„Ni sam Pavković ne zna koliko ima stanova“

Još dok je bio u istražnom vojnom zatvoru, okrivljen za zloupotrebu službene dužnosti i primanje mita, general-potpukovnik Živorad Vujičić, bivši načelnik Uprave za finansije i razvoj generalštaba (GŠ) Vojske Jugoslavije, odlučio se na riskantnu odbranu. Predsedniku SR Jugoslavije Vojislavu Koštunici u pismu od 14. maja poručuje da je „nečiji cilj da progovorim i da to kasnije upotrebi za svoje svrhe“, te moli za prijem u kome bi „izneo neke činjenice, od kojih je dobar deo državna tajna, da me posavetujete šta dalje da radim“. General Vujičić svoje pismo završava tako što moli Koštunicu da navedeno ne shvati kao pretnju: obaveštava ga, međutim da je ovlastio advokate da 22. maja organizuju konferenciju za štampu i „objave optužnice protiv četvorice generala uključujući i generala pukovnika Nebojšu Pavkovića“. Ipak, nada se da do svega toga neće doći „zbog ugleda vojske, države, pa i Vas i Vaše pozicije…“

Umesto sa Koštunicom, Vujičić se 17. maja susreo sa savetnikom predsednika SR jugoslavije Gradimirom Nalićem, kome je, kako tvrdi u pismu Koštunici od 24. maja, „dao neke od svojih zabeleški, ali bez ijednog dokumenta, jer nisam imao poverenja da to pri prvom susretu učinim…“ Navodi i da mu je 18. maja dostavio pismo koje je uputio generalu Pavkoviću, ali koje istražni sudija nije dostavio adresantu zbog mogućeg ometanja istrage. U tom spisu general Vujičić poručuje generalu Pavkoviću da će izneti razne njegove malverzacije u vezi sa stanovima i drugim „te da će mnogo vode morati proteći Savom i Dunavom da bi se sprala ljaga sa Vojske i njenih generala“.

No, mnogo je važnije Vujičićevo drugo pismo Koštunici (24. maj). Tu nakon retoričkog pitanja da li „smem da podignem optužnicu protiv NGS i grupe generala ili ne“ odnosno, „smem li to da učinim bez obzira što ću naneti određenu štetu Vojsci, generalskom koru, pa i vama“, stoji sledeće:

„Gospodine predsedniče,

Dobar deo zlopotreba službenog položaja, nenamenskog trošenja budžetskih sredstava i nezakonitog stvaranja obaveza dogodio se posle 5. oktobra 2000. godine, odnosno za vreme dok ste Vi bili na vlasti! Ja bih Vas podsetio samo na neke nepravilnosti:

1. Protivzakonito i pored mog upozorenja kupljeno je 16 stanova za generale;

2. Vi ste dali suglasnost da načelnik generalštaba pribavi stan, on je kupio kuću za koju je iz vojnog budžeta plaćeno 60 miliona dinara;

3. Mimo plana i zakona o budžetu utrošeno je 350 miliona dinara za kupovinu 72 stana;

4. Utrošeno je više od deset miliona za opremanje Radija i TV Vojske, iako još od Vlade Srbije nismo dobili fekvenciju, a nemamo ni formaciju.“

Suština svih ovih pisama generala Vujičića svodila se na jasnu poruku: ili me abolirajte (prekinuti dalji krivični postupak) ili ću pričati sve što znam, a znam mnogo sve sam beležio.

RAČUNI, GARNITURE, FIRME: Deo toga može se naći u odbrani, to jest pismu upućenom istražnom sudiji u kome Vujičić piše da „koliko general Pavković i njegova porodica imaju stanova i koliko je od tih stanova iz vojno-stambenog fonda mislim da ne zna ni Pavković“. Govoreći o 16 stanova nezakonito kupljenih za generale koji su sami ugovorili cenu koja im odgovara, a po kursu 1 marka – 35 dinara, Vujičić napominje da je samo na osnovu kursnih razlika Vojska bila oštećena za 560.000 maraka.

