Ni zurli, ni vatrometa

Tvrdnje upućenih da će u Kosovskoj Mitrovici vikend proteći bezbednije nego u Beogradu pokazale su se kao tačne. Osim nekoliko bombi koje nisu pričinile veliku materijalnu štetu i, praktično, bile jedina senzacija za stotine novinara stacioniranih u severnom delu grada, vikend je prošao bez većih incidenata. Izostale su i kafanske tuče motivisane pijanstvom ili privatnim razlozima, a osim nekoliko verbalnih obračuna nije registrovano nikakvo nasilje.

SNEG: Pijaca, manje od sto metara od mosta koji deli severni (srpski) od južnog (albanskog) dela grada u subotu 16. februara radila je punim kapacitetom. Ono što nije stalo na tezge bilo je razastrto po šarenim ćebadima na trotoaru. Na tezgama i kioscima koji čine najveći deo prodajnih objekata u severnom delu Kosovske Mitrovice mogli su se naći dobra turšija, svinjska džigerica, rakija, očišćeni orasi, đinđuve, vunena galanterija, igračke, alat i sijaset drugih artikala, ali i komšije s kojima se, onako u hodu, porazgovara o porodici i predstojećem danu. Oni koji su obavili kupovinu žurili su u hram Svetog Dimitrija, gde je vladika Artemije, u prisustvu prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i njegove supruge Katarine, održao moleban i poručio: „Ovo je naša otadžbina, mi rezervne nemamo.“

U rano popodne počeo je da pada sneg, po kafanama se pio čaj i rakija, podsmešljivo konstatovalo da vremenske prilike baš i ne idu naruku „ovima što hoće nezavisnost“. Na pitanje „šta će biti 17. februara“ najčešći odgovori su „Nedelja“, „Nemam pojma“ i „Baš ništa“. I večernji život je neometano tekao – kafići i diskoteke su bili puni, a kratkotrajni nestanci struje kompenzovani su agregatima. Atmosfera je bila naoko opuštena, ali kod starijih su dominirali ogorčenje i razočaranost u rad i domaćih i svetskih institucija. „Straha ima, ali panike nema. Šta je, tu je. Kad bude trebalo, branićemo se, ali odavde ne idemo“, kaže jedan stariji Mitrovčanin, dok sa prijateljima u kafani gleda Drugi dnevnik. „Ta njihova nezavisnost, to je kao da ja sada vama kažem da sam dobio sedmicu na lotu, a nisam“, šaljivo komentariše taksista na putu od Mitrovice do Zvečana. „EULEKS ne priznajemo“, kaže jedan od branilaca mosta na Ibru. „Incidenata, što se nas tiče, neće biti, ali, ako zatreba, mi smo spremni na ustanak, a oružje nam je bar tu na dohvat ruke. Mi smo mala šibica koja može da napravi veliku vatru na Balkanu, a očekujemo da nam benzin stigne iz Srbije. Evo, i enklave su se naljutile – svi ostaju kod kuće. Nema bežanja.“ Odlučnost da se ostane, kažu, nikada nije bila jača. Namera da se pribegne gandijevskoj metodi aktivnog bojkota kosovskih Albanaca i institucija na Kosovu, takođe. Veruju u Ruse i budno motre na to ko s kim razgovara, ko sa kakvim namerama prelazi most, ko eventualno planira da se ne pridržava dogovorenog, ili još gore – da ode. Koncentrisani su na praćenje promena u Mikronaselju (gde žive Albanci), jer „to je najbolji pokazatelj onog što se sprema“. Žale se da poslednjih dana samo daju izjave za medije, nije im jasno šta novinari očekuju od njih i pozivaju ih da dođu za dve nedelje „jer će tada biti tema“. Patetike, nerealnih zaklinjanja i histerije – nema. Plače se, kažu, kod kuće.

„Ono što je sigurno to je da su Srbi depresivni, da su prilično razočarani, za neke od njih ovo dolazi poprilično iznenada. Nisu to očekivali, jednostavno su sugestije i informacije bile takve da vlasti Srbije drže stvari pod kontrolom i da bi se Rusija uključila. Glavni negativni efekat očekujem kasnije, kada postanemo svesni da ovo već ide u pogrešnom pravcu, da će početi problemi, jer će mnogi ljudi odlučiti da više nema mesta za njih“, kaže za „Vreme“ lider Srpske liste za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović, i objašnjava da su ljudi pre svega razočarani ponašanjem velikog sveta. „Znate, od nekih zemalja se prosto nije očekivalo to. Mislim da će veliko razočaranje biti ako Makedonija i Slovenija priznaju nezavisnost Kosova. One nemaju nikakav sopstveni interes da to urade, osim pritiska Amerike. Smatram da nikako nije dobro da to urade, ali bojim se da su te zemlje neotporne na pritisak SAD i mislim da će tim pritiscima podleći zbog ‘mira u kući’. Kada vam to dođe od nekoga od koga to niste očekivali ili ko vam je blizak, onda to više boli, i ja se bojim oštrije reakcije Srbije“, kaže Oliver Ivanović.

