Neću da pristanem na licemerje

Poslednjih meseci Crkva je, kako god se pogleda, u centru pažnje javnosti, bilo da se radi o događajima u Crnoj Gori, o odnosu sa državom, bilo da je reč o Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (PBF) ili o stanju u kom se Pravoslavna Crkva nalazi na svetskom nivou.

Sa docentom PBF-a, sveštenikom Vukašinom Milićevićem razgovor započinjemo pitanjem kako se on oseća zbog svih zbivanja na i oko Fakulteta na kojem radi.

„Osećam se veoma loše jer je čitava kriza oko PBF pokazala koliko smo čak i na relativno ograničenom planu daleko od onoga što propovedamo. Pokazala je da se umesto intelektualne hrabrosti, dobre namere i iskrenog poštovanja i uvažavanja često daje prednost slepoj pokornosti i licemerju koji ne samo da ne mogu da sačuvaju zajednicu kakva je Crkva, već su najpouzdanija sredstva njenog razaranja. Zato razrešenje vidim upravo u afirmisanju intelektualne i svake druge hrabrosti, u dobrim namerama i iskrenom međusobnom poštovanju i uvažavanju. Iza svakog svog stava i ocene stojim u potpunosti, dokle god me neko ne suoči sa činjenicama koje govore drugačije. Čast mi je da te stavove branim i saslušam drugačije mišljenje, pogotovo pred ljudima koje i inače poštujem. Ali ne mogu da pristanem na neobrazložene presude, zabrane i ucene. I mislim da to ne radim iz nekakvog samoljublja, već upravo suprotno, zato što svojoj deci, studentima, prijateljima ili ljudima kojima propovedam u crkvi neću imati šta da dam ukoliko na to pristanem. Ono što mi je postalo jasno od adolescencije potvrdilo mi je veoma ubedljivo i moje rano roditeljsko iskustvo: svaka silom iznuđena poslušnost uvek i nužno je gora od svake neposlušnosti, pogotovo one koja se zasniva na nekakvom moralnom i intelektualnom stavu, a ne na nezrelom odbacivanju autoriteta. Gora je za mene čak i kad sam ja taj koji je nameće jer je to siguran način da izgubim onoga koga želim da me posluša. Žao mi je kada vidim da čak i neki ljudi u kojima sam u različitim periodima svog formiranja video uzore, koje sam iskreno poštovao i poštujem, koji imaju toliko životnog iskustva, ovu prostu stvar ne shvataju.“

VREME: Kako vidite budućnost Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i razrešenje krize?

VUKAŠIN MILIĆEVIĆ: Ove godine se navršava vek od početka njegovog rada. S obzirom na okolnosti u kojima je delovao, Fakultet je danas jedna veoma solidna akademska ustanova koja i u međunarodnim teološkim krugovima uživa nekakav ugled; povratak u okrilje Univerziteta 2004. dao je vetar u leđa jednom stvarnom preporodu kada je u pitanju kadar i drugi kapaciteti. Nadam se da aktuelna kriza ovo neće ugroziti i da će se brzo okončati. Čvrsto sam uveren i da većina među episkopima i sveštenstvom razume zašto je za Crkvu važno da se teologija izučava u skladu sa univerzitetskim standardima, da to nije nikakvo zanemarivanje njene crkvenosti, već da, upravo suprotno, može samo doprineti boljem razumevanju tradicije na koju se tako često pozivamo, ali se tako retko zaista njome bavimo. Postoje brojni primeri na mnogim univerzitetima u Evropi koji ovo potvrđuju i nijedan koji to može da demantuje. Naročito mi je drago i to moram da istaknem, što sam se i kod mnogih kolega sa drugih fakulteta susreo sa jasnim razumevanjem problema i svešću o značaju koji akademska teologija ima za Univerzitet.

U situaciji gde se skoro pa proizvoljno odlučuje dokle države treba i sme da ide, a dokle Crkva treba i sme, ko je žrtvovan, a ko dobija?

