Treba li Crkva od svakoga da prima darove? Zašto (ne) treba i gde je, ako je ima, ona granica posle koje bi bilo dobro reći "hvala, ali ne"? Kakvu poruku Crkva svojom "politikom primanja" šalje? Imaju li velikodostojnici luksuz da ne budu obavešteni? Konačno, šta povezuje Vojislava Šešelja, Bratislava Gašića i Dragana J. Vučićevića, osim bahatosti koju na svakom ćošku ispoljavaju
Sećate li se onog odlomka iz predivne Autobiografije Branislava Nušića kada se on, nakon raspusta, sreće sa profesorom srpskog jezika, a razgovor počinje tako što ga profesor pita: „‘Beše li ti ono magare što ni prošloga puta ne znađaše lekciju?’ ‘Jest, ja sam taj’, odgovaram ja ushićen zadovoljstvom što me se profesor tako dobro seća. ‘A nađoh li ja kanda na tvome pismenom zadatku onu mastiljavu mrlju, koju vi đaci krmačom nazivate?’ ‘Da, da!’, tvrdim ja, sav ushićen što me se profesor tako dobro seća.“ Na kraju je đak bio kažnjen, a njegovo je ushićenje brzo splaslo.
Već nekoliko dana virtuelnim svetom kruži fotografija gramate koju je Srpska pravoslavna crkva dodelila „novinaru iz Železnika Draganu Vučićeviću“, kao i fotografije na kojima prvi čovek Srpske crkve i prvi novinar srpskog premijera okreću zajedno slavski kolač. Ako bismo pustili mašti na volju, te pozajmili ovaj simpatični nušićevski dijaloški okvir, evo kako je razgovor između najvećeg crkvenog velikodostojnika i Dragana J. Vučićevića mogao da izgleda:
„Beše li ti glodur onih novina“, upita patrijarh, „u kojima je u poslednjih šest meseci 763 (slovima: sedam stotina šezdeset tri) puta prekršen Kodeks novinara Srbije?“ „Jest, ja sam taj“, odgovara Vučićević, ushićen zadovoljstvom što ga tako dobro poznaju. „Beše li ti onaj koji si na naslovnim stranama ljude nazivao pi…, kobilama, ludima, izdajnicima, što si izmišljao državne udare, evo sad je i godišnjica onog velikog državnog udara koji se nije dogodio?“ „Da, da“, tvrdi Vučićević ushićen što ga se tako dobro sećaju.
Naravno, tog razgovora nije bilo, ali je još jedno crkveno priznanje čoveku koji u javni prostor odašilje mnogo toga, ali svakako ne hrišćansku ljubav i razumevanje prema drugom ljudskom biću, otvorilo nekoliko važnih pitanja: Treba li Crkva od svakoga da prima darove? Zašto (ne) treba i gde je, ako je ima, ona granica posle koje bi bilo dobro reći „hvala, ali ne“? Zašto je ova problematika kompleksnija nego što se u prvi mah čini? Kakvu poruku Crkva svojom „politikom primanja“ šalje? Imaju li velikodostojnici luksuz da ne budu obavešteni? Konačno, šta povezuje Vojislava Šešelja, Bratislava Gašića i Dragana J. Vučićevića, osim bahatosti koju na svakom ćošku ispoljavaju?
LJUBI BLIŽNJEG SVOG: Prošlog četvrtka, povodom slave crkve (11. novembra po julijanskom, a 24. istog meseca po gregorijanskom kalendaru, SPC slavi svetog kralja Stefana Dečanskog – Mratindan), održana je liturgija u Crkvi Svetog Stefana Dečanskog u Železniku, koju je služio patrijarh Irinej. Kum slave bio je Dragan J. Vučićević, kome je tom prilikom uručena gramata na kojoj, između ostalog, stoji da mu se dodeljuje zbog izražene nesebične ljubavi i revnost prema SPC-u i velikom ličnom prilogu za živopisanje i ukrašavanje pomenute crkve, te da mu se želi od Gospoda „svako istinsko dobro i uspeh u daljem radu“. Parohijska crkva, odnosno njeni sveštenici su ti koji „daju imena“ koja će se naći na gramatama. Pošto Beograd spada u patrijarhovu eparhiju, on se našao tamo da gramatu dodeli.
Hajde da budemo pošteni, nije baš gramata nešto što se retko daje. Majka potpisnice ovih redova ima ih nekoliko, a nemaju čak ni veze sa finansijskim prilozima. Jednostavno, to je zahvalnica što ste nešto Crkvi dali ili za nju uradili. Taj dan kada je novinar iz Železnika dobio gramatu, istu je dobilo još nekoliko drugih lica. I ko bi mogao, osim njihovih ispovednika, da zna kakvi su ti drugi kao ljudi, žive li po hrišćanskim pravilima, kakve su im misli i dela? A opet, ljudski je grešiti, ko sme da baci prvi kamen? I nije uslov da bi dali prilog Crkvi da ste skoro pa bezgrešani (takvi verovatno najmanje priloga i daju). Ali što onda ne bi rab Božiji Dragan isto imao to pravo da plati da se oslika unutrašnjost crkve, da lepo za to dobije zahvalnicu i svi srećni?