Od kada je zavladala ova nelikvidnost, objašnjava Vujičić, svaki general je bolje znao žiro račun firme kojoj treba vojska da plati dug nego broj vojne pošte jedinica kojima komanduju. Svi su intervenisali da se nekome plati jer su im u tim firmama radili ili članovi porodice, komšije, prijatelji… a kad je došla Pavkovićeva garnitura, odnosno on zajedno sa generalima Simićem, Obradovićem i Arsićem, to više nije mogao da isplati ni američki budžet, piše Vujičić.

Kod Pavkovića su dolazili i značajni direktori kojima je obično bio serviran ručak u separeu, nastavlja dalje general iz pritvora. Pavković im je pričao o svom značaju Vojske Jugoslavije. To su bile nove garniture posle 5. oktobra sa kojima je Pavković hteo da uspostavi kontakt. Kada je Nebojša Čović bio na ručku Pavković je naredio Vujičiću da plati dugove svim proizvođačima konzervi za vojsku, kako bi FMP mogao od njih da naplati svoja potraživanja. „Niko i nikada nije brinuo niti naredio kada će biti isplaćene otpremnine za penzionere, plate vojnicima, pitomcima naknade…“ tvrdi Vujičić napominjući da je onog trenutka kada više nije mogao da ispunjava megalomanske zahteve Pavkovića i ostalih generala morao je da bude smenjen. Pavković mu je nudio mesto svog savetnika i čin general-potpukovnika. „Pa, to, bre, nema ni general u Pentagonu“ navodno je rekao Pavković Vujičiću koji je taj predlog odbio.

Na užem kolegijumu Generalštaba bilo je odlučeno da VJ formira radio i televiziju jer je, kako piše u Vujičićevom pismu, rečeno da toga ima i u nekim razvijenim zemljama. Problem je bio što je VJ za ovu godinu od traženih 58 dobila samo 32 milijarde dinara. Uprkos velikim dugovima dobavljača i velikim kamatama koje VJ plaća, Pavković naređuje nabavku TV i radio opreme, izradu antena, stalaka, nameštaja… Vujičić o tom piše sudiji: „I sve to bez dozvole Vlade Srbije o frekvenciji, bez programske šeme i plana razvoja, bez stručnjaka koji će raditi… Pavković troši državne pare, a mi na drugoj strani plaćamo kamate i ne možemo da isplatimo plate. Svi mi generali obišli smo budući TV studio, slikali se i svečano obećali da ćemo se proširiti na celu Jugoslaviju. Sve u eri kada vojsku treba smanjiti i prestrukturirati. Kruži anegdota u Generalštabu da će glavni i odgovorni urednik biti Glorija Pavković, a generalni direktor Milan Simić.“