Postoji mnogo socijalnih, političkih i etičkih razloga zbog kojih je neophodno da se što je doslednije moguće sprovede načelo odvojenosti Crkve i države. No, pored ovih postoje i crkveni razlozi. Politička moć i savez sa vlastima, istorija je mnogo puta pokazala, Crkvu su uvek vodili u čelični zagrljaj u kojem je ona gubila samu sebe i pretvarala se u sopstvenu negaciju, u okrečeni grob, da se poslužim novozavetnom slikom, u kojem je sahranjena vera hrišćana koja je umrla jer se zarazila virusom moći. U tom smislu, to što se danas grade hramovi, što tabloidi dele ikonice, što se izdvaja novac iz javnih finansija za crkvene potrebe, sve to ne znači da smo postali crkveniji, da je naša vera postala socijalna stvarnost. Naprotiv, moguće je da stvari stoje upravo suprotno, da nam deklarativna crkvenost služi kao puka pokrivalica za odsustvo stvarnog sadržaja koji bi našu veru, ukoliko je ima, preveo u socijalnu stvarnost. A kada nema stvarne vere, kada nema toga sadržaja, onda ostaju samo interesi konkretnih pojedinaca i grupa i to je ono na čemu su kroz istoriju vazda počivali ti mračni savezi svetovnih i duhovnih vlasti. Postoji jedna dobro poznata anegdota iz crkvene istorije koja govori o tome kakav treba da bude odnos Crkve, a naročito jerarhije, prema državi i društvu i kako se to vera prevodi, kako rekoh, u socijalnu stvarnost. Glavna ličnost je Sv. Vasilije Veliki, jedan od najznačajnijih teologa četvrtog veka. Modest, prefekt Istoka, isleđivao je u ime cara Valensa kesarijskog arhiepiskopa Vasilija kao vodećeg predstavnika protivnika careve verske politike. U carevoj i Modestovoj sviti bilo je mnoštvo episkopa i sveštenika, njihovih pristalica, koji su igrali ulogu svojevrsnog putujućeg crkvenog suda i sabora. Na pretnje konfiskacijom imovine, progonstvom i smrću Vasilije je odgovarao tako hrabro da je razoružani Modest na kraju u čudu uzviknuo kako niko nikada nije tako razgoravarao sa njim. Vasilije je na to, pred mnoštvom episkopa ulizica, odgovorio kratko: „To je zato što se nikada do sada nisi sreo sa episkopom.“ No, treba da znamo još nešto: nije samo Vasilijeva hrabrost Modestu i Valensu vezala ruke; oni su znali da iza njega stoji armija siromašnih i odbačenih kojima je Vasilije posvetio Vasilijade, svoje životno delo. A te Vasilijade nisu nikakav teološki spis, već je to bio kompleks naselja za ljude sa društvene margine izgrađen sredstvima Vasilijeve porodice i Kesarijske crkve, naselja u kojima su oni mogli živeti, hraniti se i raditi na način dostojan čoveka.

Dosta davno ste u nekoj emisiji izjavili da je Crkvi potrebno preosmišljavanje. Koje preosmišljavanje bi nam, po vama, trebalo na religijskom i društvenom planu?

Preosmišljavanje koje bi u fokusu imalo pojedinca, a ne kolektive. Jedino istinsko prihvatanje hrišćanske vere je ono lično, iz duboko ličnih razloga i sa duboko ličnim ciljem. Vera pradedovska tu ne pomaže. Takvo preosmišljavanje se može sprovesti kako na religijskom, tako i na društvenom planu. Na društvenom planu ovo znači izgradnju društva čiji je osnovni politički činilac građanin, a ne nekakav ekonomski, etnički ili religijski kolektivitet. Kada je u pitanju religija, ovo znači Crkvu za koju ne postoji ništa što je pretežnije od onoga o čemu govori Evanđelje, a za Evanđelje nema ni Jevrejina, ni Grka, ni Samarjanina, ni roba, ni slobodnoga, a pogotovo nema Srbina, Hrvata, Bošnjaka, Albanca…

Ali kada pojedinci pokušaju da, na bilo kom planu danas, upute samokritiku sopstvenoj zajednici, što bi bio nekakav put ka preosmišljevanju, onda sledi takav kontra–napad da institucija poput Crkve postane još zatvorenija, još teža za promenu i za bilo kakvu semorefleksiju. I šta onda?