FOLKLOR: Nedelja je svanula sunčana, vedra ali veoma hladna. Sneg, koji je pomalo padao tokom noći, delimično je okopneo, ali su krovovi kuća i poneko brdo ostali beli. Tek toga jutra mogao se steći utisak da hrpa novinara okupljena iz svih srpskih redakcija, ali i iz belog sveta, možda nije uzalud okupirala sve mitrovačke hotele, motele i slobodne krevete po privatnim kućama. U rano prepodne ulice su bile puste. Tu i tamo prošla bi poneka UNMIK-ova patrola i poneki novinar. Prodavnice-kiosci su bili zatvoreni, jer nedeljom i inače ne rade. Na ponekoj privatnoj zgradi vijorila se srpska zastava, kao odgovor na albanske i američke, postavljene prethodnog dana u naselju Bošnjačka mahala koje se, gledano sa srpske strane grada, nalazi levo od mosta na Ibru. Kafići su zato bili puni pretežno novinara.

Kafe Dolčevita, na koji je 27. avgusta 2006. godine bačena bomba, poslužio je kao pres centar. Osim prijatnog ambijenta, grejanja, pića i televizije, Dolčevita je u staklu i ima galeriju sa koje se pruža dobar pogled na južnu stranu grada. Pila se jutarnja kafa i čekalo.

Oko podne su na semafore ispred mosta postavljene dve srpske zastave, utom je stigla i delegacija iz Crne Gore, održala konferenciju u prostorijama Srpskog nacionalnog veća i izrazila podršku Srbima na Kosovu. Pripadnici KFOR-a i Kosovske policijske službe izvodili su vežbu odmotavanja i postavljanja bodljikave žice za koju Mitrovčani kažu da nije odmotana već četiri godine. Trebalo im je tačno dva minuta da je razvuku i rašire preko mosta. Ministar Slobodan Samardžić je sa pratnjom u grad stigao u jedanaest sati. Na konferenciju za novinare koju je održao u 13 časova u prostorijama Koordinacionog centra ušli su samo najuporniji. Dolazak ministara dočekan je sa odobravanjem, ali ne i oduševljenjem prisutnih. „To vam je kao kada u grad dođe neka folklorna grupa, odsvira i odigra nešto, a onda spakuju scenografiju i odu kući“, rezignirano je konstatovao jedan stariji Mitrovčanin.

Iako je bilo najava da će ministar Samardžić konferenciju za strane novinare upriličiti na mostu oko 14.30, sve se svelo na kratku izjavu pod drvetom, na pedesetak metara od Ibra. Posle toga ministar je prošetao gradom, ručao i posetio hram Svetog Dimitrija.

Tu, otprilike, prestaje sva akcija.

IŠČEKIVANJE: Dok su stizale vesti o proslavi u Prištini koja traje od subote uveče, sa severne strane mosta izgledalo je kao da se čitava južna Mitrovica spakovala i otišla na slavlje u Prištinu. Čitavog dana odande se ništa nije čulo, još manje se videlo. Prema rečima onih koji su prošetali preko mosta, i s druge strane je bilo radoznalog naroda, u neznatnom broju i manje upornog. Na srpskoj strani nekoliko stotina ljudi je ipak strpljivo gledalo preko reke.

Na temperatura od minus šest stepeni, duvalo se u šake, premeštalo s noge na nogu, šetalo po gužvi, ali kući se nije išlo. U Dolčeviti su se smenjivali novinari, ali i neki od pripadnika Kosovske policijske službe, KFOR-a i UNMIK-a. Trenutak kada Hašim Tači objavljuje nezavisnost bio je gotovo ignorisan. Samo je jedna žena ustala, prišla najbližem ekranu, revoltirano promenila kanal i nastavila da pije kafu sa prijateljicama.

Negodovanje su izazvali novinari koji su fotografisali Hašima Tačija na ekranu. Napolju su padali i mrak i temperatura. Sati su prolazili. Napetost je rasla.

