Staro je slovensko verovanje da se oko svake novorođene bebe okupe „tri natprirodna ženska bića“ – tri suđaje – koje određuju sudbinu deteta. U sredu 6. septembra, skup nalik na taj održan je u Beogradu. Međutim, uprkos tome je sudbina Vlade Srbije, stare tek nešto više od dva meseca, određena, mediji događaju nisu poklonili dovoljno pažnje. A šta se to dogodilo 6. septembra? „Zaposlenima u MUP-u, BIA i Ministarstvu odbrane od naredne godine biće povećane plate za 10 odsto, dogovorili su se danas ministri Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin i direktor Bezbednosno-informativne agencije Bratislav Gašić“, javio je Tanjug, a prenela „Politika“. List je preneo i izjavu ministra Stefanovića: „Nakon razgovora sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o položaju pripadnika policije, vojske i BIA, došli smo do rešenja koje je predsednik podržao, a to je da se pripadnicima ove tri važne državne institucije, koje se brinu o bezbednosti građana Srbije, podignu plate u narednoj godini za 10 odsto.“
Dakle, tek tako. Ministri Stefanović i Vulin, i direktor BIA Gašić, poput suđaja, uspeli su da odrede sudbinu novorođenoj Vladi Srbije: iako su joj drugi predviđali dug i zdrav život, uprkos tome što čak i u Ustavu Srbije piše da Vlada Srbije utvrđuje i vodi politiku zemlje, tri „suđaje“ su odlučile da je reč o mrtvorođenoj bebi, makar i sa dva meseca zaostatka.
PROTIVUSTAVNI PODUHVAT: Jer, da Vlada postoji, da li bi mogla dva ministra i šef BIA, u udruženom protivustavnom poduhvatu sa predsednikom države, da odrede da li će i koliko biti povećane plate u njihovim resorima? Da li bi bilo moguće da predsednica Vlade i ministar finansija budu izostavljeni iz ovog „rešenja koje je predsednik podržao“?
Odgovor je jasan i poznat čak i pre „rođenja“ Vlade Srbije krajem juna ove godine. No, pojedini ministri koji čine tu vladu sasvim su dobre kondicije, pa se tako ministar zdravlja Zlatibor Lončar oglasio odmah nakon „suđaja“, tvrdeći da će zaposleni u zdravstvu dobiti najveće povišice. „Politika“ je pisala i da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave prihvatilo zahtev Mreže inspektora Srbije da plate komunalnih inspektora porastu za 20 odsto, te da bi, ukoliko rast plata i penzija u 2018. bude 10 odsto, to značilo trošak budžeta od 80 milijardi dinara, što je dvostruko više od planiranog deficita budžeta od 1,1 odsto, tj. oko 40 milijardi.
Naravno, uzaludne – čak dirljive – bile su izjave predsednice Vlade Ane Brnabić da će „svakako biti povećanja plata i penzija“, ali da je „u ovom trenutku rano govoriti o procentima“, kao i da „vest o tome da će bezbednosnom sektoru plata biti povećana za 10 odsto nije gotova stvar, već je to samo predlog koji su predstavnici tog sektora uputili Ministarstvu finansija“. Jer, ton je već dao onaj koji oblikuje politiku Vlade – predsednik države – koji je odredio o čemu Vlada ima da odlučuje: „Na pitanje o najavi ministra odbrane Aleksandra Vulina da će plate vojsci biti veće 10 posto, Vučić je istakao da će Vlada doneti odluku da li će to biti 9, 10 ili 11 odsto“, preneo je Tanjug vest s kraja avgusta.