Do napretka, do pozitivne promene motivisane uverenjima (što je ovde slučaj) nikada i nije došlo glatko, bez nekakve revolucije. Pozicije moći su po svojoj prirodi takve da je njihov osnovni imperativ da se održe, a uverenja kompromituju moć jer uvode princip koji je iznad, koji je korektiv, nešto u odnosu na šta bi trebalo da vrednujemo, sagledavamo i menjamo sebe. I to je nezgodno. Skoro da nema nijednog proroka u Starom Zavetu koji je mirno skončao. Ako pogledamo Novi Zavet i istoriju Crkve, najveći protivnici promena koje su donosile duhovnu obnovu bili su ljudi na pozicijama moći u verskim zajednicama. U čemu je problem? Crkva vekovima živi socijalnu paradigmu koja je njenoj prirodi strana. Novi Zavet ima ideal društvenog poretka koji se manifestuje kroz ideju služenja što je način da se suprotstavite izvoru svakoga zla – dominaciji čoveka nad čovekom. Možemo reći da je novozavetno učenje politička doktrina koja svakoj vlasti suprotstavlja ideal služenja i na toj doktrini čitava zajednica treba da počiva. Koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga, to je rečeno veoma eksplicitno. Stalno se suočavam sa tim da treba da objašnjavam zašto ono što je rečeno i napisano nedvosmisleno jasno shvatam bukvalno. Nego kako? Raspravljamo o suptilnim teološkim problemima, ponekad i suptilno izmišljenim, a ono što je eksplicitno rečeno ostavljamo sa strane. Danas smo čitali odeljak iz Evanđelja u kojem Isus kaže da ko hoće da posti mora to da čini tako da niko od ljudi ne zna da on posti. A nama je danas post javna manifestacija pobožnosti. Ima još mnogo primera. Često razgovaram o ovome sa studentima – to što postoji takav konsenzus negiranja u vezi sa onim što je važno, dok se istovremeno tako žustro raspravlja o sasvim marginalnim pitanjima (forma posta, kalendar…) samo govori o tome u koliko se dubokoj krizi nalazimo.

Ali da bi zajednica trajala morala je nekako da se institucionalizuje.

Svih ovih 1700 godina, koliko nas deli od Konstantinovskog obrta, postojala je uvek nekakva alternativa crkvenom savezu sa vlastima, što samo po sebi govori koliko je takav savez problematičan. Prva velika alternativa, čije dimenzije sa ove istorijske distance teško možemo da pojmimo bez udubljivanja, bio je monaški pokret koji je u institucionalni okvir uklopljen tek u doba Justinijana. Ovaj pokret je u socijalnom smislu bio potpuno revolucionaran. Primera radi, kada je reč o pravima žena, monaške zajednice su bile radikalno egalitarne, što je izražavano i na simbolički način (a znamo koliko su tada simboli bili važni). Muškarci i žene su se isto oblačili, žene su se šišale na kratko da bi time pokazale da odbijaju socijalnu ulogu koja im je bila namenjena u svetu. Isto važi i u pogledu socijalnog i ekonomskog statusa; onoga trenutka kada bi postali članovi monaških zajednica, robovi i gospodari bi postajali braća i sestre, zajedno su i u istim uslovima živeli i radili i imali potpuno isti status. I druge epohe donele su slična stremljenja; setimo se samo franjevačkog reda ili različitih reformatorskih pokreta na Zapadu.

Kada tako postavite stvari, vidite li danas tu alternativu?

