Nemam autoritet, a nisam ga ni zaslužila

Pod naletom junske vreline, prijem povodom stupanja Aleksandra Vučića na dužnost pred­sednika Srbije, koji su svi zvali inauguracija, polako pada u zaborav. Događaj su čelnici vlasti pompezno najavljivali kao najveći skup u Srbiji u poslednjih 40 godina, ali se, osim većine lidera iz regiona, koji se ionako svako malo sastaju, nije pojavio gotovo niko od vodećih svetskih državnika.

Bili su tu, po službenoj dužnosti, evropski komesar za proširenje Johanes Han, potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Brajan Hojt Ji, kome je zapalo da u novoj američkoj administraciji duži Balkan, zatim Viktor Orban, premijer Mađarske koga je sa Aleksandrom Vučićem zbližila izbeglička kriza. Od nekadašnjih poznatih imena, prisustvovali su bivši kancelar Nemačke Gerhard Šreder, bivši italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini, mada se za njih dvojicu može reći da ih za Vučića sada vežu poslovni interesi; bile su i desetine niže rangiranih predstavnika stranih država sa različitih strana sveta.

Kako god, skupilo se, kažu, oko 5000 ljudi na prijemu, televizije su događaj satima direktno prenosile, a osnovni utisak je da je dug i zamoran performans prešao preko glave i gostima i domaćinima jer se odvijao u tropskoj vrelini nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća, kome je potrebno prilagođavanje „klimatskim promenama“, kako reče novinar „Politike“ Milan Mišić na RTS-u.

Bilo je, naravno, bezbroj komentara po medijima i društvenim mrežama o propratnim stvarima koje prate slične skupove, od toga šta je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović poklonila supruzi novog predsednika Srbije Tamari, do toga koga je Vučić čvrsto grlio i srdačno pozdravljao, zašto je bivši predsednik Tomislav Nikolić složio onako leden izraz lica čim je završio čestitanje svom nasledniku…

OD JA DO MI: Svi mediji su preneli govor novog predsednika, koji je potpisniku ovih redova bio i najjači utisak pomenute ceremonije. Obično se u takvim prilikama izgovara nešto što zvuči snažno, a ne znači mnogo, poput onoga da su „mir i stabilnost ključne reči“, pa je o tome pričao i Vučić. Međutim, pozive na saradnju, mir i toleranciju zatrpali su najbanalniji stereotipi o „nama“ (ovo „mi“ se odnosi na sve narode Jugoslavije, plus još neke sa Balkana).

Kao da se podigao pokojni Slobodan Milošević dok je izgovarao ono: „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“, u predvečerje jugoslovenskih ratova. Tako se ovog puta čulo da je Srbija „zemlja dobrih, hrabrih, nekada i preterano hrabrih ljudi“, da „ljudi sa ovih, balkanskih prostora znaju tu priču veoma dobro, jer nam je u mnogo čemu zajednička“, jer smo „preterano glasni kada pričamo, ali i zastrašujuće tihi kada ćutimo, volimo se i mrzimo istim intenzitetom, često ne praveći nikakvu razliku i ne znajući šta, u tom trenutku, tačno radimo… svima bismo dali sve, čak i kada nemamo ništa, ali smo otvoreni prema svetu, a zatvoreni prema sebi“. Pa da smo „prošli sve, a da nismo, još, stigli nigde; često volimo da stojimo u mestu, ubeđeni da se sve baš oko nas okreće, da znamo, o bilo čemu, više nego bilo ko drugi, ali da ljubomorno to odbijamo da primenjujemo, ili bar sami sa sobom da podelimo“; da „smatramo da smo najstariji, najviši, najlepši, najbolji, izabrani, posebni, jedinstveni i da bukvalno ništa od toga nemamo…

možemo da pomerimo planine, ali da se u svakoj ravnici uplašimo i ne mrdamo; često nam je onaj sa drugog kraja sveta najveći prijatelj, a komšija, naš sused, najveći neprijatelj…“.

foto: tanja valič / tanjug

Na stranu trivijalije poput one da „verujemo u nebo, a ne verujemo u sebe i u sopstvenu zemlju, i lakše za tu zemlju umiremo nego što za nju živimo… sve zajedno, ima nas malo, zato što smo toliko često hteli da budemo veliki… uvek smo spremni da uzmemo od drugih, ne shvatajući da otkidamo od sebe… svoju nesreću volimo toliko duboko, da sreću često ne želimo ni da tražimo“; ono što je posebno iritiralo je neprekidno ponavljanje tog „mi“. Naročito kod onog „… i nismo mi zidali zidove između kuća koje smo stvorili, nego između rupa, koje smo iskopali, koliko za druge toliko i za sebe…“. Koji mi? Jesu li svi Balkanci urođenici sa pobrojanim kompleksima i manama? Ima onih koje su „stvorili ratovi“, kako reče novi predsednik, bar on to zna, ali je, blago rečeno, neukusno trpati u to kolektivno „mi“ i one koji su palili požare i one koji su zbog toga trpeli i protiv toga bili.