STAMBENA POLITIKA: Najviše prostora u pismu istražnom sudiji Vujičić je posvetio „stambenom pitanju generala Pavkovića“. Na početku vojničke karijere Pavković je imao trosoban stan na Bežanijskoj kosi. „Taj stan mu je opremio Mile Šarenac, vlasnik firme Omniko. Pošto je nameštaj bio neki Luj, to je koštalo oko 50.000 maraka. Normalno Pavković to još nije platio Šarencu, što ovaj može i posvedočiti, piše Vujičić. „Posle razvoda Pavkovićevi su taj stan na Bežanijskoj kosi, prodali. Pavkovićeva supruga je sebi kupila drugi stan takođe na Bežanijskoj kosi i tu živi sa ćerkom Marijom. Nebojša je svoj deo od prodatog stana naplatio u kešu, oko 40.000 maraka, i otišao u Skoplje. Tamo je imao službeni stan, a kao krajnje rešenje dobio je stan u Beogradu. Ja sam tada bio predsednik Komisije za dodelu stanova generalima i prvi spor koji sam imao sa Pavkovićem (on je tada bio pukovnik) bio je povodom stana u Skenderbegovoj. Stanovi u Skenderbegovoj su posebna priča i mislim da je tu napravljena jedna od najvećih pljački Vojske Jugoslavije. Stanovi su ugovarani po enormno visokoj ceni višoj od 3500 maraka po kvadratnom metru. Prodavac tih stanova bio je vlasnik Eurotrenda Ljumović, koji se u to vreme nije odvajao od tadašnjeg predsednika SRJ Zorana Lilića. Stalno je vršen pritisak na mene da te stanove platim iako smo u to vreme bili nelikvidni. Kasnije Ljumović nije imao potraživanja. Zbog toga neplaćanja ja sam dva puta bio na raportu kod presednika Lilića, jednom prilikom zajedno sa generalom Jovanićem. Na kraju sam formirao komisiju koja će da napravi međusobna potraživanja i dugovanja na relaciji Vojska Jugoslavije – Eurotrend. U komisiji je bio i pukovnik Đorić. Zaključili smo da ništa ne dugujemo. Međutim, koliko je meni poznato Vojska se još ni danas, posle šest godina, nije uselila u te stanove, pa se postavlja pitanje šta su radili radio general Nikolić i Arsić i vojni tužilac do sada. Zbog toga tražim da se pokrene istraga po pitanju stanova i nadoknadi šteta državi. Još tada sam sa Pavkovićem došao u sukob. Stanovi generala Terzića i Geze Farkaša posebna su priča. Terzić je obećao načelniku kabineta ministra Vojske Koraću i Pavkoviću veće stanove po strukturi nego što im sleduju. Ja sam tada rekao Pavkoviću: ‘Tebi sleduje 115 kvadratnih metara, šta ćeš da radiš do ovih 136, odnosno ko će da plati tu razliku?’ Pavković je odgovorio da diže kredit. Ja tražim od vojnog tužioca da ispita od koga je Pavković digao kredit, pod kojim uslovima, da li je to uplatio Ljumoviću i da li mu je Ljumović vratio te pare kad je Pavković dobio sledeći stan. Pošto je useljenje u Skenderbegovu bilo neizvesno, Pavković je postao komandant Treće armije i mimo generalske komisije dobio stan u Molerovoj od oko 165 kvadrata. Stan je iz Diposa ali vlasništvo vojske. Treba pitati generala Pavkovića ko mu je sredio i opremio stan i na čiji račun. Pošto je počeo rat, a general je mogao da pogine pa da mu porodica ostane nezbrinuta, on je stan u Molerovoj preneo na suprugu Gloriju. Pošto nije poginuo u ratu, a postao je načelnik Generalštaba, trebalo mu je rešiti novo stambeno pitanje. Predloženo je da mu to reši Vlada Srbije. Odlučeno je da to bude stan u Sredačkoj ulici od 550 kvadratnih metara sa četiri ili pet kupatila, ne znam tačno. Stan je pripadao Nenadu Đorđeviću, osnivaču JUL-a, kome je bilo suđeno u Beogradu i koji sad živi u Crnoj Gori i vlasnik je hotela ‘Admiral’ u Budvi. Vlada nije imala para da ovo plati, a Đorđević ju je ucenjivao. Tada se ministar Milačić (Borislav Milačić, bivši ministar finansija Srbije, uhapšen 18. maja ove godine pod sumnjom da je učestvovao u malverzacijama prilikom uvoza televizijske opreme za osam TV stanica u Srbiji čiji je osnivač SPS) i ja dogovaramo da porez na naše plate, umesto da uplatimo