UMERENE AKCIJE: Naravno, „i nad popom ima pop“, pa će tako sve ove najave povećanja plata u javnom sektoru sačekati najavljenu posetu tehničke misije MMF-a sa Džejmsom Rufom na čelu (stižu dan nakon što „Vreme“ ode u štampu – u sredu 13. septembra). Tokom posete MMF-a, trebalo bi da bude razgovora o budžetu Srbije za 2018. godinu. Još je u julu – na najave o povećanju plata od 10 odsto – Ruf zatražio „umerene akcije“, a MMF da „rast plata i penzija treba da bude u skladu sa rastom BDP-a“. Da podsetimo, šestom revizijom sporazuma Srbije i MMF-a utvrđeno je da se na plate troši 8,4 odsto BDP-a Srbije, a na penzije 11,6 odsto, a potrebno je da te brojke siđu na osam, odnosno 11 odsto BDP-a. Dakle, ili da se plate i penzije dodatno smanje, što se neće dogoditi, ili da BDP toliko poraste da trenutna trošenja na plate i penzije padnu na zahtevani nivo.
MMF je računao da će BDP Srbije u 2017. porasti za tri odsto; Vučić je računao još i više, ali ni to se neće dogoditi – na poslednjem predstavljanju Makroekonomskih analiza i trendova (MAT), Stojan Stamenković je rekao da BDP neće porasti tri odsto: „Biće dobro ako rast BDP-a Srbije bude dva odsto“, izjavio je Stamenković, korigujući tako raniju procenu MAT-a.
Dakle, ni rastom BDP-a neće se stvoriti željeni odnos plata i penzija u odnosu na BDP. U sedmoj reviziji sporazuma, objavljenoj 6. septembra, Srbija se eksplicitno obavezala: „Do kraja 2017. godine, naš primarni fokus je nastavak ograničavanja obaveznih troškova, u skladu sa budžetom. Ostajemo posvećeni daljem smanjivanju vladinih davanja za plate i penzije, u odnosu na BDP. Svaki prostor stvoren većim prihodima biće usmeren na prioritetnu kapitalnu potrošnju i otplatu skupog duga, uz dozvoljavanje primarne potrošnje do maksimalnog nivoa određenog programom.“
Prema tome, ako bude viška u budžetu – a biće ga, hvalio se Vučić viškom, odnosno promašajem u planiranju budžeta od 100 milijardi dinara za prvih osam meseci (više od 800 miliona evra!) – valja ga potrošiti na kapitalne investicije i zamenu skupog duga jeftinijim.
NIJE VELIKO, ALI JE VEĆE NEGO IKAD: I zaista – u vremenu kada Evropska centralna banka drži negativne kamatne stope, mudro bi bilo da se Srbija oslobodi dugova sa kamatama 5,6 i 7 odsto, i zameni ih onima sa nižim kamatnim stopama. Još bi bilo mudrije za Srbiju da poveća nivo investicija i barem se delimično približi ka onih 25 odsto BDP-a, koliko je imala 2008. Prema podacima Ministarstva finansija, sadašnji nivo investicija u Srbiji je na nekih 87 odsto iz 2008. godine (17,9 odsto BDP-a u 2016. godini), a investicije su preduslov privrednog rasta.
Ali – ne. „Imaćete veoma brzo svi, ne velike i ne dovoljne, ali svakako veće plate nego ikada“, poručio je Vučić prosvetnim radnicima 1. septembra, i dodao: „Kada sam pre tri godine govorio da će plate biti veće nego što su ikada bile, smejali ste mi se svi. Govorili ste, ovo su njegove bajke, laže, izmišlja i tako dalje. Pa evo, je li bila prosečna plata 356 evra? Pa je li danas 405 evra? Bila je 402 u julu, bila je 409 u junu. Dakle, ja vas pitam, je li tako? Pa, tako je.“
Naravno, postalo je gotovo degutantno pozivati se na neiscrpne izjave i obećanja Aleksandra Vučića o boljem standardu, većim platama i uopšte „zlatnom dobu“ koje čeka Srbiju, i suprotstavljati ih činjenicama. Ostaje nada da će u nekoj budućoj publikaciji o dobu postistine u kome živimo (Srbija, avangardno, počev još od prošlog veka) Aleksandar Vučić s pravom dobiti počasno mesto.