Naravno da vidim. Evo, danas (1. marta) je u dubokoj starosti umro Ernesto Kardenal, sveštenik, pesnik i sandinista. Uopšte uzev, teologija oslobođenja je verovatno najubedljivija alternativa koju je XX vek ponudio. A ona nije bila prosto priča, već socijalna praksa u najdirektnijem smislu. Pritom, važno je reći i to da je aktuelni papa prošle godine ukinuo zabranu sveštenodejstva koju je Kardenalu izrekao Jovan Pavle II. Dakle, glasovi dopiru i do najviših mesta. E sada, drugo je pitanje kako se postaviti u aktuelnom kontekstu, jer mi živimo u sistemu koji malom koruptivnom intervencijom ima sposobnost da sve usisa u sebe i svaku ideju obesmisli kako bi se održao. Tako, imamo levičare koji sprovode u delo najbrutalniji model kolonijalnog kapitalizma i od toga veoma dobro žive ili patriote koji žive od toga što trguju nacionalnim interesima. Imamo i Crkvu čiji društveni uticaj zavisi od toga koliko je sposobna da apsorbuje patološke sentimente povređenog nacionalnog ponosa. Upravo zato svu pažnju treba usmeriti na sužavanje prostora za tu malu koruptivnu intervenciju, a to se može samo slobodnim javnim delanjem, pri čemu svako treba da počne od sebe.

A šta bi onda Crkva, kada bi postojala volja, danas i ovde mogla da učini?

Za početak, Crkva treba da bude zajednica koja je spremna da u ime novozavetnih načela mira i dobre volje izađe iz atmosfere zatrovane mržnjom u kojoj živi. SPC jeste istorijski povezana sa sudbinom srpskog naroda, ali ona ne treba da bude servis za opravdavanje promašaja koje je taj narod u svojim lutanjima počinio drugima i sebi. Upravo suprotno, tražeći pravdu za svaku žrtvu i pozivajući na pokajanje, Crkva treba da bude spona toga naroda sa drugim narodima.

Niko ne dovodi u pitanje Jasenovac i sve užase koji su se desili Srbima u NDH, ali ako ćutimo o zločinima koje smo počinili kao narod ili, ako je lakše, koje je neko u naše ime počinio, ne kompromitujemo li time i svoje žrtve? Zar Evanđelje ne kaže eksplicitno: šta hoćete da vama čine ljudi, činite i vi njima tako. Šta mi hoćemo? Da dođu svi da nam se klanjaju, da priznaju naša stradanja? Čak i ako hoćemo da nam se klanjaju, moramo prvo mi da se poklonimo njima. Nije više reč o tome šta je ko kome uradio, već je reč o stavu i odnosu prema drugom, a to je valjda suština verovanja, jer vera je usmerenost celokupnog bića ka Drugome. Mi se i danas rado sećamo banjalučkog biskupa Alfreda Pihlera kao pravednika koji je šezdesetih godina pozvao svoju zajednicu da se javno izvini za zločine koje su počinile ustaše ili muftije Šefketa Kurta koji je rizikovao život da bi spasao tuzlanske Srbe od pokolja. A ko je od nas spreman da bude naš Pihler ili Kurt? Ili možda mislimo da nema potrebe…

Ali mi se s druge strane čini da neki postupci koji jesu dobri potpuno ostanu u senci.

Da, loše je to što se od te preplavljenosti prazninom ne vidi i kada se iznađe načina da se uradi nešto uistinu konstruktivno. Kada je u pitanju Beograd, ne mogu da ne pomenem narodne kuhinje koje je organizovalo Versko-dobrotvorno starateljstvo. Na širem planu je Čovekoljublje, još jedna crkvena dobrotvorna organizacija, uradilo ogroman posao tokom migrantske krize, a i dalje radi. Na svakom koraku čujem da ljudi imaju potrebu da vide da se njihova Crkva bavi takvim stvarima. I zato ne mogu da prestanem da se pitam zašto se sva snaga ne bi usmerila ka takvim ciljevima, umesto što trošimo ogromnu energiju u pokušajima da ucenimo druge da priznaju našu pravednost u koju i sami sumnjamo?

Često se govori o tome kako je „jedinstvo“ nešto po sebi dobro, dok su „podele“ loše. Da li mislite da se tim insistiranjem na jedinstvu dovodi u pitanje pravo na „drugačijost„?

I jedinstvo i drugačijost su u jednakoj meri podložni manipulaciji jer postoje i lažno jedinstvo i lažna drugačijost. A lažni su kada se njima manipuliše kako bi se time ostvario nekakav partikularni interes.

