U ponovljenom istraživanje "Strategija opstanka domaćinstava u Srbiji" dominiraju dve činjenice: da se u jesen 2002. ne živi mnogo bolje nego u leto 2000. godine i da ljudi najzad shvataju da će bolje živeti ako se zaposle
Nekoliko stotina ljutitih radnika Telekoma Srbija držalo je nekoliko sati pod blokadom u prošli ponedeljak Nemanjinu ulicu jer su nezadovoljni četvoroprocentnim povećanjem zarada koje je štrajkački odbor postigao u pregovorima s Vladom Srbije i zahtevaju da njihove plate budu potpuno odmrznute. Na socrealistično pitanje jednog od izveštača „šta bi poručili onim radnicima koji primaju deset hiljada dinara“, jedan od zaposlenih u Telekomu rekao je da „ima razumevanja za njih“, ali da se bori da dobije najviše što može za sebe.
Pre 5. oktobra 2000. godine ovakav scenario bio je nezamisliv. Na ulicama su obično demonstrirali oni kojima je trebalo samo malo da prežive zimu i koji su tražili neku crkavicu da bi deci kupili odeću i obuću, knjige za školu, ili „žutu banku“ da plate užinu kako deca ne bi gladovala u školi.
Sudeći po načinu uličnog izražavanja nezadovoljstva, za dve godine tranzicije štošta se promenilo i u Srbiji. Tu promenu registruju i analitičari u brojnim istraživanjima konstatacijom „da se proces privredne reforme danas u Srbiji prostire po osnovnoj matrici tranzicije istočnoevropskih društava“.
Jedno takvo istraživanje osmislili su i uradili magistri Odseka za sociologiju beogradskog Filozofskog fakulteta Marija Babović i Slobodan Cvejić. Oni su u septembru ove godine za Centar za proučavanje alternativa ponovili istraživanje „Strategija opstanka domaćinstava u Srbiji“, kakvo su inače radili na istom uzorku (1471 ispitanik) dve godine ranije – jula 2000.
Za svakog istraživača dve godine nove vlasti jeste izazov da proveri da li ljudi primećuju promene u načinu života. U istraživanju Centra za proučavanje alternativa za 51 odsto anketiranih građana način života ostao je isti, kod 21 odsto postao je bolji a 28 odsto smatra da živi lošije. Među onima koji žive bolje najviše je stručnjaka (49 odsto) i malih preduzetnika (45 odsto). A među onima koji žive lošije najviše je radnika s nižim kvalifikacijama i srednjih seljaka (po 33 odsto). Istraživači konstatuju, na osnovu ukrštenih podataka, da efekte pogoršanja načina života ravnomerno osećaju pripadnici svih slojnih grupa, a da je malo onih koji u uslovima života uočavaju promene nabolje.
RASLOJAVANJE: Kad je u pitanju sposobnost domaćinstava da prežive tranziciju, istraživači su pronašli da je od jula 2000. do septembra 2002. godine dva odsto porodica svoj materijalni položaj od „niskog“ popravilo na „srednje nizak“. Ali, isto tako dva odsto porodica je pokvarilo i svoj „srednji“ materijalni položaj izgubilo i prešlo u „srednje nizak“. Inače, u kategoriji „srednje niskog“ materijalnog položaja i u julu 2000. godine i u septembru 2002. bilo je najviše porodica: 45, odnosno 49 odsto. U oba istraživanja zabeleženo je deset odsto porodica koje su svoj materijalni položaj definisale kao „srednje visok“ a pet odsto porodica smestilo je sebe u „visok“ materijalni položaj.
Ovakvi rezultati naveli su istraživače da prvo konstatuju kako „za dve godine nije došlo do gotovo nikakve izmene stanja“, jer se i dalje preko 60 odsto domaćinstava nalazi u donjem delu lestvice materijalnog položaja (14 odsto u „niskom“ plus 49 odsto u „srednje niskom“). Ali, odmah zatim istraživači konstatuju da se nešto ipak menja jer „evidentan porast vrednosti prihoda gura domaćinstva sa dna lestvice prihoda prema sredini“. Kao argument za tu ocenu, istraživači navode da se povećao broj mobilnih telefona (sa 21 na 42 odsto) i da je donekle podmlađen vozni park i blago povećana potrošnja goriva. Ali, kao veoma važan podatak za teorijsku podlogu istraživanja navodi se činjenica da se za protekle dve godine povećao broj porodica (sa 36 na 43 odsto) koje ne proizvode hranu i piće na sopstvenoj okućnici. Ili, drugačije rečeno, sa 65 na 72 odsto porastao je broj domaćinstava koja ne žive od naturalne razmene.