No, kao kontekst, nužno je podsetiti se barem nekolicine njegovih obećanja o rastu plata. Još je u oktobru 2015. rekao da smo „mi izmislili da nam je prosečna plata 380 evra“, jer „ljudi, imamo plate 500 evra prosečne, ili 450 evra, ajd’ nemoj da se lažemo više“. U maju 2016. rekao je da će „ove godine plate biti nominalno najviše u istoriji, sledeće i realno najviše u istoriji“. U junu 2016. rekao je da je „prosečna plata u aprilu prvi put prešla 400 evra“, u septembru 2016. da će „u januaru (2017) biti apsolutni rekord što se tiče visine plata u Srbiji“, a u oktobru 2016. da će „već u januaru plate biti između 420 i 430 evra, a prosečna plata u Srbiji, pre nego što neko od tih velikih stručnjaka, lepotana i manekena ponovo ne zavladaju Srbijom, da će prosečna plata u Srbiji da bude najmanje 500 evra“.
Dabome, u martu 2017, Vučić je rekao da će „prosečna plata u martu biti 395 evra“. Zaključićemo ovaj kratak pregled vraćajući se u mart 2016: „Ako dobijemo vaše poverenje, očekuje nas još teškog rada, ali ćemo u roku od četiri godine pristizati Evropu, moći ćemo da se pohvalimo većim platama i penzijama, ali ćemo morati da radimo još više. (…) Oni koji vam kažu da će povećavati plate i penzije i da ćete živeti kao bubreg u loju, nije samo da lažu, već su krajnje neodgovorni ljudi.“
Ali, čime mi ovde operišemo, u kojim se okvirima krećemo, i sa kim se poredimo? Zvanična statistika kaže da je u Srbiji u prvoj polovini 2017. prosečna plata iznosila negde oko 390 evra. Početkom avgusta, agencija „Anadolija“ javila je da je najveća prosečna plata u regionu bila u Sloveniji (1051 evro u maju), a da je slede Hrvatska (813 evra u maju), Crna Gora (510 evra, jun), Bosna i Hercegovina (440 evra), te da je najniža prosečna plata bila u Makedoniji – 373 evra. Zvanična statistika Albanije kaže da je (doduše, samo u javnom sektoru) prosečna plata u ovoj zemlji u 2016. iznosila 408 evra.
Dakle, da nema Makedonije (lidera regiona u položaju na Doing Business listi Svetske banke), Srbija bi imala najniže prosečne plate. Zlobnici bi mogli da kažu da nije nužno da se poredimo sa okolnim zemljama, već da se samo poredimo sa sopstvenom potrošačkom korpom: kako je preneo N1, u prvih šest meseci najmanja razlika u prosečnoj plati i prosečnoj potrošačkoj korpi iznosila je nešto više od 20.000 dinara (49.635 dinara plata u aprilu, a 69.725 dinara potrošačka korpa u istom mesecu); u januaru je taj jaz bio veći od 27 hiljada dinara (41.508, naspram 68.563 dinara).
STATISTIKA VS. REALNOST: No, da li i ovi (poražavajući) podaci odgovaraju stanju u realnosti? Ključna sintagma je „zvanična statistika“. Naime, Republički zavod za statistiku prikuplja podatke o osnovnim karakteristikama radne snage na osnovu Ankete o radnoj snazi (ARS), sa ciljem da dobije podatke o broju zaposlenih, nezaposlenih i neaktivnih lica.
Prema ARS, zaposlen je svako ko je „najmanje jedan sat u posmatranoj sedmici obavljao neki plaćeni posao (u novcu ili naturi), kao i lica koja su imala zaposlenje, ali koja su u toj sedmici bila odsutna sa posla. U zaposlena lica, pored lica koja imaju zasnovan radni odnos i rade u preduzeću, ustanovi ili u drugoj vrsti organizacije ili rade kao privatni preduzetnici, uključuju se i individualni poljoprivrednici, pomažući članovi u domaćinstvu, kao i lica koja su obavljala neki posao koji su samostalno pronašla i ugovorila (usmeno ili pismeno) bez zasnivanja radnog odnosa i kojima je taj rad predstavljao jedini izvor sredstava za život. Prema tome, u Anketi se ne uzima u obzir formalni status lica koje se anketira, nego se radni status tog lica određuje na osnovu stvarne aktivnosti koju je ono obavljalo u posmatranoj sedmici“ (kurzivi novinara). Ili, što bi rekao prof. Mario Reljanović: „Znači, ja pomognem komšiji da ošiša živu ogradu, dobijem pivo kao nagradu, popijem s njim, i ja sam radio te nedelje“ („Vreme“ br. 1354).