foto: tanja valič / tanjug

No, stiglo je novo doba i novi lider, pa smo se „promenili i spremni smo da se menjamo jer smemo i umemo da napravimo korak napred kojim se iz mitologije prelazi u budućnost, i iz nesreće u sreću“, a „Srbija je prestala da se nada smrti i počela je da želi život“, jer „mi smo ta generacija koja je shvatila da ne postoji problem, već da moramo da pronađemo rešenje, generacija smo kojoj nije preostalo ništa drugo, nego da prestane da ratuje i kada ne mora, i da počne da uči da radi…“. Kao što je već rečeno, sada su ključne reči mir i stabilnost, saradnja i građenje mostova preko provalija i rupa, zajedništvo, a sa iznetim su se protokolarno složili i lideri iz komšiluka, ne propuštajući da pomenu bar neke od nerešenih problema. Vreme će brzo pokazati koliko drže do onoga što pričaju, mada stanje na terenu trenutno ne ostavlja mnogo mesta nadi.

foto: dragan kujundžić / tanjug

Našlo se u govoru mesta i za ekonomski rast, uređene javne finansije u Srbiji, suficit u budžetu, siromašne koji još ne vide boljitak, konstataciju da „Srbi kao narod moraju da izaberu brzi kolosek… jer smo zemlja, i narod, za koje je, neko vreme, vreme bilo zaustavljeno“. Pomenuti su i odnosi sa velikim silama, a Vučić je poručio: „Oni neka igraju svoje igre, mi prostora za igre nemamo. Nalazimo se, našom odlukom, na evropskom putu, jer želimo da pripadamo društvu uređenih zemalja, gradimo dobre odnose sa zapadnim svetom posle decenija problema, uključujući i dobre odnose sa SAD“; govorilo se i o dobrim odnosima sa Kinom, Rusijom i drugim državama. Mada se u ovakvim prilikama teške reči retko izgovaraju, predstavnik SAD na inauguraciji je malo iskočio iz standarda pominjući „zlokoban“ uticaj Rusije na Balkanu. Odgovorio mu je sutradan na Sputnjiku ruski potpredsednik Dmitrij Rogozin, vrlo oštro, što pokazuje koliko će biti teško predsedniku Srbije i vladi da sprovedu pomenuto „oni neka igraju svoje igre, mi prostora za igre nemamo“.

NOVA – STARA VLADA: Već sutradan posle svečanosti, Skupština Srbije je nastavila da se bavi drugom temom koja okupira političku čaršiju – izborom nove vlade. Uz rasprave predstavnika vlasti i opozicije da li je zbog Vučićeve inauguracije „Srbija na dan postala centar sveta“ ili se radilo o otužnom pokušaju da napravi spektakl zbog koga se svet smeje, fokus se prebacio na izmene Zakona o ministarstvima i ličnost nove premijerke Ane Brnabić. Padale su, po običaju, teške reči, od pojedinih predstavnika opozicije, poput Milana Lapčevića iz DSS-a i šefa poslaničke grupe Dveri Boška Obradovića, čulo se prostačkih aluzija na račun premijerkine seksualne orijentacije, od strane predstavnika vlasti redovna salva uvreda na sve što predstavnici opozicije kažu; raspravljalo se o tome ko se bori za Kosovo, čija deca studiraju u Evropi, ko je pokrao i upropastio zemlju…

Konačno, za usvajanje Izmena zakona o ministarstvima kojima je omogućeno uvođenje dva nova ministarstva (za ekologiju i evropske integracije) glasalo je 157 poslanika vladajuće koalicije. Glasanju nije prisustvovao lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma, koji je ranije najavio da neće podržati izbor Ane Brnabić za premijera, ali je petoro poslanika njegove stranke glasalo za izmene zakona.

Kada ovaj broj „Vremena“ bude na kioscima, čitaoci će već znati šta je u svom ekspozeu rekla mandatarka Ana Brnabić, jer je njeno obraćanje poslanicima u Skupštini Srbije najavljeno za 28. jun, i da li su poslanici prihvatili predlog za sastav nove vlade. Ono što se zna jeste da će vlada imati četiri potpredsednika, 18 ministara i troje ministara bez portfelja, i da se baš ništa bitno u dosadašnjoj politici vlade neće promeniti.

