Ni kraljević ni prosjak

Nekako čoveku bude žao. Mada smo svedoci da u savremenoj Evropi imamo mnogo kraljeva i prinčeva koji nimalo ne izgledaju drugačije od činovnika koji sede u javnoj upravi, nekako je tužno kada vidiš kralja koji ne liči na onu predstavu koju nosimo u sebi, predstavu koja nam je stvorena kroz obrazovanje bilo kućno bilo školsko. O televiziji da ne govorimo.

Ova tuga postane još veća kada pogledamo šta se dešava sa časnim potomcima osnivača nove srpske državnosti – vožda Karađorđa. Porodica princa Aleksandra od 2001. godine živi u Beogradu, ima „srpske papire“, ali i dalje je daleka od građana Srbije, usamljena u svom dvorcu na vrhu beogradskog Dedinja. Znamo da tamo gore postoje dva dvora, da Aleksandar, umirovljeni pilot engleske vojske, igra neku vrstu kustosa dvorskog kompleksa, da ima ženu koja učestvuje u humanitarnim akcijama i da ima trojicu sinova koji bolje govore srpski od oca, ali to je daleko od bilo kakve slike kraljevske porodice i glamura kao žanrovske karakteristike dvorjana.

Poslednjih dana ta se daljina pomalo skratila kada su vredni mediji, nadahnuti borbom za pronalaženje krivaca odgovornih za trošenje narodnog novca bez (fiskalnog) računa, otkrili da država, to jest mi njeni poreski obveznici, troši velike pare na izdržavanje ove porodice. Istraživačko novinarsko pero hladno je prenelo rezultate izveštaja državnog revizora: za kupovinu novina i časopisa princu Aleksandru Karađorđeviću Ministarstvo kulture prošle godine platilo je 57.000 dinara, 466.000 dinara za održavanje voznog parka njegovog kraljevskog visočanstva, 341.000 za nabavku kancelarijskog materijala, 136.000 za poštanske usluge, 424.000 za kupovinu i održavanje kompjutera i 519.000 za nabavku baštenske opreme i održavanje parka u Belom dvoru.

Tu se nije stalo. Mediji su zvali Ministarstvo kulture da se objasni kako to Dvor ne izveštava o načinu na koji troši narodne milione, a predstavnici uprave su odgovorili da će to biti ispravljeno, da odgovornosti u upravi nema i da se čekaju računi. Ni kriv ni dužan, ali u veoma lošem svetlu, pred Srbijom se pojavio njen nesuđeni monarh, Aleksandar, 64 godine, da narodu objašnjava kako i zašto su utrošili novac o kome se ovde govori. On to javno nije učinio niti će, ali su za njega progovorili oni koji su bliski dvoru i koji važe za zagovornike monarhije u Srbiji. Istoričar Čedomir Antić je suvislo reagovao kazavši da održavanje dvorskog kompleksa jeste državna obaveza i da je normalno da se u tu svrhu izdvaja novac. Takođe, njemu je zasmetalo što se pominju takve svote kada se zna „da je porodica Karađorđević kroz različite humanitarne programe donela u Srbiju nekoliko miliona evra pomoći“, prebacio je loptu na drugu stranu Antić.

KOČNICA: U ovoj stvari, čini se da su i jedni i drugi u pravu, kako je imao običaj da kaže raniji srpski političar Nikola Pašić. Galama od nekoliko dana oko toga koliko novca dajemo Aleksandru, koji sebe doživljava kao prestolonaslednika prestola kojeg nema, opravdana je iz perspektive običnih ljudi, ali taj novac nije toliki da bi se njegovim usmeravanjem u nešto drugo stvar u drugoj oblasti mogla da promeni. Naročito je bilo zgodno za medije da kažu kako mu građani kupuju novine, kao to je vrhunac neodgovornog trošenja novca. Valjda bi štampa trebalo da se veseli da je ovaj podvižnik slupao skoro hiljadu dolara u srpsku štampu (valjda nije na „Fajnenšel tajms“, „Ekonomist“ i slično), a ne da se pojedini pitaju, čini se cinično, da to znači da je Aleksandar konačno savladao neman srpskog jezika.