Srbiji, cesiramo Đorđeviću. Mislim da je to bilo oko 24 miliona dinara. Zbog rasta rejtinga načelnika generalštaba Vojske Nebojše Pavkovića i nezadovoljstva njegove supruge Glorije dogovoreno je da se Pavkoviću kupi kuća u Užičkoj 28, odnosno da se ta kuća poruši i počne izgradnja nove vile. Posao je bio poveren izvesnom Đuganđiću iz Duga sistema, izvođač radova je trebalo da bude Boris iz Stambene zadruge Hidrotehnika. Zbog finansiranja vile u Užičkoj prestalo se sa finansiranjem stana u Sredačkoj. Onda se javlja neki Sotirov i još neki čovek te su taj stan u Sredačkoj kupili. Ja sada ne znam na koga se vodi stan, to bi trebalo da znaju oni iz Uprave bezbednosti, ali pošto su oni Pavkovićevi ljudi, ne znaju ništa o tome. Istražni sudija će to ispitati pogotovo što je i ministar Milačić u zatvoru pa će sve reći. Posle svakodnevnih napisa u novinama o vili u Užičkoj i pritiska Vlade Srbije, naročito Slobodana Miloševića, Pavković odustaje od te vile zato što je nedostajalo još oko dva miliona maraka za izgradnju. Srbija nije smela da plati jer je bila prelazna vlada a ja nisam imao osnova da to učinim jer nisam imao nikakvo rešenje. Tada Pavković odustaje od ove vile, a gospodin Stamenko Nikolić pravi rešenje da mu se kupi drugi stan – kuća, i daje to na saglasnost predsedniku Koštunici. Bio sam i ja prisutan kada je predsednik to potpisao. Tih dana on je toliko bio zbunjen da nije ni znao šta je potpisao. Tada general Arsić počinje potragu za budućim stanom koji je našao u Ulici Jevrema Grujića. Potom Pavković sa suprugom Glorijom i Arsić krenu u poteru za kućom. Normalno je da posle Užičke ništa nije moglo da se nađe za pare koje smo mi imali. Na kraju jedan dan dođe Arsić kod mene, istera sve one koji su bili u kancelariji i reče da se Pavković opredelio za kuću i da to moramo pod hitno da platimo. Pitam ja koliko je to para a on kaže oko 60 miliona dinara. Na moju primedbu da je to mnogo Arsić mi je odgovorio da smo dobro prošli jer je Glorija bila zapela za jednu zgradu na Banovom brdu koja može da bude hotel a ne stan ali ju je on ubedio da je ovo bolje. Koliko ima kvadrata, pitao sam Arsića, a on mi kaže oko 350 kvadratnih metara. Ja ne budem lenj pa se malo raspitam za tu kuću i saznam da je njen raniji vlasnik bio Slobodan Šarenac i da je tu kuću prodao nekoj gospođi iz Niša koja je sada prodaje Pavkoviću, ali pošto je ona sada neki šraf u vladi tražila je milion i sto hiljada maraka. Ta gospođa je tražila da joj se isplati u devizama. Pukovnik Kovačević mi je tad predložio da podignem gotovinu na ime dnevnica za jug Srbije, pa da onda na crno konvertujem. Sve sam banke pitao koje sam znao može li to nekako drugačije da se uradi. Ispalo je da se nije moglo. Tada sam naručio od načelnika Generalštaba dva vozila „picgauer“ da bismo preneli novac u oružanoj pratnji do JU garant banke. Tako je doneseno 60 miliona dinara. Ne znam ko je naručio da dileri dođu sa devizama u YU Garant banku. Kada su došli ja sam otišao da ih vidim. Uplašio sam se jer su bili po dva metra visine nalik na bildere sa kožnim kaputima a jedan je imao kačket okrenut naopačke. Pitam jednog gde su pare, a on kaže evo ovde u kutiji od cipela. Kad je podigao poklopac video sam da su bile unutra novčanice sve po hiljadu maraka. Dalje je operaciju preuzeo general Arsić i ljudi iz banke. Odakle posle svega ovog moralno pravo Pavkovića da sedi tu gde sedi i on formira komisiju koja će da ispita ostale stanove i da time zamajava javnost. Gde sada stanuje Pavković u ulici Andre Nikolića? Šta je sa stanom u Molerovoj, ko tamo stanuje? Šta je sa stanom u Sredačkoj, čiji je on i na koga se vodi? Šta je sa stanom u ulici Jevrema Grujića, ko ga adaptira i o čijem trošku? Odakle mu kuća u Lomnici? To bi trebalo da kaže naša Bezbednost.“

