Nedovršene zgrade u nedovršenoj državi

Nedovršeni objekti su svojevrsna slika određenog vremena u kome su započeti. „Vreme“ će u ovom tekstu pokušati da prikaže šta se krije iza niza nezavršenih objekata koji decenijama stoje na ključnim lokacijama u Beogradu.

Iako svaki objekat ima svoju istoriju, ipak se mogu izvući određene sličnosti; niz nedovršenih objekata nastao je kao posledica dešavanja devedesetih godina 20. veka, a druga „serija“ predstavlja objekte koji su „nastradali“ kao posledica finansijske krize iz 2008. godine.

Socijalistički gigant građevinsko preduzeće Rad dobio je najviše lokacija za gradnju po Beogradu i započeo je čitav niz objekata krajem osamdesetih godina 20. veka. Međutim, sankcije su dovele do sloma te firme; predstečajni postupak uvodi se 1996. godine kako bi preduzeće moglo da nastavi da posluje, a poverioci onemogućili da naplate potraživanja. Posle petooktobarskih promena preduzeće više nije bilo zaštićeno kao beli medved, pa je 2001. godine otvoren stečajni postupak. On ni do danas nije završen, a da bi se sačuvala radna mesta, osnovana su „nova“ društvena preduzeća u kojima su „zadržani“ pređašnji radnici GP Rada (i ona su vremenom propala). Stečaj je ispao pravi galimatijas – promenjeno je 9 stečajnih upravnika, pa čak ni kada je Agencija za privatizaciju postala stečajni upravnik situacija se nije raspetljala; stečajni postupak još uvek traje a ključna imovina još ne može da se ponudi na prodaju.

1. BELA LEPOTICA – ZGRADA PORED HAJATA

Kruna „uspeha“ GP Rada trebalo je da bude njihova poslovna zgrada u bloku 20 na Novom Beogradu, preko puta PC Ušće odnosno iza Hajata i NIS-a. Zgrada su projektovali arhitekte iz preduzeća, a počela je da se gradi 1989. godine. Polovina zgrade je trebalo da pripadne Energogasu, koji je bio suinvestitor gradnje.

Iako autor ovog teksta nije stručnjak za arhitekturu, slobodno možemo konstatovati da ova zgrada i danas impozantno izgleda i da je neuporedivo lepša i impresivnija od svega što je podignuto posle 2000. godine na Novom Beogradu. Na 13 etaža nalazi se skoro 60.000 kvadrata poslovnog prostora, sa atrijumom, kongresnim centrom i preko 400 kancelarija. Pre nego što je gradnja obustavljena 1998. godine, GP Rad je prodavao delove zgrade; posledica je da do današnjeg dana ne može da se utvrdi šta pripada stečajnoj masi preduzeća a šta je posebna imovina pored Energogasa. Dok se ti postupci ne završe, zgrada ne može da se oglasi za prodaju.

2. CRVENA DISTRIBUCIJA MOLI EPS DA JE ZAVRŠI

U isto vreme, 1998. godine, u bloku 20 pored zgrade GP Rada počela je da se podiže i zgrada Elektrodistribucije Beograd. Unutar same zgrade nalazi se (i funkcioniše) jedna od najvećih trafo-stanica u Beogradu 110/10 KV. Pre desetak godina počeli su radovi na podzemnim delovima objekta (garaže). Pored već izgrađenog objekta planirana je izgradnja novog 11-spratnog objekta koji bi trebalo da bude novo sedište EPS-a. Međutim, iako je pripremljena projektna dokumentacija i dobijene odgovarajuće dozvole za objekte površine 42.000 m2, od gradnje se (za sada) odustalo, pa je i dalje najmoćnije preduzeće u Srbiji raštrkano po gradu u nefunkcionalnim objektima.

3. NESUĐENI HOTEL „LIKA“

U Beogradu je 1992. godine trebalo da se održi Svetsko prvenstvo u košarci – grad je zato hteo nove hotele, pa je krajem osamdesetih GP Rad počeo da zida hotel „Lika“ na uglu Karađorđeve i Mihajla Bogićevića. Od prvenstva nije ispalo ništa, ali je ostala nezavršena zgrada. GP Rad je deo zgrade prodao, pa se i dalje vode sudski postupci oko toga šta kome pripada, a ni zgradu nije moguće oglasiti za prodaju.

