Toni Kukoč u Beogradu
Košarkaški velikan Toni Kukoč boravio je protekle nedelje u Beogradu promovišući film Sabahudina Toplabećirevića Magična sedmica, koji je zatvorio 71. Martovski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma.
Film je priča o Splićaninu koji je svojim košarkaškim znanjem, profesionalnošću i posebnim stilom igre osvojio košarkaški svet krajem prošlog veka. Ponikao je u Jugoplastici i svom matičnom klubu je, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, zajedno sa Dinom Rađom, Duškom Ivanovićem, Zoranom Sretenovićem i drugim saigračima iz tog zlatnog perioda, doneo tri titule evropskog i četiri titule jugoslovenskog šampiona, a sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je dva evropska šampionata, jedno svetsko i srebrno olimpijsko odličje. Potom je napravio sjajnu karijeru u američkoj NBA ligi osvojivši sa Čikago Bulsima tri šampionska prstena.
Pre promocije filma Kukoč je bio gost Partizana na utakmici Evrolige sa Olimpijakosom i bio pozdravljen aplauzom većeg dela publike, dok je “navijački kop” zviždao i gosta iz Hrvatske potom “počastio” jednom od pesama Baje Malog Knindže. No, ni to nije uspelo da pomuti dobru atmosferu koja je pratila Kukoča tokom boravka u Beogradu.
“Uvek sam voleo dolaziti u Beograd jer je publika bila školovana, nisu nas voleli, ali su nas poštovali”, izjavio je Kukoč, a mediji su podsetili kako su ga Partizanovi navijači u Hali sportova na Novom Beogradu ispratili dugim aplauzom nakon maestralne igre na poslednjem gostovanju Jugoplastike u Beogradu aprila 1991. godine. Skoro tri i po decenije kasnije ponovo je doživeo ovacije, ovoga puta u prepunoj sali Doma omladine nakon projekcije Magične sedmice.
Tri decenije NUNS-a
Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) obeležilo je skupom u beogradskom Dorćol placu 30 godina postojanja, a pored predstavljanja godišnjeg izveštaja NUNS-a o nivou slobode medija i indeksu bezbednosti novinara, u svečanom delu su proglašeni novi počasni članovi udruženja.
Osnivačka skupština NUNS-a održana je 26. marta 1994. godine u beogradskom Domu omladine, uz prisustvo više od 350 novinara iz cele Srbije, među kojima je bila kompletna tadašnja redakcija našeg nedeljnika. Za prvog predsednika izabran je čuveni sportski novinar TV Beograd Dragan Nikitović, a člansku kartu broj jedan zaslužio je veteran Predrag Milojević, legenda srpskog novinarstva između dva svetska rata. Dva meseca kasnije, 19. maja, NUNS je zvanično registrovan kao društvena organizacija.
Kako je najavljeno, i taj će dan biti obeležen ove godine, a do kraja 2024. biće priređeno još nekoliko događaja posvećenih trodecenijskom trajanju udruženja, pod slaganom “Glasovi istine”.
Za svoje počasne članove NUNS bira istaknute pojedince i osvedočene prijatelje, koji svojim delovanjem doprinose ostvarivanju ciljeva udruženja, i tu počast su do sada poneli, između ostalih, Goran Marković, Dragan Velikić, Ivan Čolović, Branislav Grubački, Laslo Vegel, Rodoljub Šabić, Saša Janković, Zoran Radovanović i Aleksandar Obradović. Od prošle nedelje pridružili su im se univerzitetska profesorka dr Snježana Milivojević, muzičar i pisac Marko Šelić Marčelo i sociolog Zoran Gavrilović.
Izborno slavlje u Istanbulu
Kandidati opozicione Republikanske narodne partije (RPP) pobedili su na lokalnim izborima u mnogim gradovima Turske, počev od Istanbula i prestonice Ankare, a u najvećem gradu su pristalice opozicije, kao i pre pet godina kada je prvi put poražena vladajuća Partije pravde i razvoja (AKP), slavile uz pesmu Nade Točagić Jutro je.
Zapravo, radi se o pesmi koju je napisao poznati pevač i kompozitor folk muzike Miša Marković (1949–2020), a postala je hit davne 1990. godine kada ju je otpevala tadašnja velika zvezda narodne muzike Nada Topčagić. Pesma je bila i ostala popularna na ovim prostorima, a planetarnu slavu doneo joj je Zlatan Ibrahimović, jedan od najvećih svetskih fudbalera, naše gore list, što bi se reklo, pošto je početkom 2021. godine uz nju proslavio svoj 500. gol u profesionalnoj karijeri. Igrao je tada za italijanski Milano, a mesec dana kasnije bio je specijalni gost muzičkog festivala Sanremo i na sceni je dočekan uz početne taktove pesme Jutro je.