Taj jezik, čini se, najveća je kočnica „preporodu monarhizma“ u Srbiji jer smo svedoci da razne birokrate koje službuju po Beogradu za godinu dana ovladaju srpskim jezikom bolje od čoveka koji bi trebalo da na glavu stavi „krunu Nemanjića“. „Ja sam vaša krlj“, ili tako nešto sa nekog DEPOS-ovog mitinga, ostaće večna uspomena koju prosečni Srbin ima kada je reč o Aleksandru, sinu Petra II i unuku Aleksandra I Karađorđevića, kralja Jugoslavije. On se pojavio u Srbiji sa „povampirenjem“ srpskog osećanja da su Srbi i da su ugroženi, osećanjem kojim je vešto upravljao Slobodan Milošević skoro deceniju i po. U Srbiju ga je dovela osvećena opozicija, sećamo se samo dočeka koji mu je organizovao SPO predvođen tadašnjim prvim čovekom opozicije Vukom Draškovićem. Ljudi u Srbiji su mogli da vide jednog dežmekastog gospodina, blede puti, koji nije bio siguran kako se šta govori i kada se šta govori na srpskom, a koji je trebalo da bude onaj koji će vratiti srpsko dostojanstvo i pomoći Srbiji da zauzme „zasluženo mesto u porodici starih evropskih naroda“.

Naravno, ništa od toga nije bilo moguće. Čovek je živeo „negde napolju“ imao je decu da odgaja – iz braka sa prvom suprugom princezom Marijom da Glorijom od Orleana i Bragance, sinove Petra, Filipa i Aleksandra, i sa svojom sadašnjom suprugom Katarinom bio je u Srbiji 1991, 1992, 1995. i 2000. godine. Oni koji su u otadžbini zagovarali uspostavljanje monarhije nikada nisu imali dovoljno podrške „u narodu“. I danas, poslednja istraživanja govore da je nešto preko 15 odsto građana „za monarhiju“ što ni nekakva „dinkićevska kampanja“ ne bi mogla da pretvori u većinsko opredeljenje ako bi nekad do takvog referenduma došlo. Ipak, Aleksandar, rođen u londonskom hotelu Kleridžis, koji je, navodno, Čerčil bio proglasio za teritoriju Jugoslavije da bi se dečak rodio u svojoj zemlji i tako mogao da nasledi krunu17. jula 1945. godine, pristajao je da bude sve vreme uz srpsku opoziciju i znao je da koristi svoje veze u svetu i dobar engleski za promovisanje alternative Miloševiću.

PRESTO I SAVETNICI: Ostaće zabeleženo da je u zimu 2000. godine sa predstavnicima srpske opozicije pohodio Milorada Dodika u Banjaluci i da je aktivno učestvovao, u meri u kojoj je mogao, na pripremanju obaranja Miloševića. U to vreme je zagovarao tezu da je prvo potrebno „uvesti“ demokratiju u Srbiju i poboljšati život građana, a tek onda pričati o njegovom statusu. „U novembru 1999. godine prestolonaslednik je sazvao u Budimpešti veliku konferenciju demokratske opozicije. Posle Budimpešte, usledio je sastanak u Banjaluci u januaru 2000. godine. U aprilu iste godine prestolonaslednik je sazvao veliki ključni skup u prestonici Grčke, Atini. Ovi sastanci doveli su do ubedljive izborne pobede tadašnje srpske opozicije na septembarskim izborima 2000. godine“, piše u Aleksandrovoj zvaničnoj biografiji. Dok je njegov stric Tomislav živeo na Oplencu i sticao „ljubav u narodu“ posle svog trajnog povrataka u Srbiju, Aleksandar se tek ponekad pojavljivao u srpskoj javnosti i po pravilu ti nastupi nisu uspevali zbog problema sa jezikom. Teško je bilo članovima njegovog krunskog saveta da objašnjavaju ideju monarhije kada je kandidat bio toliko nesolidan.

U Krunskom savetu i Krunskom veću okupila se „kulturno-naučna“ elita Srbije: od arhitekte Acovića, preko književnika Kovačevića, Bećkovića, Velmar-Jankovićeve do diplomate Batakovića te pravnika Nikolića i Parivodića. Oni se postavljaju kao brana jednom „sistemu vrednosti“ po kome Srbija treba da bude monarhija jer je valjda to njeno prirodno stanje i samo sa takvim uređenjem može doći do oporavka društva. Nije potrebno nabrajati mesta na kojima se o ovome u javnosti govori sporadično, ali se ta debata često seli na teren rasprave o partizanima i četnicima te ulozi Srbije u antifašističkom pokretu. S druge strane, nova srpska država, formirana po osamostaljivanju Crne Gore u rano leto 2006. godine i definisana Ustavom iz 2006. godine, ima sve simbole monarhije, što dodatno zbunjuje, ali i daje nadu monarhistima da šansa za krunu još postoji. Ovakva „simbolistička zbrka“ po kojoj je Srbija republika obučena u monarhističke odore dovodi do osećanja da mi još nismo rešili šta smo, kakvi smo i kakvima želimo da nas vide.

