Nevolje sa Ramušem

Ako ima ičega dobrog u halabuci koja se digla oko „crkvenog voza“ za Kosovsku Mitrovicu, to je što je ta afera bacila u zasenak hapšenje bivšeg premijera i komandanta Oslobodilačke vojske Kosova Ramuša Haradinaja u Francuskoj. To je dobro zato što je hapšenje, i teoretska mogućnost da se Haradinaju sudi pred beogradskim Specijalnim sudom za ratne zločine, izazvalo poplavu histeričnih reakcija i u Prištini i u Beogradu, a u pitanjima pravnim, pogotovo ako imaju međunarodni aspekt, treba postupati hladne glave. Zahvaljujući vozu, strasti su se malo smirile, pogotovo što je u međuvremenu postalo jasno da se ovaj slučaj neće tako brzo razrešiti. Ono što je manje dobro jeste što je ova afera otkrila katastrofalno neznanje predsednika Tomislava Nikolića i ministarke pravde Nele Kuburović u vezi sa funkcionisanjem međunarodnog humanitarnog prava i sistema na kome počiva Interpol.

Haradinaj je uhapšen 4. januara na aerodromu Bazel-Mulhaus u blizini granice sa Švajcarskom, gde je sa porodicom krenuo na zimovanje, na osnovu poternice koju je Srbija preko Interpola raspisala za njim još 2006. godine, a u vezi sa zločinima protiv civilnog stanovništva koje su jedinice pod njegovom kontrolom izvršile u „borbenoj zoni Dukađin“ (Metohija) tokom oružanih sukoba na Kosovu. To mu nije prvi put: pre dve godine je na osnovu iste poternice uhapšen na aerodromu u Ljubljani, ali je tada oslobođen posle samo nekoliko dana. Ovaj put se izgleda neće tako lako izvući: od 12. januara nije više u pritvoru, ali nije ni oslobođen, pa mu je oduzet pasoš i do kraja sudskog postupka će morati da ostane u Francuskoj, uz obavezu da se redovno javlja policiji. To bi moglo da se oduži, jer je proces komplikovan, a francuskom sudu se izgleda ne žuri, iz razloga kojima ćemo se baviti kasnije.

Hapšenje je, očekivano, obradovalo zvanični Beograd i izazvalo opšti bes na Kosovu, ali i u susednoj Albaniji. Predsednik Kosova Hašim Tači je odmah izjavio da su optužbe protiv Haradinaja političke prirode i, podsećajući da ga je Haški tribunal dvaput oslobodio, zatražio od Francuske da ga smesta pusti. Njemu su se odmah pridružili premijer Albanije Edi Rama, koji je rekao da je hapšenje „apsurdno“ i predsednik albanske skupštine Iljir Meta, koji je izjavio da je „Haradinaj heroj i simbol borbe za slobodu za sve Albance širom sveta“. Kosovska opozicija najavila je seriju protesta sa zahtevom da se briselski dijalog o normalizaciji sa Beogradom momentalno prekine, a pred francuskom ambasadom u Prištini održane su demonstracije sa porukom „Tražite zločince u Srbiji“. U Dečanu, Haradinajevom zavičaju, javno je spaljena francuska zastava. I taman kad je počelo da se zahuktava, krenuo je voz i Haradinaj je momentalno nestao sa radara.

Reakcija Beograda na Haradinajevo puštanje na privremenu slobodu 12. januara bila je gotovo podjednako ljutita kao reakcija Prištine na njegovo hapšenje. Predsednik Nikolić je rekao kako „ima saznanja da je Evropska unija dala direktivu svim zemljama članicama da odbace srpsku optužnicu“ i poručio da u takvoj EU Srbiji nije mesto. Premijer Aleksandar Vučić zakazao je vanrednu i hitnu sednicu vlade, nakon koje je ministarka Kuburović najavila da će Srbija prema Francuskoj primenjivati „recipročne mere“, odnosno da će ubuduće odbacivati poternice koje bude raspisivalo francusko pravosuđe. U međuvremenu, beogradsko Specijalno tužilaštvo za ratne zločine je saopštilo da je prikupilo nove dokaze protiv Haradinaja i da ih je poslalo u Pariz.