Još jedan pokazatelj mogao bi da sugeriše da se u protekle dve godine promenio materijalni položaj porodica u Srbji. Naime, u septembru 1999. godine 25 odsto domaćinstava pokrivalo je prihodima svoje potrebe. U julu 2000. taj procenat pao je na 19 odsto, a u septembru 2002. godine čak 40 odsto porodica moglo je zarađenim prihodima da pokrije svoje potrebe. Istraživači, međutim, primećuju da se poboljšanje ne raspoređuje linearno na sva domaćinstva, nego se pojačava diferencijacija jer se grupa domaćinstava kojima najviše nedostaje da podmire osnovne troškove nije umanjila za onoliko procenata za koliko se uvećala grupa solventnih porodica. Ali, istovremeno, istraživači konstatuju „da je povećanje socijalnih i ekonomskih razlika bilo zajednička odlika privrednih reformi svih postsocijalističkih zemalja u regionu“ i da rezultati ovog istraživanja ukazuju „… na prilično uravnoteženu distribuciju troškova tranzicije…“.
Ako i nije svim domaćinstvima doneo već upecanu i besplatnu „ribu“ na trpezu, ekonomski sistem koji nove vlasti posle 5. oktobra 2000. godine uvode u Srbiji primorao je mnoge porodice da uče a neke već i naučio kako da upecaju „ribu“ za ručak, odnosno kako da zarade novac za svoje potrebe. Napredak u toj oblasti je gotovo fantastičan jer u julu 2000. godine čak 45 odsto građana nije moglo ili nije znalo šta da učini kako bi poboljšalo svoj ekonomski položaj, a u septembru 2002. godine takvih je 29,1 odsto. Pre dve godine nijedan građanin nije razmišljao da se zaposli ili školuje i na taj način pobošlja svoj ekonomski položaj, a sada 10,7 odsto ljudi misli da će bolje živeti ako nađe posao, a 6,1 odsto ako se stručno usavršava. „Združene orijentacije na radne strategije čine 33,6 odsto odgovora, što govori o znatnom pomaku u percepciji tržišta kao kanala kroz koji je moguće uticati na sopstveni socioekonomski položaj“, konstatuju istraživači Centra za proučavanje alternativa. Nije na odmet nabrojati da „radne strategije“ zapravo znače: pronalaženje posla, pojačanje postojeće radne aktivnosti, proširenje posla, promenu posla i pronalaženje dodatnih poslova uz postojeći.
PARADOKSALNE STREPNJE: Kao zaključak koji se nameće posle dva istraživanja u razmaku od dve godine o učinku rada novih vlasti, istraživači su zapisali i sledeće:
„… Kada se porede strateške orijentacije iz poslednjeg istraživanja s nalazima od pre dve godine, uočava se znatno pomeranje prema radnim strategijama i tržištu rada. Uprkos brojnim problemima na koje je ukazalo i najnovije istraživanje, važno je istaći promene koje su se desile na polju formulisanja strategije koje su pre dve godine bile pretežno pasivne, usmerene na redukciju potreba, kompenzovanje tržišta roba preko samoproizvodnje i samostalnog obavljanja usluga, izraženog pasivizma u sferi rada i iscrpljenih finansijskih resursa i suženih socijalnih mreža. Promene koje su se u međuvremenu desile ukazuju prvenstveno na mogućnost da se u novom društveno-ekonomskom kontekstu akteri iznova usmere prema aktivnim ekonomskim strategijama, među kojima su svakako najvažnije radne strategije. Na vrednosnom polju uočava se uspostavljanje izvesne saglasnosti društvenih grupa oko dominantnih vrednosti, pa gotovo iznenađuje da u svim grupama izvedenim u klasifikaciji prema tipu strategije najveću učestalost pokazuju isti stavovi po pitanju prikupljanja poreza, regulisanja problema nezaposlenosti, socijalnih programa.
Paradoksalno možda izgleda podatak da građani danas više strepe nad svojim budućim ekonomskim položajem nego pre dve godine, kada su objektivni nalazi ukazivali na goru materijalnu situaciju i visok stepen otuđenja u kreiranju sopstvenog društvenog i ekonomskog položaja.
