Nevidljivi u svetu

Kad god se u srpskoj javnosti objavi neka rang-lista univerziteta, obično se sve završi na konstataciji da nas na njoj nema, bez udubljivanja u pitanje zašto je to tako. Iako se u Srbiji pod pojmom univerzitet još uvek misli samo na Beogradski univerzitet, mada i ostali u Srbiji i te kako zaslužuju pažnju, u ovom slučaju opravdano je da se pažnja usmeri samo na Beogradski univerzitet jer je on najveći po naučnom potencijalu, pa je logično očekivati da se on pojavi na svetskim rang-listima.

„Kriterijumi po kojima se formiraju rang-liste su različiti“, objašnjava Martina Vukasović, istraživač u Centru za obrazovne politike iz Beograda. „Pošto se u poslednje vreme pojavio niz rang-lista nemački CHE institut sastavio je tzv. Berlinske principe koji govore o uslovima koje neka lista mora ispuniti da bi bila relevantna. Dva najvažnija principa su da metodologija po kojoj se lista sastavlja mora biti javna i objašnjena tako da je i laik može razumeti, a drugi je da se lista mora sastaviti na osnovu više indikatora kako bi se dobila potpunija slika kvaliteta.“

Najpoznatija lista svetskih univerziteta je „šangajska lista“ koju objavljuje univerzitet Điao Tong u Šangaju. Prvi kriterijum je broj nekadašnjih studenata nekog univerziteta koji su osvojili Nobelovu ili odgovarajuće nagrade koje se dodeljuju u drugim naučnim oblastima. Drugu grupu kriterijuma čini broj dobitnika Nobelove nagrade i sličnih priznanja, a koji rade kao nastavnici na tim univerzitetima, kao i oni nastavnici koji su ostvarili visoku citiranost u 21 naučnoj kategoriji. Treći je broj objavljenih naučnih radova u najprestižnijim naučnim časopisima i radova koji su ušli u indeks citiranih naučnih radova prirodnih ili društvenih nauka. Četvrti kriterijum se dobija kada se podeli broj objavljenih naučnih radova u časopisima i indeksu citiranosti sa brojem naučnika koji rade na nekom univerzitetu i taj kriterijum je uveden da bi se sprečilo da univerziteti sa velikim brojem naučnika budu u prednosti.

PRVACI: Prvi na ovoj listi je Harvard, drugi Stenford a na trećem mestu je Berkli, dok se na četvrtom mestu nalazi Kembridž, Oksford je na desetom mestu. Moskovski univerzitet Lomonosov nalazi se na sedamdesetom mestu, daleko iza Univerziteta u Kopenhagenu koji je na 45. mestu ili Univerziteta u Utrehtu koji je na 47. mestu liste. Ovako loš plasman Lomonosova kod mnogih će probuditi sumnju u objektivnost ove liste. „Vrhom ove liste dominiraju anglosaksonski univerziteti. To je razumljivo jer je jezik današnje nauke engleski i naučnici koji objavljuju radove na tom jeziku lakše ulaze u indekse citiranosti nego oni koji ih objavljuju na drugim jezicima, budući da su relevantni međunarodni časopisi iz pojedinih oblasti po pravilu na engleskom jeziku“, objašnjava Martina Vukasović. „Najveći broj nobelovaca radi na univerzitetima u tim zemljama pa oni i na taj način dobijaju dodatne poene. Ova lista ipak daje izvesnu prednost fakultetima sa jakim katedrama prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka jer te naučne discipline zbog svoje prirode imaju produkciju naučnih radova i citiranost veću od društvenih nauka. Univerziteti koji se nalaze u vrhu liste su jaki u tim oblastima.“

Ipak, na listi se nalazi i velik broj univerziteta koji nisu iz anglosaksonskih zemalja i nemaju nobelovce za profesore. „Svaki univerzitet je slučaj za sebe i zahteva posebnu analizu. Mnogi od tih univerziteta počeli su da drže kurseve na engleskom jeziku, i od zaposlenih istraživača i nastavnika ali i od studenata očekuje se da znaju i pisani i govorni engleski jezik“, kaže Martina Vukasović. „To sigurno utiče na ostvarivanje zapaženih naučnih rezultata u određenim oblastima.“