HARADINAJ I HAJDRIH: Ne ulazeći u pitanje da li je Haradinaj kriv ili nevin, ovde treba razjasniti neke međunarodnopravne aspekte slučaja. Najpre, iako se u javnosti često govori o „crvenim Interpolovim poternicama“, one to u stvari nisu, već je reč o objavama kojima nacionalne policije obaveštavaju ostale članice Interpola da je za nekim licem raspisana poternica (u slučaju teških krivičnih dela, te objave su crvene). Za razliku od evropske policijske agencije Evropol, čije su poternice obavezujuće za sve članice EU, Interpolove objave ne obavezuju nikog, i stvar je pravosuđa nacionalnih država da li će po njima postupiti. Za ovo postoji dobar razlog: kada su nacisti 1938. godine pripojili Austriju Trećem rajhu, premestili su sedište Interpola iz Beča u Berlin i za direktora instalirali zloglasnog SS generala Rajnharda Hajdriha. Od tada, pa do kraja rata, ova međunarodna policijska organizacija pretvorila se u mašinu za lov na Jevreje i one koji su im pružali utočište; SAD su, na primer, postupajući po Interpolovim poternicama, uredno isporučivali jevrejske izbeglice Nemačkoj sve do ulaska u rat 1941, dok je Švajcarska to činila do 1945. Upravo da bi se takve zloupotrebe ubuduće izbegle, u statut obnovljenog posleratnog Interpola sa sedištem u Lionu uvedena je klauzula da je „strogo zabranjeno preduzimati akcije političkog, vojnog, verskog ili rasnog karaktera“ i ustanovljen je princip dobrovoljnosti. Dakle, da su francuske vlasti ocenile da je srpska poternica politička, mogle su odmah da je odbace, kao onomad Slovenci. Umesto toga, oni su slučaj prebacili na pravosudne organe, a ovi su pak zatražili da im se iz Beograda pošalju detaljni podaci. To svakako nije nešto zbog čega bi Beograd trebalo da se ljuti, a pogotovo da preti nekakvom odmazdom, kao što je učinila ministarka.

Zatim, predsednik Nikolić bi morao da zna – ako ne on, onda neko od njegovih savetnika – da institucije EU nemaju apsolutno nikakvu nadležnost da izdaju direktive sudovima zemalja članica. Svaki takav pokušaj izazvao bi neviđen skandal. Ko god da mu je to rekao masno ga je slagao, jer EU sa slučajem Haradinaj nema apsolutno ništa.

Šta će dalje biti zavisi od nekoliko faktora. Najpre, tek treba da se vidi za koja nova krivična dela (u odnosu na ona za koja mu je suđeno u Haškom tribunalu) srpsko tužilaštvo tereti Haradinaja i koliko su dokazi za koje tvrde da ih poseduju kvalitetni. Naime, kada je Haradinaju suđeno u Hagu, iz Srbije je u haško tužila-štvo poslata povelika gomila dokumenata sa navodnim dokazima protiv njega. Ispostavilo se, međutim, da gotovo ništa od toga nije moglo da bude iskorišćeno, jer se veliki deo tih dokaza zasnivao na iskazima koji su očigledno dati pod prisilom. Postoji i osnovana sumnja (vidi tekst „U ime zakona Leke Dukađinija“ od 10. aprila 2008, „Vreme“ br. 901) da su srpske tajne službe jedan deo dokaza sklonile kako bi zaštitile svoje saradnike iz Haradinajevog okruženja, a verovatno i kao materijal za ucenjivanje.

BEOGRAD ILI HAG: Ukoliko se ispostavi da su dokazi dovoljno kvalitetni, počeće procedura za izručenje, koja može da potraje i nekoliko godina. Haradinajevi advokati će gotovo sigurno ukazivati na to da on u Srbiji neće imati pravično suđenje, uz argumente da su se najviši državni funkcioneri unapred izjasnili o njegovoj krivici i već godinama govore o njemu kao o koljaču i zlikovcu. Moguće je da će ukazati i na neke čudne presude srpskih sudova u politički osetljivim predmetima (na primer, u slučaju Brisa Tatona). Konačnu odluku doneće francuski ministar pravde, i to je još jedan razlog što ministarka Kuburović nije trebalo da preti, a Nikolić da daje izjave kojima se nipodaštava nezavisnost francuskih sudova.

Treći faktor je Specijalni sud za zločine UČK, koji je nastao kao posledica čuvenog izveštaja Dika Marija Savetu Evrope iz 2010. godine u kome se govori o sistematskim zločinima nad Srbima, Romima i „nelojalnim“ Albancima na Kosovu 1998–2001, pa između ostalog i o trgovini organima. Za te zločine Haški tribunal nije bio nadležan, jer su počinjeni nakon okončanja rata, ali će se novi sud i te kako baviti njima. Međunarodni istražni tim je nakon četiri godine intenzivnog rada sakupio dovoljno dokaza da optuži jedan broj bivših komandanata UČK, mada će njihova imena biti obelodanjena tek kada sud počne da radi. Lista optuženika je predmet brojnih spekulacija, a Haradinaj se u tim prilikama često pominje, između ostalog zato što je kontrolisao granično područje između Kosova i Albanije preko koga su, prema Martiju, kidnapovani civili prebacivani. Ovaj sud, koji je formalno osnovan u okviru kosovskog pravosudnog sistema, ali ga čine međunarodne sudije i tužioci na koje Priština ne može da utiče, već je trebalo da počne da radi, ali su brojni logistički, pa i politički problemi doveli do odlaganja. Slučajno ili ne, holandska vlada je nekoliko dana pre hapšenja Haradinaja saopštila da su konačno obezbeđeni svi pravni i tehnički uslovi da sud počne da radi i da će mu sedište biti u Hagu. Dva postupka pred onim drugim Haškim tribunalom, koja su okončana Haradinajevim oslobađanjem, bila su prema oceni samih sudija opterećena sistematskim zastrašivanjem svedoka, a neki su ubijeni preventivno, pre nego što su stigli da daju izjave tužila-

štvu. Ukoliko se Haradinajevo ime nađe na spisku optuženih i on bude isporučen u Hag, postoji nada, istina slabašna, da će treće suđenje biti pravično.