Imamo LGBT premijerku, ali ne zbog toga što smo od ubij pedera! za nekoliko godina evoluirali do uviđanja elementarne činjenice da postoji populacija koja ima svoja legitimna prava koja nikoga ne ugrožavaju, već zato što ovde vlast definiše šta je to prihvatljiva drugačijost, a šta nije. A kada pravo na drugačijost postane privilegija onda je to početak kraja svakog pluralizma u društvu. Vlast je kriterijum sveopšte realnosti jer je moć merilo istine. O vrednostima se govori samo kada se postavi pitanje ko je taj ko ih definiše. A valjda vrednosti, ukoliko su vrednosti, postoje po sebi i nisu nešto što se propisuje, već prepoznaje. I ovo naše propadanje, ovo gde smo sada, posledica je našeg isuviše dugog prepuštanja i očekivanja da uvek nekakva vlast rešava naše probleme. Kada shvatimo da je ipak do nas i do naše odgovornosti bez koje nema nikakve slobode, onda ćemo moći da promenimo ovo u čemu smo.

U čemu smo?

U stanju smo hladnog rata koji traje decenijama i to sa narodima koji govore istim jezikom kao mi, sa kojima delimo poreklo i zajedničku istoriju. Da li je priroda rata koji smo vodili objašnjenje toga što on toliko dugo traje? Ne može biti. Setimo se samo kako je sedamdesetih godina, 25 godina nakon tako užasnog razaranja kakvo je bio Drugi svetski rat, izgledala Evropa. Nije problem u ratu koji je vođen, već u tome što se ovde ne zna za drugačiji način vođenja politike osim ratno-profiterskog.

A odgovornost je čija?

Na svima. No, svakako je posebno velika odgovornost duhovnih elita, intelektualnih i verskih.

Ali su ona ujedno i ostrva otpora ili ih ne vidite tako?

Vidim da imaju potencijal da to budu, ali je njihova odgovornost utoliko samo veća.

I sada opet izvire pitanje obrazovanja.

Kriza vrednosti se najjasnije očituje u krizi obrazovanja. No, problem sa takvom krizom je u tome što njeni zli plodovi postaju očigledni mnogo nakon što je počela. Nažalost, isto važi i za obratni proces. Priča o lažnim diplomama je u tom smislu samo simptom. Mnogo puta smo proteklih meseci čuli od javnih poslenika, čak i sa najvišeg mesta, ne samo da obrazovanje nije isto što i znanje, već i da su oni često obrnuto proporcionalni.

Konačno, kako vidite situaciju u Pravoslavnoj crkvi na svetskom nivou?

Mi de facto imamo raskol koji se još uvek nije formalizovao. Tragedija je u tome što ne postoje saborski mehanizmi koji bi to sprečili, a oni ne postoje zato što pravoslavne crkve uglavnom žive neke izmeštene živote, u idejnom i istorijskom smislu. Carigradska patrijaršija živi zlatno doba Vizantije, Moskovska je zaboravila da se dogodila 1917. godina i vratila se u čelični zagrljaj države, a druge se crkve uglavnom još uvek bave devetnaestovekovnim nacionalnim pitanjima. Učaurene su u prošlim vremenima i žive izmešteno. Iako je ljudima koji se bave teologijom i crkvenom problematikom to možda blisko, pitam se kako sa javnošću komunicira poruka ljudi koji o sebi govore u množini i potpisuju se „božanstvenim“ rukama sedeći na „najsvetijim“ tronovima? Nije li to atak na realnost? Naravno, slične primedbe možemo da uputimo i Rimokatoličkoj crkvi, ali se tamo ipak o svemu ovome neuporedivo više govorilo, a mnogo toga se i uradilo. Drugo je pitanje da li je moglo i moralo još više. Pravoslavna crkva je pedeset godina sazivala Sabor da bi se na kraju pokazalo da je moguće „dogovoriti se“ samo o onome u vezi sa čim i inače nije bilo spora. Aleksandar Šmeman je pre pedesetak godina stanje u pravoslavlju opisao rečima konfuzija i kriza, rekavši da je jedino dobro to što njima naprosto mora uslediti nekakvo buđenje. Danas se suočavamo sa još dubljom konfuzijom i krizom nego pre pedesetek godina, no, verujem da to i dalje ne znači da neće biti buđenja. Naprotiv. Mora ga biti, jer buđenje je sada pitanje opstanka.