Ovi uporedni podaci, međutim, govore o novoj racionalnosti kojom ispitanici promišljaju i dovode u vezu šire društvene i ekonomske okolnosti, svoj položaj, potencijale, resurse, kao i strategije kojima ih mogu optimizovati u cilju očuvanja ili poboljšanja ekonomskog položaja…“
Suštinska vrednost rezultata istraživanja Centra za proučavanje alternativa nije u tome što će staromodnom tipu političara ukazati „gde treba da stežu, a gde da popuštaju“. Za populistički nastrojene političare biće u narednim mesecima puno posla da ostarele seljake i neobrazovanu radničku klasu, kao kategoriju stanovništva koja je imala najmanje vajde od dve godine tranzicije, privuče kao svoje biračko telo na nekim budućim izborima, huškajući ih na one koji bolje žive i obećavajući im toliko omiljenu jednakost za sve u siromaštvu.
Za modernu, evropsku Srbiju, rezultati ovog istraživanja više su nego ohrabrujući jer pokazuju da sve više ljudi počinje da shvata da tranzicija nije bauk i da će se bolje živeti samo ako se bude više radilo. Onih 10,7 odsto građana koji su u protekle dve godine shvatili da će se njihov materijalni položaj popraviti samo ako se zaposle, najveće je ohrabrenje ali i obaveza za političare koji sprovode reforme u Srbiji. Jer, ako su ubedili ljude da će bolje živeti ako rade, onda moraju da kreiraju uslove za nova radna mesta.
„Najveći strah, kad je u pitanju cena tranzicije u narednom periodu, imam za ljude koji su stariji od 55 godina, koji žive u gradovima gde su propali nekadašnji industrijski giganti i koji nemaju poljoprivredno zaleđe“
„VREME„: Koliko je do sada ove godine potrošeno iz budžeta na socijalna davanja?
GORDANA MATKOVIĆ: Oko 17–18 milijardi dinara, s tim što su tu i invalidsko-boračka zaštita i tuđa nega i pomoć. Sledeće godine potrošiće se oko 28 milijardi dinara, ali u tu sumu nije uračunato ono što se iz budžeta dodaje za penzije. Inače, ove godine iz budžeta za penzije odvojeno je oko 50 milijardi, a za dogodine je planirano 60 milijardi dinara.
Koliko ljudi u Srbiji koristi socijalnu pomoć?
Kad govorimo o socijalnoj pomoći, imamo dve granice siromaštva i dve grupe ljudi. Oko 50.000 porodica direktno iz budžeta prima pomoć, ali postoji još 15.000 porodica koje dobijaju pomoć jer su im primanja ispod lokalnog opštinskog proseka. Za isplatu pomoći toj kategoriji porodica dobili smo donaciju Engleske.
Druga grupa su oni koji primaju dečije dodatke. Između 360.000 i 400.000 korisnika prima dečije dodatke. Po novom zakonu imaćemo ih oko 300.000 jer su isključeni oni koji su imali pravo na dodatak nezavisno od materijalnog položaja.
I, sve u svemu, to je oko 360.000 domaćinstava, a u Srbiji ih ima ukupno 2,5 miliona. Znači da u Srbiji ima nešto više od deset odsto porodica koje se pomažu i mislim da je to neka mera koja će ostati.
I istraživanje Centra za proučavanje alternativa u svom zaključku konstatuje da je „veći deo pasivnih kategorija stanovništva zaštićen na elementarnom nivou“, a to i jeste cilj socijalne politike, da se bavi najsiromašnijima.
Sigurno je da je tim kategorijama stanovništva u protekle dve godine upućen znatno veći deo sredstava nego ranije. Ne samo zato što se redovno isplaćuju socijalna pomoć i dečji dodaci nego smo praktično za dve godine uspeli da isplatimo sve što su bila zaostala davanja. Prema ovoj populaciji uputili smo veći deo sredstava, a da istovremeno nismo došli u situaciju da povećamo socijalna davanja iz donacija pa da upadnemo u zamku zavisnosti od međunarodne pomoći i da ne znamo šta ćemo kad se ona povuče.
Drugo, ono što znamo to je da su stabilni izvori prihoda realno porasli. Kada govorimo o penzijama, one su u oktobru 2000. godine iznosile u proseku 2300 dinara, a sada je prosečna penzija 6800 dinara. Penzije su tri puta porasle ma šta to značilo i kako god komentarisali troškove života.