4. RUPA U KNEZA MILOŠA NIKAKO DA SE POPUNI

Pored ambasade Poljske u ulici Kneza Miloša već decenijama se nalazi rupa. Krajem osamdesetih godina plac je „dodeljen“ CIP-u za izgradnju poslovne zgrade. CIP je brzo odustao, pa je Gradska uprava 1989. godine dodelila lokaciju GP Radu radi izgradnje poslovne zgrade za tržište. Kako gradnja nije počela, Grad je „oduzeo“ lokaciju od Rada u stečaju 2009. godine. Posle toga, plac je promenio više „korisnika“ – raznih državnih organa – da bi se danas nalazio u „portfelju“ Ministarstva odbrane. Situaciju dodatno komplikuje zahtev za restituciju koji mora da se okonča da bi moglo da se raspolaže zemljištem. Gradski čelnici su najavili da će u rupi biti sazidana velika garaža, pošto se odustalo od podzemne garaže u dva nivoa ispod Ulice kneza Miloša; po svoj prilici, obećali su izraelskim investitorima u Kneza Miloša dodatni parking prostor, pa kad ne može ispod ulice, biće u „rupi“.

5. KARIĆEVI OSTACI

Na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice gospodara Vučića nalazi se „Siti skver“, objekat od 9200 kvadrata koji je izgradila firma braće Karić Astra simit (napravljena su 2 dodatna sprata mimo građevinske dozvole). Kada su Karići najureni iz Mobtela zbog malverzacija, sve njihove firme su propale, pa i Astra simit. Međutim, stečajni postupak ne može da se okonča jer je Mobtel platio za tu zgradu 20 miliona evra Astra simitu tako da traju postupci da se zgrada izdvoji iz stečajne mase.

Pravo ruglo zaostalo iza Karića predstavlja i zgrada u Prizrenskoj 3. Lokaciju je svojevremeno Jugoslavija-komerc trampio za zemljište na Novom Beogradu. U nedostatku sredstava da izgradi objekat od 6700 kvadrata, 1998. godine kao „suinvestitor“ uvodi se Karićeva firma Evropa osiguranje, koja počinje izgradnju objekta, uz ambicije da se lokacija proširi i na zgradu u Prizrenskoj 1 (što omogućava urbanizam), gde bi se izgradio objekat od 10.000 kvadrata. Ni to nije prošlo bez GP Rada, kao izvođača pored Gemaksa. To je povezano sa problemom Terazijske terase, odnosno uređenja možda najvećeg rugla u centru – parka sa pogledom na Zeleni venac.

Za Terazijsku terasu su odgovorne sve gradske vlasti – kada je data dozvola da se napravi ogromna poslovno-stambena zgrada u Balkanskoj 2 Vuku Hamoviću, ugovoreno je da će on snositi troškove uređenja parka kada se reši i pitanje zgrade u Prizrenskoj. Od toga nije bilo ništa, pa pored Karićevog rugla u Prizrenskoj, ostao je neuređen park. Terazijska terasa nalazi se u planovima velikih arhitekata još od pre Prvog svetskog rata, ali nikada nije izgledala ružnije nego danas.

6. „TRI LISTA DUVANA“ SE IZDUVALA

Krajem osamdesetih godina grad se opredelio za gradnju hotela Hilton na uglu Kneza Miloša i Takovske. Srušena je čuvena kafana „Tri lista duvana“, da bi dve decenije stajala ograda oko placa. Na kraju je lokacija prodata Hipo-banci, pa Peri Matiću, odnosno njegovoj firmi MPC. Od hotela se odustalo; umesto toga, investitor je krenuo da zida poslovnu zgradu, po „redukovanom“ projektu nesuđenog hotela. Međutim, posle izbijanja krize 2008. godine gradnja prestaje iako je objekat spolja praktično završen. U tom trenutku prestala je potražnja za poslovnim prostorom, a pored toga objekat ima i niz tehničkih problema, kao i nedostatak adekvatnog parking prostora. Dok se MPC ne predomisli ili pronađe nekog drugog investitora koji će osposobiti zgradu, prolazićemo i dalje pored taraba.