Nepune dve godine ranije, simpatizeri opozicije iz istanbulske Jildirim (nekada balkanske) mahale proslavili su uz pesmu Nade Topčagić prvi gradonačelnički mandat Ekrema Imamoglua, a pre neku noć ponovo se orilo Istanbulom “Željo moja, željo moja…” i ovoga puta najžešće u delu grada koji naseljavaju stari i novi doseljenici sa prostora bivše Jugoslavije, najviše iz Sandžaka.
Kragujevački “Slučaj Servis”
Kragujevačka opozicija nije uspela protekle nedelje u dva navrata da održi vanrednu sednicu Skupštine grada povodom “Slučaja Servis” pošto se vladajuća većina nije odazvala i nije bilo kvoruma za plenum, što su opozicionari protumačili kao svojevrsnu potvrdu naprednjaka i njihovih koalicionih partnera da je otkup zemljišta za izgradnju autobuske stanice paravan za krađu 2,5 miliona evra iz gradskog budžeta.
Pisali smo u prošlom broju kako je gradska vlast naprasno odlučila da sa vlasnikom dela objekata Zastavinog servisa napravi vansudsko poravnanje i plati mu skoro 300 miliona dinara za plac koji je po sudskim odlukama u gradskom (državnom) vlasništvu. Prvobitno je pre nekoliko godina vlasniku dva objekta bilo ponuđeno 1,3 miliona dinara za otkup jer ih je nekoliko godina ranije platio milion dinara, a i deo zemljišta je dobio samo na korišćenje, ali je prošle godine Gradsko pravobranilaštvo predložilo, pa potom Gradsko veće i lokalni parlament usvojili, vansudski sporazum vredan 298 miliona dinara.
Po rečima Veroljuba Stevanovića iz stranke Zajedno za Šumadiju, opozicija će ovu temu, sada kao dopunsku tačku dnevnog reda, predložiti na prvoj redovnoj sednici i tada će “odbornici vladajuće većine objasniti građanima zašto ne žele da o ovoj temi diskutuju”.
Pored vladajućih naprednjaka, o ovom slučaju još uvek ćuti i Više javno tužilaštvo u Kraljevu iako su pre dve nedelje opozicioni odbornici podneli krivične prijave protiv čelnika kragujevačke vlasti.
Niški urbanizam
Nijedna zgrada u Nišu sagrađena od 2005. godine do danas ne ispunjava zakonski minimum zelenih površina, objavilo je udruženje “Nišlije da se pitaju”.
Do ovog podataka došli su pozivajući građane da učestvuju u nagradnoj igri i prijave zgradu koja ispunjava zakonske norme o obaveznom neizgrađenom prostoru oko objekta.
“Uprkos naporima građana, nije pronađena nijedna zgrada izgrađena od 2005. godine koja ispunjava zakonske minimume zelenila! Tokom trajanja nagradne igre dobili smo na desetine fotografija zgrada, od čega njih 35 bez ijednog traga zelenih površina na parceli na kojoj su izgrađene, a koje su postojale u projektima na osnovu kojih je dobijena dozvola”, navelo je udruženje i prozvalo gradsku vlast zbog dozvola za gradnju mimo propisa, kao i urbaniste i građevinske institucije uz čiju su prećutnu saglasnost Nišlije okružene betonom.
Kako niko nije dobio nagradu, fond od 30.000 dinara uplaćen je za lečenje dečaka Todora Stojanovića iz Niša.
Znamo, sasvim dobro, s kim smo živeli. Znamo odlično ko je Teofil i znamo odlično šta je Teofil nama. A opet, posle svega, to ne možemo znati. Isuviše smo bili blizu, isuviše je veliki da bismo ga, odavde i sada, obuhvatili pogledom
Rekao sam mu, tada u “Imperijalu”, da sam dugo mislio kako je Teofil Pančić pseudonim. Ovoga jutra, prvog kojemu zora sviće bez Teofila, čini mi se da bi zapravo bilo bolje da je moglo tako i da se može živjeti bez tijela, samo u knjigama i u pozorišnim predstavama, u filmovima i stripovima, s Oljom i među prijateljima, u novinskim tekstovima, jer su s tijelom nailazili samo neki sumorni i žalosni problemi. Tijelo je stradavalo od onog što se zbivalo oko njega
U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske
Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