U intervjuu CNN-u, u zimu prošle godine, Aleksandar je objasnio da nije odustao od krune i od ideje da Srbija bude ponovo kraljevina kakva je bila u vreme njegovog pradede Petra I.

„To bi dovelo do stabilizacije političkih prilika jer kralj nikada ne bi bio ni uz jednu stranku“, razmišljanja su prinčeva dok se sa reporterom iz SAD šeta po terasi jednog od dvorova. Ovakav stav bi verovatno naišao na razumevanje i podršku građana Srbije samo još kada bi ga čuli na tečnom srpskom, rekli bi oni skloni cinizmu.

Međutim, pre nego se povede ozbiljna debata, ako do toga nekad dođe, o povratku na monarhističke grane, Aleksandar ima mnogo toga da uradi u sopstvenoj kući. Nevezano od ove mini kampanje povodom trošenja narodnog novca, kraljevsku kuću Srbije, kako vole sebe da predstavljaju, potresalo je sporadično niz skandala koji su zapravo tipični za sve dvorove i dobra su tema u „porodičnim“ magazinima. Najpre, oko samog Nj.k.v. postoje kontroverze, koje nisu vezane za njegovo znanje srpskog jezika. Prema nekim istraživačima on sebe ne može zvati prestolonaslednikom iz nekoliko razloga: jedan je ranije objasnio Acović kada je rekao da je on zapravo kralj od trenutka kada je Petar II, njegov otac, preminuo 1970. godine; protivnici ovakvog stanovišta tvrde da ne može biti kralj sin onoga koji je abdicirao sa pozicije kralja Srbije, a ide se i dotle da je samo krunisanje Petra II bilo „nelegalno“ i protivno procedurama jer niti je on bio punoletan (punoletstvo je bilo sa napunjenom 21 godinom, a njega su proglasili punoletnim sa 18 godina) niti je mogao da na takav način u vanrednim okolnostima zauzme kraljevski tron; takođe jedna struja govori i o tome da bez Jugoslavije nema ni prestola jer je Aleksandar I bio prvi kralj Jugoslavije, čime je srpska monarhija ukinuta.

Prema Aleksandru i onom što je na internet prezentaciji njegove porodice, njegov otac Petar nikada nije abdicirao, to se ponavlja na više mesta i to je dovoljan dokaz da za sebe tvrdi da je srpski kralj. U njegovoj zvaničnoj biografiji piše da on nije hteo da se nazove kraljem posle smrti oca Petra u Denveru (savezna država Kolorado), sahranjenog u Libertvilu (Ilinois), jer „je verovao da ne predstavlja mnogo dok je u egzilu. U isto vreme, jasno je stavio do znanja da se ne odriče titule niti dinastičkih prava na tron“. Kome je to stavio do znanja tu se ne navodi, ali glasine koje su dolazile iz SAD, gde je njegov otac provodio poslednje dane, ne idu Aleksandru u prilog: naime, prema nekim izvorima, Petar nije dozvolio Aleksandru da bude ni prestolonaslednik niti da sebe docnije zove kraljem.

DVOROVI I KROVOVI: Kako god bilo, Aleksandar se uz pomoć nekih odluka nove vlade Srbije 2001. godine vratio u Srbiju „za stalno“ i od tada je redovni učesnik proslave Dana državnosti 15. februara u Maričića Jaruzi, raznih humanitarnih akcija i raznih proslava. On se uselio u Stari dvor, ali je korisnik i Belog dvora. Ovaj dvorski kompleks na Dedinju okružuje imanje od više desetina hektara i razumljivo je da je potreban novac za njegovo održavanje. Svečarski dani u kojima se kraljevska porodica vratila u Srbiju nisu dozvoljavali da se o tim „sitnicama“ razmišlja i raspravlja nego je sastavljen neki dokument tadašnje savezne vlade kojim su porodici dati na korišćenje Stari i Beli dvor, a Vojislav Koštunica je doneo uredbu, kao predsednik savezne države, kojom je ukinuta odluka nove vlasti posle rata da se porodici Karađorđević oduzme imovina i uskrati pravo na povratak u zemlju. To je čini se bio prvi čin rehabilitacije u Srbiji, procesa koji poslednjih godinu dana izaziva brojne kontroverze.