I u istraživanju CPA indikativan je trend smanjivanja naturalne proizvodnje. Jasno je da je ona velika u kriznim godinama i da se smanjuje u dobrim godinama. Ranije je svako treće domaćinstvo imalo neku sopstvenu proizvodnju, a sada 43 odsto domaćinstava to nema. To je jasan pokazatelj poboljšanja standarda.
Nemamo indikacije da se povećava jaz siromaštva, a toga nema ni u zaključku ovog istraživanja. Naprotiv, kaže se da su troškovi tranzicije ravnomerno raspoređeni, „da evidentan porast vrednosti prihoda gura domaćinstva sa dna lestvice prihoda prema sredini i da na vrhu lestvice nije došlo do izmene te da je i dalje samo tri odsto u grupi najbogatijih“.
Sva istraživanja koja su kod nas rađena pokazuju da je Džini koeficijent kao pokazatelj nejednakosti u raspodeli vrlo mali. Očekuje se da on poraste, odnosno da nejednakost u raspodeli bude veća.
Prilikom proslave Dana Ujedinjenih nacija u Beogradu moglo se čuti da će nam ta organizacija i ubuduće intenzivno pomagati jer smo zemlja u kojoj je dve trećine stanovništva siromašno. Taj podatak često je korišćen, ali i osporavan.
Pre nedelju dana imali smo na tu temu metodološke rasprave u Svetskoj banci i bićemo u prilici da 1. decembra izađemo s rezultatima velikog istraživanja koje će pokazati stanje siromaštva u Srbiji.
U međunarodnim relacijama najčešće se koriste dva pokazatelja za izračunavanje siromaštva. Jedan koji meri kupovnu snagu u dolarima, ali mi taj pokazatelj nemamo. Postoji i drugi a to je minimalna potrošačka korpa za ishranu i minimalne potrebe onoga što nije hrana četvoročlane porodice. Za 2000. godinu, na osnovu podataka o potrošačkoj korpi Saveznog zavoda za statistiku, izračunato je da je jedna trećina stanovništva ispod linije siromaštva. Ali, nesreća je bila u tome što je to bila „korpa standarda“ a ne minimalna jer ona podrazumeva, uslovno govoreći, jedno srednje dobrostojeće domaćinstvo. I drugo, ta korpa je pravljena u vreme kad smo svi smatrali da u njoj treba da se nađu neki proizvodi za koje danas smatramo da su luksuz.
Da li je za ove dve godine tranzicije plaćena visoka cena?
Mislim da nije.
Hoće li se povećavati broj onih koji moraju da plate visoku cenu tranzicije?
Najveći strah, kad je u pitanju socijalna cena tranzicije u narednom periodu, imam za ljude koji su stariji od 55 godina, koji žive u gradovima gde su propali nekadašnji industrijski giganti i koji nemaju poljoprivredno zaleđe. Ali, pogledajmo i već jednom demistifikujmo fenomen Kragujevca. Otvoreno treba reći da radnici Zastave ne plaćaju cenu tranzicije, nego cenu Miloševićevih deset razornih godina. Da je Jugoslavija 1990. ušla u tranziciju, odavno bi se našao strateški partner za Zastavu i ona ne bi bila uništena.
A što se tiče „cene“, sve zavisi od postojanja mehanizama za preživljavanje. Tu se, naravno pre svega, računa na poljoprivredu, zatim na međugeneracijsku i međuporodičnu solidarnost, ali i na spremnost ljudi da prodaju imovinu u jednom gradu i da se presele u drugi grad na bolje plaćeno radno mesto. Ne očekujem da će kod nas biti plaćena tako visoka cena tranzicije kao u drugim zemljama, jer se između ostalog startovalo sa veoma niskog nivoa, pa će se lakše postići da svi pomalo idu napred.
Hoću da ukažem na još jedan fenomen. Dosadašnja istraživanja pokazivala su da je gradsko stanovništvo više pogođeno krizom nego ruralno i to smo uzimali zdravo za gotovo. Činjenica je, međutim, da postoje staračka domaćinstva na selu, naročito u centralnoj Srbiji, koja nemaju neki iole zdrav izvor prihoda van poljoprivrede. To su ti mali posedi, ostarelo stanovništvo i zbog toga je važno da se zadrži element obaveznog poljoprivrednog osiguranja.
M. B.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