To što ova rang-lista daje prednost univerzitetima sa jakim katedrama prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka predstavlja hendikep za Beogradski univerzitet jer zbog loše ekonomske situacije u zemlji naši naučnici u tim oblastima ne mogu da se bave naučnim radom na isti način kao njihove kolege u bogatijim zemljama. Takođe, neke od u svetu priznatih katedri Beogradskog univerziteta ne mogu da podignu ocenu koja se dobija na osnovu ocene celog univerziteta. Vizantološka katedra u Beogradu smatra se jednom od najjačih u svetu i uspešno se nadmeće sa istim katedrama u Beču, Londonu, Parizu ili Atini. Iako svetski vizantolozi uče srpski da bi mogli da prate literaturu koja se objavljuje kod nas, vizantologija je „mala nauka“ s malim brojem objavljenih radova, tako da ne može bitnije da utiče na ocenu celog univerziteta. Osim toga, ako je srpskim vizantolozima uspelo da srpski nametnu kao jedan od jezika koji se koristi u njihovoj nauci, ostalima to nije pošlo za rukom a jezik sporazumevanja u današnjoj nauci je uglavnom engleski.

A NAŠI: Činjenica je da mnogi naši naučnici svoje radove često objavljuju u domaćim časopisima koji najčešće izlaze na srpskom i ne nude ih stranim časopisima. Razlog za takvo ponašanje leži u tome da neki profesori smatraju da njihovi radovi ne bi bili prihvaćeni u stranim časopisima iako to možda i nije tako. Činjenica da radove u domaćim časopisima prati apstrakt koji je na engleskom ne može doprineti da oni budu citirani u svetu, jer ma koliko apstrakt ukazivao na vrednost rada on sam po sebi nije dovoljan da bi se neko pozvao na taj rad. Ipak, to ne znači da se treba prepustiti apatiji i pustiti da sve bude kao do sada. Novca za nauku zasigurno neće biti više nego do sada, a to znači da treba istražiti kako se troši ovaj koji je na raspolaganju i videti da li se može racionalnije iskoristiti. Ukoliko neki profesor ne zna u dovoljnoj meri engleski, to ne znači da njegovi radovi treba da se objavljuju u domaćim časopisima, već treba omogućiti da se oni radovi za koje postoji pretpostavka da bi mogli da se objave u stranim časopisima prevedu na engleski i pošalju stranim redakcijama.

Takođe bi se moglo analizirati šta su radili oni univerziteti koji su se našli na listi najboljih. Sa jednim od tih univerziteta zasigurno nije teško uspostaviti saradnju. Ljubljanski univerzitet je jedini sa područja nekadašnje Jugoslavije koji se nalazi na ovoj listi. Pored institucionalnih veza između Beogradskog i Ljubljanskog univerziteta, postoje i brojne lične veze između profesora tako da ne bi trebalo da bude neki problem saznati šta su Slovenci uradili da bi se plasirali na listu.

Ne bi smelo da se preko činjenice da Beogradskog univerziteta nema na listi pređe s nipodaštavanjem, uz komentar da su rang-liste univerziteta prodor estrade u nauku i da mi ne treba da učestvujemo u tako nečem. Objašnjavajući kako su došli na ideju da sastave „šangajsku listu“, njeni priređivači su rekli da im je cilj bio da utvrde „koliki je jaz između kineskih i svetskih univerziteta“. Ukoliko je univerzitet Điao Tong, koji je i pre objavljivanja ove liste imao visok ugled u svetu i smatran je istočnim pandanom Masačusetskog instituta za tehnologiju, smogao snage da kaže da taj jaz postoji i pokušao da ga prevaziđe, onda to zasigurno može da učini i Beogradski univerzitet.