Zvuk zurli i grandiozni vatromet očekivan sa severne strane uporno su izostajali. Kamere i fotoreporteri bili su spremni da snime trenutak u kome južna Kosovska Mitrovica obznanjuje samoproklamovanu nezavisnost i reakciju Srba na trenutak kada se u vazduh vine prva od hiljadu raketica vatrometa. U međuvremenu je stigla informacija da se južni deo grada ipak neće tresti od slavlja, da zbog bezbednosti neće biti pucanja, a da je za vatromet određen samo jedan mali plato, a ne ceo grad – kako je najavljivano danima ranije. Sledeća informacija bila je da odložen i taj ograničeni vatromet sa pola sedam na jedanaest uveče, da bi nešto pre sedam, kada su svi već digli ruke i krenuli da se razilaze po gradu, u nebo iznad južne strane bile ispaljene jedva tri-četiri raketice. I to je bilo sve.

Otprilike u isto vreme, na drugom kraju grada eksplodirala je bomba u dvorištu zgrade UNMIK-ovog pravosuđa i oštetila jedno vozilo, a na hotel „Saša“ Saše Dedovića – gde je bila bačena bomba i u četvrtak uveče – otkrivena je neeksplodirana bomba. Nijedna od ove dve informacije nije primljena s preteranim uzbuđenjem.

U severnom delu Kosovske Mitrovice noć je protekla mirno. Ugostiteljski objekti su uredno radili kao i prethodna dva dana, za stolovima se nije mnogo analiziralo ono što se jeste ili nije dogodilo, čak je više pažnje posvećeno incidentima u Beogradu i Novom Sadu. „Mi nemamo ni ambasadu ni Mekdonalds pa, evo, sedimo u kafani i gledamo“, čuo se komentar iz ugla.

AKLAMACIJA I BOMBE: U ponedeljak u podne, na centralnom gradskom trgu Šumadija, simboličnim dizanjem ruku je odbačeno stvaranje nezavisne države Kosovo. „Dok je nas, Srbije i Rusije, nikada neće biti nezavisnog Kosova i Metohije“, poručio je sa bine ukrašene zastavama Srbije, i jednom sa izvezenim amblemom Obraza, predsednik srpskih opština i naselja na Kosovu i Metohiji Marko Jakšić.

Srbe je pozvao da bojkotuju Misiju EU, da s njom ne sarađuju i pored toga što će njeni predstavnici „nuditi ljudima sve i svašta da bi prodali rodnu grudu“, a zvaničnike u Beogradu je upozorio da ne potpisuju nikakve sporazume sa EU, jer bi time posredno priznali da se slažu s okupacijom. Najviše oduševljenja izazvala je informacija da je Saša Dedović, vlasnik hotela „Saša“ koji je trebalo da bude sedište misije EU, odlučio da misiji uskrati svoje prostorije. Skup je završen šetnjom na Ibru i, uprkos tome što tokom njegovog održavanja nije bilo pripadnika međunarodne policije, prošao je bez incidenata. Već oko jedan sat kolona je od mosta krenula nazad na trg, odakle je svako otišao na svoju stranu. Grad je normalno funkcionisao, sve institucije su radile, a posle skupa na svakoj zgradi u severnom delu Kosovske Mitrovice vijorila se srpska zastava.

Iste noći, međutim, dogodio se preokret: na zgradu „Trepče“ u kojoj se nalazi kancelarija misije OEBS-a, u severnom delu Kosovske Mitrovice oko 20.35 bačena je eksplozivna naprava koja je pričinila manju materijalnu štetu na četiri vozila parkirana ispred zgrade; u 2.15 je bačeno zapaljivo sredstvo na dva službena vozila UN-a; treći incident se dogodio u naselju Bošnjačka mahala u severnoj Kosovskoj Mitrovici, gde je eksplozivna naprava bačena u dvorište jedne kuće na kojoj je pričinjena materijalna šteta, kao i na jednoj garaži i jednom privatnom vozilu.

U utorak oko podneva zapaljen je policijski punkt na administrativnom prelazu Jarinje u blizini Kosovske Mitrovice. Zapaljeno je i nekoliko vozila UNMIK-a i Kosovske policijske službe.

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak uveče) na ulicama severnog dela Kosovske Mitrovice stanje je, kažu, redovno. Međutim, „priča se po gradu“ da će uveče opet biti eksplozija. U Zvečanu je na zgradi Kosovske policijske službe istaknuta srpska zastava. Novinari procenjuju da problemi tek počinju, a Mitrovčani tvrde da nema razloga za paniku.