DRUGA STRANA: Istraga protiv Vujičića gotovo je završena, čekaju se samo nalazi sudskih veštaka – finansijskih stručnjaka – čiji je posao u ovom slučaju veoma komplikovan, ali se ne sumnja da će biti utvrđeni zapetljani putevi novca. Zna se, na primer, da je Vujičić oformio svoju listu prioriteta ne poštujući već utvrđenu, i davao naloge za isplatu onim dobavljačima Vojske Jugoslavije sa kojima se prethodno dogovarao za kontra usluge. Na primer, Jumko iz Vranja dobijao je novac po dogovoru sa Vujičićem svake nedelje kako bi radnici redovno primali platu, a za uzvrat je Vujičićeva ćerka dobila zaposlenje u firmi iz Vranja. Pošto joj je bila mala plata Vujičić se sa rukovodiocima iz Jumka dogovorio te mu je ćerka bila postavljena za direktora maloprodaje u Beogradu i dobila stan. „Jumko“ je bila samo jedna od mnogobrojnih firmi sa kojima je Vujićić „kooperirao“. Inače, sem protiv njega, istraga se vodi protiv još nekoliko vojnih lica takođe okrivljenih za zloupotrebu službenog položaja.

Zanimljivo je da su osumnjičeni imali sefove u bankama, ali i da su u trenutku kad su organi bezbednosti Vojske Jugoslavije obavili kontrolu sefovi bili prazni. U stanu Živorada Vujičića bezbednjaci su našli 200.000 maraka podignutih iz jednog sefa istog dana kad je nešto kasnije obavljana kontrola sefova. Veštaci će utvrditi i Vujičićeve malverzacije sa otkupom dugova uz 15% provizije. Ima tu svega i svačega, ali o tome Vujičić u pismima ne govori. Ne kaže precizno ni šta je sve radio sa parama sa čuvenog P-20, tajnim računom na kome je bilo 20 miliona dinara dobijenih od bivšeg direktora carine Mihalja Kertesa. Sa tim novcem je imao prava da raspolaže isključivo načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije. Vujičiću je inače zbog „upada“ u taj račun bila proširena istraga i bio mu produžen pritvor za još dva meseca. O parama sa famoznog P- 20 Vujičić piše: „Račun P-20 formirali su bivši predsednik Milošević, Kertes i general Perišić. Meni su produžili pritvor zbog ‘mogućeg uticaja na svedoke’. Pitam se kako ja mogu da utičem na Miloševića, Kertesa i Perišića? To je apsurd.“

"Politika časti"

Živorad Vujičić optužio je generala Pavkovića za zloupotrebu službenog položaja i nenamensko trošenje finansijskih sredstava. Naročito u vreme predizborne kampanje kada se Pavković i veća grupa generala otvoreno svrstala na stranu SPS-a i JUL-a. Vujičić je naveo sledeći primer: „U dogovoru Pavković – Hadži Antić vojska je počela dnevno da dobija 15.000 primeraka lista ‘Politika’. Kada sam ja pitao ko to plaća, general Milan Simić mi je odgovorio da je to besplatno i da kuća „Politika“ časti vojsku. Posle jedno tri meseca besplatnog dobijanja „Politike“ nazvao me je Pavković i rekao: „Ako te pozove Hadži Antić, ti se javi i reši mu to što bude tražio. Hadži Antić se javio i nekoliko puta dolazio kod mene tražeći da mu iz devizne kvote Vojske odobrimo milion i dvesta hiljada dolara za kupovinu repromaterijala. Ja sam to odmah odbio zbog toga što se Politika prodaje po komercijalnoj ceni, a mi smo devize kupovali po beneficiranoj od šest dinara. Međutim, svakodnevni pritisci na mene naterali su me da napravim neku tehno-ekonomsku analizu: ko šta gubi, a šta ko dobija. U tu analizu uključili smo plaćanje svih 15.000 primeraka i štampanje lista „Vojska“. Po toj ceni oni su to trebali da rade do februara ove godine. Međutim, posle događaja od 5. oktobra te pare je odneo vetar. Transakcija je izvršena tako što je na jednom sastanku Narodne banke Jugoslavije bio prisutan ondašnji vrh (Vlajko Stoiljković, Dragan Hadži Antić, Ljuba Mihajlović Šiptar, Nebojša Pavković, Žarko Trbojević, Borisav Milačić, Dragan Tomić…), i tada je dogovoreno da Komercijalna banka uplati dinarsku protivvrednost YU Garant banci za 1.200.000 dolara, da se YU Garant banka pojavi kao kupac deviza za potrebe vojske, kada dobije te devize da ih vrati Ljubi Šiptaru, a da potom Ljuba vrati Politici. Oko tog transfera YU Garant banci se još duguje oko 650.000 bez kamate. Nekoliko puta sam išao da izvučem ove pare, ali u Komercijalnoj banci kažu da nam to duguje Politika, čije novo rukovodstvo ne priznaje taj dug. Bitno je da na tom sastanku u NBJ-u kada sam ja i dalje bio protiv tvrdeći da Politika nije nevladina organizacija, Hadži Antić mi je rekao da su mediji bolje oružje od našeg, a Ljuba Šiptar je čak ustao, udario šakom o sto i rekao: ‘Dokle ćeš ti, generale, da praviš opstrukciju.’“