajna pokrenulo administraciju iz zimskog sna i nateralo je da nešto uradi. Tako se poklopilo da u danu kada se u javnosti pojavila informacija o novim troškovima kojima su građani izloženi zbog nesavesnog postupanja vlade, dakle u petak 12. januara, ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić i državni sekretar Ministarstva finansija Nenad Mijailović, uz nadzor šefa kabineta Aleksandra Vučića Ivicu Kojića, uspostave kontakt sa Mitilineosom u stilu „gde gori braćo Grci“, i da probaju da se dogovore o načinu isplate duga. Nije jasan motiv što od te priče beže nekoliko dana, ali, na kraju, čini se da se nešto uradilo: postoji nekakva Radna grupa, međuresornog karaktera, koja sada ulazi u postupak pregovaranja sa grčkom kompanijom oko načina plaćana odštete.

Iako je bilo rečeno da 40 miliona nije ništa za Srbiju i da naše finansije toliko dobro stoje da bismo, po uzoru na onog dedu iz filma „Ko to tamo peva“, mogli da platimo i pet kazni odjednom, sada se vidi da nikome nije lako da taj novac samo transferiše Grcima i da okonča odnos dug 20 godina, koji se završava u korist štete građana Srbije.

Koliko je to veliki novac za Srbiju, lakše se razume ako se podsetimo da je toliko iznosila investicija kompanije Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u novooformljeno preduzeće Er Srbija, sa kojim se ova vlada danas toliko ponosi.

Dakle, koraci su sledeći: dok ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca, u četvrtak 18. januara, predstavnici Mitilineosa će se pakovati da dolete na sastanak u Beograd koji bi trebalo da se dogodi sutradan, na Bogojavljenje. I dok odvažni mladići budu plivali na Adi za Bogojavljenski krst, predstavnici srpske vlade razgovaraće o tome na koji način da plate dugove a da ne ugroze budžet Srbije i, još gore, da ne naprave neku veću štetu reputacionom imidžu Srbije kao super destinacije za strane ulagače.

CENA INVESTICIJA: Ova vlada, kao i one pre nje, mnogo je držala do toga da oni koji dolaze sa strane i žele da ulažu neki novac u Srbiju dobiju sve što je moguće, i više od toga, e da bi baš ovde a ne u Makedoniji, na primer, otvorili svoje preduzeće. Paradigma subvencionisanja inostranih ulagača nije se promenila sa promenom vlasti 2012. godine, štaviše. Čini se, i to su ocenili i razni lokalni stručnjaci iz oblasti ekonomije, da su sve vlade Aleksandra Vučića na sve moguće načine želele da privuku strane investitore, čak i po cenu da im plate i više nego što bi sami investitori očekivali, samo da dođu u Srbiju.

Slučaj Mitilineos neće promeniti tu paradigmu, niti će uplašiti one koji bi možda došli u Srbiju jer se investitori, razume se, štite dobrim ugovorima, kao i činjenicom da se od potencijalnih problema sa partnerom u Srbiji, a to je po pravilu Vlada Srbije, štite i unapred određenim arbitražnim sudovima bilo u Švajcarskoj, bilo u Engleskoj.

S druge strane, u godini u kojoj se očekuje da bi Srbije možda mogla da reši pitanje RTB Bor dovođenjem nekakvog strateškog partnera, što je i Mitilineos trebalo da bude pre 20 godina, verovatno nije dobro da se iza kompanije vuče loš narativ dugova prema nekom iz „branše“ – takve stvari bi mogle da oslabe poziciju Srbije u nekakvom sutrašnjem pregovaranju sa potencijalnim partnerima iz Kine, kao što je nekoliko puta pominjano.

Slučaj Mitilineos bi mogao da bude i dobra pouka za sadašnju vlast, koja inače veli da ga je nasledila i da nema nikakve veze sa njim (a u ovoj vladi je SPS koji je tog Mitilineosa i doveo pre 20 godina, kada je sam vodio Srbiju), jer smo u poslednjih nekoliko godina imali više „kapitalnih“ ulaganja koja su ostvarena u okviru krovnih međudržavnih sporazuma, kao što je ranije bio i ugovor sa grčkom kompanijom.

Jedna garnitura potpiše neke ugovore na osnovu nekih sporazuma, a onda oni koji ih naslede na vlasti veruju da mogu da naprave reviziju takvih ugovora pa, po pravilu, od toga ne bude ništa, a Srbiji bude naloženo da plati odštetu od nekoliko desetina miliona dolara.

U danima kada se najavljuju koncesija za aerodrom i druge velike investicije koje bi trebalo da se rade sa kineskim kompanijama, dobro bi bilo da onima koji se o tome dogovaraju i potpisuju neko za vratom viče: „Seti se Mitilineosa!“, kao što su pobednicima u Rimu govorili: „Memento mori“. Ipak, to bi podrazumevalo da se ovde dogovori prave imajući u vidu javni i državni a ne stranački i lični interes, što se često kod političara u Srbiji podudara.

To je ona logika „ko će se za 20 godina sećati šta je bilo, ko je potpisivao, ko je pokupio kajmak i tako dalje“. Nažalost, ili na sreću, uvek se neko seti i ti poslovni leševi krenu da zatrpavaju vladu nenadano, kao pisma u dane kada se ne radi.