Na osnovu ove Ankete meri se stopa nezaposlenosti, koja od početka naprednjačke vlasti neprestano opada, i trenutno beleži rekordno niske vrednosti. Međutim, pogledajmo na koji način RZS računa prosečnu zaradu, odnosno koga ubraja u zaposlene u ovom slučaju:
„Pod pojmom zaposleni u ovom istraživanju podrazumevaju se lica koja imaju zasnovan radni odnos sa poslodavcem (privrednim društvom, preduzećem, ustanovom, zadrugom ili drugom organizacijom) na određeno ili neodređeno vreme, bez obzira na to da li rade puno radno vreme ili kraće od njega. Ne smatraju se zaposlenim lica koja rade na osnovu ugovora o delu ili na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova“, piše u objašnjenju RZS-a. Dakle, u ovom slučaju se striktno vodi računa o formalnom statusu lica koje se anketira, tako da ne samo da „komšija koji pomogne u šišanju žive ograde“ nije zaposlen, već to nisu ni ljudi koji rade po osnovu ugovora o delu, niti ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova – ovih potonjih je, kako je pisala „Politika“, još u 2015. bilo više od 86 hiljada, a sva je prilika da se taj broj povećao, kao način da se izvrda zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.
Portal Radnik.rs je u maju ove godine tražio – i dobio – podatke od RZS-a o tome kolika je zarada svih zaposlenih građana, dakle, u smislu ARS, a ne u smislu računanja prosečne zarade. „Republički zavod za statistiku je na zahtev portala Radnik.rs dostavio podatak da je prema Anketi o radnoj snazi procena prosečne neto zarade zaposlenih radnika u 2016. godini iznosila 35.399 dinara“, pisao je portal Radnik.rs. Dakle, prosek zarada svih zaposlenih u 2016. bio je oko 290 evra – za skoro 11 hiljada dinara manje od zvanične prosečne zarade u 2016. godini.
U 2017. godini RZS je objavio publikaciju pod nazivom „Pilot-istraživanje o strukturi zarada za 2014. godinu“, koja pruža dodatne podatke. Zbog nekih razlika u metodologijama u ovom istraživanju u odnosu na uobičajeno (uključuje i zaposlene na PP poslovima, uključen je ceo iznos troškova prevoza, zarade zaposlenih koji nisu radili tokom cele godine ekspandirane su kako bi se dobili podaci za celu godinu, dok su zarade zaposlenih sa nepunim radnim vremenom ekspandirane tako da odgovaraju zaradama za puno radno vreme…), prosečna plata je veća (49.279 dinara) u odnosu na zvanične RZS podatke za 2014. (44.530 dinara). Ali, ovde nas zanima sledeće: prema ovom istraživanju, 24,6 odsto zaposlenih je primalo neto platu između 24,5 hiljada i 36,2 hiljade dinara; još 23,1 odsto je primalo između 36,2 i 47,9 hiljada, a 13,4 odsto zaposlenih je imalo neto platu nižu od 24,5 hiljada dinara.
Dakle, prema ovom istraživanju zvanične statistike skoro dve trećine zaposlenih 2014. godine (61,1 odsto) primalo je plate znatno niže od prosečne. S obzirom da je nakon 2014. usledilo smanjivanje plata, a zabrana zapošljavanja u javnom sektoru traje od decembra 2013, sva je prilika da se ovo stanje još i više pogoršalo – po pravilu, nova radna mesta su prekarnog karaktera: nesigurna su, slabo plaćena i lišena mnogih radničkih prava. Ali je i stopa nezaposlenosti snižena na 11,8 odsto: ne mož’ i jare i pare.