Gotovo svi ministri ostaju na svojim mestima, jedino će mesta zameniti Aleksandar Vulin i Zoran Đorđević – Vulin ide za ministra odbrane, a Đorđević će se baviti socijalom, radom, zapošljavanjem i boračkim pitanjima. Nova imena u Vladi, ali stari likovi sa političke scene su Goran Trivan, koji će biti ministar ekologije, i Branko Ružić, koji će preuzeti resor kojim se do sada bavila Ana Brnabić, Ministarstvo državne uprave. Ministarstvo za evropske integracije vodiće Jadranka Joksimović. Nova vlada Srbije imaće i tri ministra bez portfelja. Dva su iz sastava stare vlade – Slavica Đukić Dejanović zadužena je za demografiju i populacionu politiku, a Milan Krkobabić za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća. Treći ministar bez portfelja, zadužen za inovacije i tehnologije, biće Nenad Popović, predsednik Srpske narodne partije. To je verovatno jedino zaista novo u ovoj vladi, jer je Popović već dve godine bio „na čekanju“, govorilo se prilikom formiranja prethodnih vlada da će biti zadužen za saradnju sa Rusijom.

foto: marija janković

Što se tiče predsednice Vlade Ane Brnabić, od svega što je do sada rekla o svom budućem radu gotovo ništa se ne razlikuje od onoga što je ranije pričao Aleksandar Vučić, pa ni tu ne treba očekivati neke novine. Pominju se red, rad, disciplina, puna kasa i sređene i stabilne javne finansije, stabilnost i sigurnost koje je nasledila, „za razliku od prethodne vlade koju je dočekala zemlja blizu bankrota“, nastavak sprovođenja „nepopularnih mera koje će dalje osigurati budućnost i razvoj Srbije“, dalje povećanje plata i penzija u skladu sa budžetom i bez njegovog ugrožavanja ili na uštrb nastavka smanjenja javnog duga, da će u 2018. i 2019. građani videti u većoj meri efekte mera koje će se ogledati u većem broju radnih mesta, investicijama, povećanju kupovne moći… Od do sada slabo naglašavanih ciljeva Vlade, Brnabićeva je pomenula digitalizaciju i omogućavanje da Srbija postane idealno mesta za filmsku industriju, „za šta ima niz preduslova“.

Govoreći o svom prethodniku, Ana Brnabić je ukazala da je dobila autoritet od čoveka koji je direktno osvojio podršku 56 odsto građana Srbije i rekla da očekuje fantastičnu saradnju sa predsednikom Srbije, sa kojim je „imala fantastičnu saradnju dok je bila u Vladi“. „Sve što sam čula pre i kada sam ušla u Vladu nije istina. On je mene pustio da vodim ministarstvo kako najbolje znam i umem. Dao mi je pored toga savet za inovaciono preduzetništvo i informacione tehnologije koje je ogromna šansa. Jedino što je govorio jeste: ‘Ajde brže, jel’ ne može brže, trebaju nam rezultati brzo.’ Ja nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila. Nisam izašla na izbore, nemam svoju stranku, nisam dobila skoro 56 odsto glasova. Meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 odsto podrške direktno od građana“, rekla je nova predsednica Vlade.

Što se tiče nezavisnosti rada nove vlade, o tome se bez zazora, iskreno izjašnjavaju ministri. Tako Rasim Ljajić kaže da je očekivano da Vučić ima uticaj na rad Vlade, a šef diplomatije Ivica Dačić je u iskrenosti bio brutalan. Izjavio je da se „dobro zna ko je politički pobednik izbora“, i da eksperti u Vladi Srbije, među kojima je bila i sadašnja mandatarka za sastav nove vlade Ana Brnabić, ne rade mimo konsultacija sa strankama koje su pobedile na izborima. „Šta sad misle, da će eksperti da vode zasebnu politiku, bez konsultacije sa strankom koja je osvojila vlast. Toga nema nigde, pa ni u Srbiji“, rekao je Dačić.

I dok se strani mediji i političari još bave nagađanjem šta znači imenovanje Ane Brnabić za mandatarku, dosadašnje iskustvo govori da je odgovor jednostavan. Zajednički imenitelj za neuspešni pokušaj sleta u bivšem SIV-u i formiranje nove vlade je „mnogo buke ni oko čega“. Već pet godina Aleksandar Vučić opsenjuje prostotu i troši vreme raspisujući izbore, sastavljajući i rastavljajući vlade, šibicareći i dižući bure u čaši vode. Kao da je bitno na kom su mestu Vulin i Đorđević, kvalifikacija nemaju ni za jedan posao; seća li se još neko Tasovca, ili Lazara Krstića, koga je Vučić izvukao iz šešira i najavio kao čudo od čoveka školovano na stranim fakultetima koje će preporoditi zemlju? I da li iko veruje, na osnovu do sada viđenog i rečenog, da se za koju godinu isto pitanje neće postaviti i za novu mandatarku i sadašnje ministre.