foto: m. k.
Navin je bila profesorka književnosti u jednom velikom gradu u Avganistanu, pisala je i objavljivala pesme i priče. Godinama je primala pretnje smrću od talibana zato što je žena koja se usudila da radi i bude javna ličnost, ali nije želela da napusti svoju zemlju. Na kraju je otišla, zbog svoje još nerođene dece. Na putu je već godinu dana, i još nije stigla do cilja
Divlje oblake na nebu, oštre i strašne talase poludelog mora, ruinirane i oštećene brodove… Bože, videla sam te noći. Napukli čamac koji se jedva držao na površini među talasima bio je prepun ljudi, nisam mogla da pomerim noge, ni korak da napravim među njima. Put među strašne, ogromne talase i prepuštanje njihovom sudu… Nisam imala drugog puta. Moj izbor povremeno me je ispunjavao srećom, nekad beznađem, ali nisam htela da ostanem sama na obali i ušla sam u čamac sa mojim saputnicima.
Svakog trenutka kada bi strašni, poludeli talasi prelili čamac činilo mi se da je godinama gladni zmaj otvorio usta da bi se konačno nahranio, i preplavio bi me užas. Užas i strah koji me nisu napuštali. Sav užas te noći i sve tuge koje sam imala u srcu bili su duboko u mojoj duši. Užas crnih, mračnih voda, oštra zimska hladnoća, iscrpljenost i nesanica. Tresla sam se i tekle su mi suze, koje kao da su oticale iz srca. Sav jad koji me je u svakom trenutku života pratio bio je tamo zaboravljen. U beskrajnim vodama te noći stizala sam do svetlosti govoreći sure iz Kurana i sećajući se majke i oca.
Kada smo stigli do malog grčkog ostrva, bila sam kao statua. Ruke nisam osećala, kao da je sve što je u meni postojalo bilo smrznuto. U sledećim trenucima mozak i pamćenje su mi preplavile morske dubine, nestajanje našeg čamca u njima, plač dece, vrištanje mojih saputnika, ali mi je kroz glavu prolazilo i da sam satima sanjala i očekivala ovaj trenutak… Drhtavica se smanjivala, kao da mi se telo vraćalo, mada je još vrištalo iznutra. U jednom trenutku glas mi se vratio i vrisnula sam jako: „Bože! Opet si nam podario život… Hvala ti!“
Sada živim u Atini, u Grčkoj, u jednom od malih šatora, čekam hranu tri puta dnevno i čekam da napustim ovaj kamp… Oštri udari vetra i romor kiše remete nam snove. Mitovi nisu daleko od realnosti, naročito one priče koje su još bake pričale: „Preko planina i dolina…. prešli smo i preko mračnih mora Grčku prođosmo da bismo stigli do vilinskih gnezda.“ Sada je od prošlih dana ostalo jedino to da me bude usred noći. U svesti mi je samo ustajanje tri puta dnevno da bih jela, stajanje u redu da bih napunila mobilni telefon. Sumnjam da li sam živa ili je ovo noćna mora, a strah i haos u duši neću zaboraviti.
Danas sam se pitala zašto sam sve ove stvari propatila i zašto sam se kockala sa svojim životom? Ja koja sam imala položaj i mesto u društvu, bila neko sa dosta godina i mnogo iskustva. Da li je ovo putovanje za koje se ne zna kako će se završiti bilo vredno toga da budem daleko od majke i oca? U čemu nalazim sreću na ovom putu? Moram da odgovorim sebi na ta pitanja, uhvaćena u onome što sam uradila i posledicama koje zbog toga snosim!
Majku opisuju najsvetijim i najlepšim rečima na zemlji, majku koja prinosi svaku žrtvu, majku koja brine i najbolji je prijatelj svojoj deci. Volim moju majku… Eh, da je dao Bog dao da sam ja bila majka.
U prošlim vremenima i tami mog života, imala sam potrebu da budem kao moja majka koja je takođe bila profesor, moja prijateljica čiju toplinu i veličinu sam osećala. Ovu želju, ovaj osećaj ima svaka žena, mnogima se ta želja ostvari, ali nekima ne. Da bih postala majka otpatila sam više od jedne trudnoće, istrpela sam bol, prošla mnoge teškoće, ali nije bilo rezultata. Uz sve napore… nisam postala majka! Zlobne reči mojih neprijatelja udružene sa sarkastičnim primedbama još više su me uznemiravale, slabila mi je volja da se borim za život. Sve stvari su mi bile bezvredne, čak i podučavanje mojih đaka koje je bilo deo onoga najvrednijeg u mom životu. Budućnost mi je bila mutna i oči mi je zasenio bol koji sam osećala u sebi. Samoispitivanje je činilo da se osećam kao robot, kao da me nije bilo svakog trenutka, kao da sam gubila razum i svest kao psihotični i ludi ljudi.
Svake godine sam čekala dan majki, za mene poseban, kada sam zaista postojala, sa buketom cveća išla kod moje majke, ljubila je u obraze i ruku i govorila: „Majko, čestitam ti tvoj dan!“ Kada bih je videla, borila sam se da ne zaplačem, ali ona je profesor i zato je osećala da su moje suze unutar mene. Sa majčinskim, osećajnim osmehom prebacila bi moje misli na njenu ljubav, da bi me izvukla, da bih pobegla iz bola koji je bio u meni, i njenim profesorskim govorima o budućnosti mi je budila nadu.
…Ja nisam bežala, godinama sam druge učila lekciju o istrajnosti, čvrstini i nadi u budućnost. Sada je došao red da tu lekciju primenim na sebi i… ne mogu da se predam. Imam strašno veliku želju da dobijem to malo biće i to mi je neprocenljivo, ja sam uništila stare zidove svoje kuće dok novu ne sazidam, ja sam zbog nade da ću dobiti dete preduzela ovo gorko putovanje svog života.
Voljenoj majci, Navin Važeg (pseudonim autorke)
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