Kada su dani slavlja i ponosa prošli, neko je video da prokišnjava krov, da su vrtovi neuređeni, da velike kuće treba održavati i da je za to potreban novac. Pored toga, oni koji nose prezime Karađorđević i dalje su, bogu hvala, brojna grupa pa su pomislili da bi i njima trebalo da pripadne nešto od dvorskog kompleksa na Dedinju. U Srbiji je Aleksandrova rođaka Jelisaveta imala sjajan status, čak je bila kandidat na izborima za predsednika Srbije 2004. godine. Ona je još 1989. godine došla u Srbiju i posetila Beli dvor u kome je rođena. Princeza Jelisaveta je svoju medijsku poziciju uspela da iskoristi protiv Aleksandra i da na neki način spreči izglasavanje zakona o dvorskom kompleksu, koji je stigao od Aleksandra u kabinet ondašnjeg premijera Zorana Živkovića. To je za posledicu imalo da joj Aleksandar, kao i drugima koji nisu iz njegove porodice, zabrani boravak na Dedinju. Jelisaveta opisuje u jednom intervjuu „Ilustrovanoj politici“ 2003. godine kako je izbacivanje izgledalo.

„Rekao je da ako se ne sklonim iz njihove blizine, da će da se sveti. Osveta je ružna i vulgarna reč. Katarina je počela da viče na mog Dragana, a on nije hteo da razgovara sa njom i okrenuo se. Njih dvoje su i pre dvanaest godina vrištali na mene: ‘Zašto ti ideš u Beograd stalno’, ‘Koga tamo viđaš’, ‘Šta je tvoj cilj’… Rekla sam im da niko nema prava da viče na mene, da nemam vremena da pričam sa glupim i bezobraznim ljudima. Okrenula sam se i otišla kod princa Čarlsa i ledi Dajane. Njihova kola su me ispred čekala. Tada sam im oprostila zbog naroda, ali više neću. Nikada. I da ne zaboravim: moj otac je platio Aleksandrovo školovanje u Švajcarskoj. Ima jedna francuska izreka: ‘Zašto me mrziš kada ti nikada nisam pomogao?’ Ljudi ne vole da budu zahvalni. Kada vam neko duguje pare, stidi se da vam se javi ili dođe kod vas. Zato ja više volim da poklonim novac i zaboravim na to, nego da nekome pozajmljujem“, objasnila je princeza.

Ona je otišla iz dvora na kome je rođena i za koji Aleksandar svake godine dobija neku sumu koja mu služi za odžavanje velikog kompleksa. Kada je predlagao zakon, mislio je da on i njegovi ukućani budu trajni korisnici dvorova čime bi osiguralo vlasništvo nad imovinom na neki način, ali je ostala sumnja i nejasno je čija je zapravo imovina (koja se procenjuje u milionima evra), čije su slike, drugi umetnički predmeti i ko se stara da li se oni nalaze gde treba i da li su tretirani na pravi način. „Srpski Versaj“, kako vole u vodičima da predstave dvorski kompleks, otvoren je za posetioce, ali je zabranjen za širu rodbinu porodice Aleksandra Karađorđevića.

Jelisaveta je rekla da bi vlada trebalo da bude odlučnija i da omogući familiji da koristi imovinu svojih predaka, ali je Aleksandar odneo pobedu argumentom da su se oni ranije odvojili od porodice i formirali svoje kuće.

„Niko ne priznaje tog samozvanog šefa porodice. On se izdaje za takvoga po nekom kraljevskom pravilniku iz 1938. i zaboravlja da ta kraljevina ne postoji. To je svetska ujdurma i prevara koju je smislio samozvani šef i njegovi savetnici da bi sam mogao da uživa u nasledstvu sa njegovom Katarinom i porodicom Batis“, objašnjavala je Jelisaveta.

Ipak, prema onome što stoji na prezentaciji kraljevske porodice, ova kneginja, kćer namesnika Pavla, nema nikakva nasledna prava kada je u pitanju imovina Karađorđevića u Srbiji iako je rođena u Belom dvoru.

Sam Aleksandar, nesiguran pred domaćim kamerama i mikrofonima, nije mnogo govorio o ovoj temi, a i nekako mu ne priliči. Čini se da mu ni samom možda nije jasno šta radi na Dedinju, ali da i dalje uživa u pomisli da bi mogao da stavi krunu jednog dana i da bi parada kroz Beograd, u nekim modernim kočijama, bila lep završetak jednog životnog lutanja. Makar zbog toga morao dodatno da usavršava srpski jezik čitanjem srpske štampe koju je platio iz svog džepa.