Neki novi članovi

Kada su osnivana nezavisna državna i vladina tela, kontrolna, regulatorna, savetodavna, niko iz tadašnjih vlasti ni slutio nije da će jednog dana, i to relativno brzo, u ovom društvu demokratija biti dovedena do krajnjeg apsurda. I da će te institucije, jemci demokratije u razvijenim društvima, najviši organi kontrole vlasti, iznutra početi da gube svoj identitet. Da će svi ti saveti, agencije, poverenici i zaštitnici jednog dana prerasti u svoju suprotnost, i to sasvim jednostavnim postupkom – postavljanjem partijskih ljudi na čelo ili među članove. Uvođenje partokratije u ova „sveta mesta“, simbole načela „i nad vlašću ima vlast“, označilo je, praktično, još jedno rušenje demokratskog legata postpetooktobarske Srbije. Zato je, povodom izbora novog ombudsmana, izjava Vladimira Goatija odjeknula snažno i verovatno će ostati da odjekuje, sa dugotrajnim ehom: „Ako ćemo zaštitnika građana shvatati kao partijskog čoveka, onda ta funkcija ne treba ni da postoji.“

OD FARSE DO TRAGEDIJE: O izboru Zorana Pašalića, novog zaštitnika građana „ili vlasti“ dovoljno je rečeno. Izabran je po volji skupštinske većine, a da se javnost još nije ni upoznala sa njegovim „visokim stručnim i moralnim kvalitetima ili iskustvom u zaštiti prava građana“. Poznato je jedino da njegovi skupštinski birači ne skrivaju netrpeljivost prema integritetu i radu prethodnog zaštitnika Saše Jankovića, te da pojedini od njih zahtevaju da novi zaštitnik odmah raspusti ceo kabinet svog prethodnika.

U izjavi Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, zlokobno se najavljuje mogući scenario ukoliko Vlada uspe u nameri da nezavisna tela stavi pod svoju kontrolu: „Možete da budete šef nezavisnog tela, da se zavalite u svoju fotelju, da ćutite, da budete konstruktivni. I nećete imati nikakav problem, izabraće vas posle za sudiju Ustavnog suda ili za neko slično dobro plaćeno mesto, ali je sasvim sigurno da svoj posao nećete dobro raditi.“ Šabić je u intervjuu za Fonet rekao i to da od početka njegovog rada kao poverenika, odnos predstavnika vlasti prema nezavisnim regulatornim telima, nije bio ovako negativan, „ni u pojavnom obliku, a ni po dimenzijama“: „Od kada je Maja Gojković na čelu parlamenta, nijedan izveštaj bilo kog nezavisnog kontrolnog tela nije bio na dnevnom redu, iako je to zakonska i poslanička obaveza.“ Rodoljubu Šabiću poslednji mandat na mestu poverenika ističe sledeće godine, a optužbe predsednice parlamenta da je on, zapravo, kandidat za gradonačelnika i da kao poverenik treba da podnese ostavku, kako je rekao, doživljava kao pritisak.

Istoga dana kada je izabran novi zaštitnik građana, skupštinska većina je izglasala i četiri nova člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Članovi su izabrani na predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na predlog Vrhovnog kasacionog suda, Državne revizorske institucije i Socijalno-ekonomskog saveta. Ovlašćeni predlagači, novinarska udruženja UNS i NUNS, najoštrije su se pobunili jer njihov kandidat nije izabran. U svom saopštenju podsetili su na to da su kao dve najreprezentativnije profesionalne novinarske organizacije u Srbiji svog kandidata Živojina Rakočevića predložile još u avgustu 2015, nakon što je duže vreme bilo upražnjeno mesto člana odbora koji se bira na predlog novinarskih udruženja, a onda ponovo i u avgustu prošle godine. „Ovaj postupak poslanika vladajuće koalicije“, kaže se u saopštenju, „pokazuje da vlast ne želi da u odboru Agencije za borbu protiv korupcije sedi predstavnik novinarskih udruženja koja nisu pod kontrolom. Postavlja se pitanje šta to vlast želi da sakrije u Agenciji za borbu protiv korupcije.“

Istina, rad Upravnog odbora Agencije ionako je već dugo vremena onemogućen. Kada je SNS došao na vlast UO Agencije je imao svih devet članova, a pet godina kasnije, metodom odugovlačenja novih izbora, došlo se do svega dva člana koji ništa nisu mogli da odluče jer nisu imali kvorum.

U svom komentaru „Kako je SNS upropastio Agenciju za borbu protiv korupcije“ Branka Stamenković, narodna poslanica i član Glavnog odbora „Dosta je bilo“, piše da kad god je bilo reči o tri člana UO koje predlažu politička tela, slobodno mesto bi bilo popunjeno odmah i hitno. Ali, kada je reč o šest članova UO koje predlažu nezavisna tela, udruženja, „SNS partokratija blokira i odugovlači proces izbora novih članova birokratskim marifetlucima“. Pored primera kandidata novinarskih udruženja, u ovaj red, po njenim rečima, spada i kandidat koga zajednički predlažu zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja: „Nema tog kandidata koga te dve nezavisne institucije ikad mogu da predlože, a koji bi bio po volji SNS partokratije.“ Iako je predlog za novog člana od zaštitnika i poverenika u Skupštinu stigao još 2015, on do sada nijednom nije došao na dnevni red. „Do juče smo“, kaže Branka Stamenković, „u UO imali samo dva člana – oba politička (na predlog Vlade i Narodne skupštine). Kakva je situacija danas, nakon glasanja o izboru novih članova? Pa, danas ih imamo čak šest – tri politička i tri nezavisna. Za kvorum i odlučivanje je potrebno da se slože njih pet. Ovo liči na novi oblik blokade rada Agencije za borbu protiv korupcije. Partokratija jednostavno ne dozvoljava da iko ima više glasova u UO od nje. I to je sva tragedija ne samo ove mlade, a tako važne nezavisne institucije, već i celokupnog srpskog društva.“

U isto vreme sa ovim skupštinskim izborima stigla je i vest o tome da su članovi Saveta za borbu protiv korupcije, Vladinog organa, ostali zatečeni, a pominje se i mogućnost kolektivne ostavke, zbog odluke Vlade da imenuje dva nova člana tog tela, a da im prethodno niko ni telefon nije okrenuo makar da ih obavesti o tim planovima, a kamoli da ih konsultuje.