Tu priča počinje da se komplikuje. Dragana Vučićevića, nažalost, može da upozna svako ko prolazi pored kioska ili ko gleda program Televizije Pink ili, recimo, Studija B i da vidi koje su njegove vrednosti, na koji način izražava svoje stavove, te kako se odnosi prema svakome ko ne misli isto što on misli. On vređa, nipodaštava, napada, govori neistine, stvara više nego mučnu atmosferu u društvu, ostrvljuje se bez ikakve mere na sve koje vidi kao protivnike aktuelne vlasti, a način mu je, pa, bezobziran i vulgaran. Nije on takav, recimo, u svojoj kući pa da ga ne možete prokljuviti, već se svakodnevno tako ponaša i dela u javnosti. Crkva prihvati njegov prilog, konstatuje da širi nesebičnu ljubav prema njoj, a pitanje koje ostaje da lebdi u vazduhu je – postoji li osoba od koje Crkva ne bi prihvatila prilog? Ako postoji, šta ona ili on treba da budu ili da učine pa da Crkva kaže – naravno da te prihvatamo kao vernika, treba da se ispovedaš i pokaješ, ali ne želimo da uzmemo tvoj novac? Sve se čini da tih granica i tih kriterijuma kao da nema. I onda smo se našli na opasnom terenu – jer koliki je korak od toga da institucija koja uživa najveće poverenje građana Srbije nekoga javno pohvali do toga da se vrednosti koje pohvaljeni gaji shvate kao one koje ta Crkva odobrava? Ako Crkva nema problem sa Draganom Vučićevićem i sa onim što on radi, već naprotiv, poručuje li nam onda time da je njegovo ponašanje nešto poželjno i prihvatljivo u ovom društvu.
LITURGIJA SA GAŠIĆEM: Ili, da nastavimo, ako patrijarh Irinej izabira da od onolikog Sajma knjiga sedne i proćaska sa Vojislavom Šešeljom, može li se to protumačiti kao neka vrsta poruke? Konačno, ako u nekom narednom periodu budete poželeli da zapalite sveću u Crkvi Svetog Jovana, iznad Kruševca, i vidite ogromnu fresku Bratislava Gašića, za kojeg postoji sumnja da je po komandnoj odgovornosti kriv za pogibiju sedmoro ljudi u „slučaju helikopter“, i brata mu, šta ćete pomisliti da vam Crkva govori? Kako treba da se u budućnosti vi ponašate? I to je verovatno veća muka za vernike neko za one što sa Crkvom veze nemaju. Ali pošto isti životni prostor delimo svi, problem je donekle zajednički.
Naravno, jasno je da je teško, skoro pa i nemoguće za svakog ko želi da da pozamašniji prilog Crkvi utvrditi ko je i šta je. I Crkva to ne bi ni mogla da radi bez pomoći bezbednosnih agencija. A i zaista je komplikovano ustanoviti neka jasna pravila koja bi tu uvela red. Međutim, u slučaju Dragana Vučićevića stvari su jasne. Nije hteo da ih vidi samo onaj ko to nije želeo, odnosno onaj koga nije bilo briga.
No, da završimo u vedrijem tonu. Počeo je sada i božićni post – vreme uzdržavanja od hrane, loših misli i loših dela. Videćemo da li će se i kako Dragan Vučićević preumiti. Za Srbiju bi ipak bilo najbolje da se makar tokom ovih šest nedelja uzdrži od novinarstva.
Iako su mnogi komentarisali da prihvatanje novca od pojedinih javnih delatnika u Srbiji podseća na davanje indulgencija, Pravoslavna crkva nema tu tradiciju, niti stvari na taj način funkcionišu. A o koliko se krupnoj stvari radilo, govori i to da je Martin Luter, jedan od osnivača protestantizma, bio dobrim delom ogorčen zbog indulgencija kada je napisao svojih 95 teza i doneo raskol u Rimokatoličkoj crkvi. Problem „prljavog novca“ nije stvar prošlosti ni za Vatikan danas. Februara ove godine, papa Franja je kazao: „Neki darodavci dolaze u Crkvu nudeći profit koji su stekli krvlju onih koje su eksploatisali, maltretirali, porobili niskom cenom rada. Ja ću im reći: ‘Molim vas, odnesite vaš novac, zapalite ga.’ Božjim ljudima… ne treba prljavi novac; trebaju im srca otvorena za Božju milost.“
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