7. KNEŽEVIĆ IZVISIO U BEOGRADU

Nekada jedan od najmoćnijih biznismena iz Crne Gore, Duško Knežević, krenuo je u izgradnju objekta na uglu Kosovske i Takovske ulice. Usled finansijskih problema crnogorskog tajkuna, gradnja je obustavljena 2010. godine, a koliko je zaglibio možemo da vidimo i u svojevrsnom rijalitiju oko njegovih odnosa s Milom Đukanovićem.

8. HELIKOPTER KOJI NIKADA NIJE SLETEO

Beograd se nije preterano usrećio sa izgradnjom kvalitetnijih i arhitektonski različitih objekata posle 2000. godine; najveći broj poslovnih zgrada je jednostavan i siromašan. Nažalost, jedan od retkih izuzetaka koji svojim izgledom privlači pažnju ostao je nedovršen kao žrtva finansijske krize 2008. godine. Ambiciozno zamišljena zgrada B23 preko puta Arene, pored auto-puta, površine čak 53.000 kvadrata, na krovu je trebalo da ima i heliodrom. Investitor je bilo zajedničko preduzeće biznismena Baje Živanića i Marfin banke. Kriza je uradila svoje, nije bilo moguće obezbediti finansiranje preko Kiparske banke i gradnja je stala 2011. godine. Usledio je i stečaj Verana i zgrada se našla na dobošu. Stečajni upravnik je više puta pokušavao da proda zgradu; cena je padala od početne cene od 28 miliona evra sve niže, da bi je tek krajem prošle godine kupio jedan od najmoćnijih biznismena, Zvonko Gobeljić, za praktično simboličnih 9,2 miliona evra (više vredi samo zemljište). Upućeni kažu da se zgrada nije mogla prodati pošto nije adekvatno konzervirana, pa su nastala oštećenja na konstrukciji. I na kraju, možda je to bila samo priča da cena padne što niže, pošto su stari i novi vlasnik prijatelji, pa cela stvar ostaje u porodici, a poverioci (banka) kratkih rukava.

9. AKVA–PARK NA SUVOM

U bloku 44 pre 15 godina uz veliku pompu počela je gradnja ogromnog akva-parka na čak 7 hektara zemljišta. Planirana je izgradnja čak 11 bazena (od kojih jedan zatvoreni), 21 tobogan, najviši „kamikaza“ tobogan u Evropi visine 22 metra, klizališta i razna druga „čudesa“. Projekat su započeli Žarko Paspalj i Vladimir Janković, koji su dobili zemljište od grada pod beneficiranim uslovima. Betonski radovi svedočanstvo su da je uloženo više miliona evra, ali su investitori prekasno shvatili da projekat nije ekonomski isplativ u gradu koji može da računa na 45 do najviše 90 „kupaćih“ dana po sezoni. Posle Paspalja, više investitora je ulazilo u projekat, neki su pokušali da od Grada izboksuju da pola parka bude stambeni prostor kako bi se pokrila investicija, ali od toga nije bilo ništa. Jedna od nevolja sa ovim prostorom su i propisi oko zemljišta – iako je Grad dodelio pod uslovom da se zida akva-park, on ne može jednostavno da oduzme lokaciju jer je investitor uložio znatna sredstva.

10. NOVA RUŠEVINA – BEOBANKA NA ZELENOM VENCU

Nisu samo „domaći“ investitori krivci za raznorazna rugla po Beogradu; za poslednji promašaj kriva je nemačka firma Štatverk (doduše, kruži priča da je njen vlasnik naš čovek iz Nemačke). To je ruševina nekadašnje Beobanke u Brankovoj ulici koja posebno „ulepšava“ vizuru grada kada se pogleda sa druge strane reke. Zgrada je u postupku stečaja Beobanke pripala državi, koja je nameravala da tu smesti javna tužilaštva; od toga se odustalo, pa je zgrada oglašena za prodaju, i posle 6 neuspešnih pokušaja prodata je Štatverku za 4,25 miliona evra. Novi vlasnik je najavljivao „zelenu“ zgradu (sa zelenim fasadama od raznih biljaka), a raspisan je i konkurs za najbolje arhitektonsko rešenje.

Međutim, početak radova se neprestano odlaže, a upućeni tvrde da od celog projekta neće biti ništa. Ispod se ne mogu konstruisati neophodne garaže, a pritom, postojeća betonska konstrukcija sprečava formiranje kvalitetnog poslovnog prostora, pa investitor ne može da je adaptira u isplativ objekat.