„KADROVI“ U SAVETU: Nijedna vlast nije sasvim blagonaklono gledala na ono što radi i istražuje Savet za borbu protiv korupcije. Od kada je nastao, 2001, kako kažu njegovi članovi, samo su u prve dve godine rada njihovi izveštaji bili uvažavani, mediji bili zainteresovani, a tadašnji premijer im rekao: „Što vas više budemo mrzeli i ignorisali, to je dokaz da vi utoliko bolje radite.“ I zaista, ubrzo je nastupio period kada su bili ignorisani, dovođeni u neprijatne situacije, kada su njihovi izveštaji medijski potcenjivani i kada su optuživani u javnosti po raznim osnovama. No, uprkos tome, kao važna institucija postojali su i dalje, pa još se i izborili za vidljivo mesto u društvu, pre svega zahvaljujući energiji i upornosti bivše predsednice Saveta Verice Barać. Kada se pogleda u osnivački akt Saveta, do danas delimično izmenjen, može se naći i sledeće: „Savet ima trinaest članova koje imenuje Vlada. Članovi Saveta imenuju se iz reda članova Vlade i funkcionera koji rukovode posebnim organizacijama. Za članove Saveta mogu se imenovati istaknuti domaći i strani naučnici i stručnjaci koji svojim znanjem i ugledom mogu doprineti radu Saveta.“ No, Savet je svoju nezavisnost, i to od samog početka rada, izborio time što je sam predlagao svoje članove. Dosadašnje pravilo izbora nalagalo je da Savet uputi svoje predloge kandidata Vladi, koja onda sa tog spiska bira nove članove – i nikada se do sada nije desilo da Savetu novi članovi budu „servirani“.

Sada su se dogodila dva presedana. Jedan se tiče procedure izbora novih članova, a drugi „spornih“ biografija tih članova. O odluci Vlade koja je imenovala dva nova člana saznali su, kažu u Savetu, iz Službenog glasnika. Pre dve-tri godine žalili su se Vladi i tražili izbor novih članova jer su radili u okrnjenom sastavu. Ostali su bez šest svojih članova, a od vlade su i pismeno i usmeno tražili novi izbor nudeći svoje predloge. Od toga, naravno, nije bilo ništa.

Vlada je sada u svoje ime dovela „svoje“ članove. Izabrani su Vladan Jončić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji, i Edvard Jerin, apelacioni javni tužilac u Nišu, u penziji. U Savetu kažu da im iz njihovih biografija nije jasno na osnovu čega i na osnovu kog iskustva su novi članovi izabrani. Prof. Jončić se pored Pravnog fakulteta pominje i kao predavač na Diplomatskoj akademiji, Vojnoj akademiji i drugim vojnim kao i visokim školama, u struci je poznat kao autor knjige „Međunarodno humanitarno pravo“, istovremeno i kao pripadnik „antihaškog lobija“ sa Pravnog fakulteta, kome su pripadali i mnogi drugi profesori, Ratko Marković, Smilja Avramov, Kosta Čavoški, Oliver Antić. Za učešće u odbrani zemlje u ratu 1999, pored pohvala i priznanja dobio je i čin majora. Pre dve godine javno je bio prozvan od prof. Jasminke Hasanbegović, jer je navodno plagirao svoj stručni rad, a što je po njenim rečima prepoznao sam dekan fakulteta. Zbog reizbora Jončića u vanrednog profesora čak i nakon te afere, prof. Hasanbegović je podnela ostavku u Veću naučnih oblasti društveno-humanističkih nauka, optužujući upravu Pravnog fakulteta da prikriva plagijate.

Prof. Jončić je ujedno i potpisnik „proglasa 650“ što, po izjavama ostalih članova Saveta, nije u skladu sa poslovnikom Saveta. U tom poslovniku koji je prihvaćen od svih vlada, a poslednji je iz 2013, piše da je princip u Savetu da niko iz političkih stranaka ne može biti njegov član. Jer Savet, kako kažu, ne može da podržava ni jednu ni drugu opciju i nije tu da podržava niti da ruši vladu, već da se bavi analizom sistemske korupcije i organizovanog kriminala na terenu.

Edvard Jerin, drugi novoizabrani član Saveta, u javnosti je poznat ponajviše po odbijanju krivične prijave koju je podnela tadašnja potpredsednica Vlade Ivana Dulić Marković protiv predsednika Skupštine Leskovca Gorana Cvetanovića, onda radikala, a sada naprednjaka. Naime, Cvetanović je nju, njenog oca i brata nazvao „ustašama koji su klali Srbe“, za šta je Jerin procenio da to nije govor koji izaziva nacionalnu i versku netrpeljivost.

Možda baš zato što su od vlasti često bili ignorisani, osporavani ili su radili pod pritiscima, članovi Saveta nikada nisu važili za „kadrove“. Sve do sada birani su po drugačijim procedurama i po znatno drugačijim, pre svega nestranačkim, biografijama.