Odvikavanje Vlade da troši nezarađeno samo je najava stezanja kaiša u javnoj potrošnji za 2005. godinu. MMF ne odustaje u nameri da natera Vladu da parama svih poreskih obveznika obezbedi nova radna mesta za građane Srbije
Posle deset dana političkog trgovanja sa socijalistima, Vlada Srbije uspela je da kroz Skupštinu u utorak progura Predlog rebalansa budžeta kojim se deficit (manjak) u državnoj kasi sa planiranih 45,3 milijarde smanjuje na 32,7 milijardi dinara. Prema usvojenom rebalansu, neće se menjati planirani budžetski prihod u ovoj godini od 329,3 milijarde, ali će rashodi morati da se skrešu sa 374,6 na 362 milijarde dinara.
Prihvatanjem da neće trošiti ono što nema, Vlada je, po sopstvenom priznanju, postigla još jedan „veliki uspeh“, koji se ogleda u tome što je konačno prihvatila sve ono što je od nje tražio Međunarodni monetarni fond. Istina, sa tričavih pet meseci zakašnjenja koji su u očima MMF-a ostavili veoma loš utisak o jednom ministarskom kabinetu čija je praktična demagogija u obrnutoj srazmeri sa proklamovanim reformskim opredeljenjem.
Ministar finansija Mlađan Dinkić hvalio se pred poslanicima kako je rebalans budžeta zapravo još jedan Vladin reformski zakon, ali je ostao dužan odgovora na pitanje zašto taj „reformski zakon“ nije usvojen u maju, kako je tražio Međunarodni monetarni fond. Već u junu, na jednoj od pres konferencija, ministar Dinkić tvrdio je da zahtev MMF-a, odnosno trošenje nepostojećih para, i ne mora da prođe kroz parlamentarnu verifikaciju.
I tada je, naime, srpska vlada znala da će morati da prihvati zahtev međunarodnih finansijskih institucija i smanji izdatke za javnu potrošnju. Trebalo je, međutim, samo izvesno vreme, dok ne prođu predsednički i lokalni izbori, glumiti tvrdu patriotsku liniju i ne prihvatati zahteve MMF-a. Jer, budžet je zgodno mogao da posluži i kao kasica iz koje se finansira predizborna kampanja partija vladajuće koalicije. Nosilo se džakovima, nije da nije, u propala preduzeća za plate, delilo se kapom i šakom za zarade budžetskih korisnika, a nije se štedelo i na promocije pojedinih ministara i njihovih stranaka kad je trebalo fascinirati narod velikim uspesima Vlade.
Tako se najavljeni razvojni budžet iz marta meseca, koji je trebalo građanima Srbije da donese nova radna mesta, pretvorio letos u „kasicu-prasicu“ iz koje je svaki ministar uzimao koliko je mislio da mu treba za predizbornu kampanju po sistemu „nema se, može se“. I na kraju, u oktobru kad je vladajuća koalicija poražena na predsedničkim i lokalnim izborima, Vlada se odlučila da smanji državne troškove i da za samo osam meseci od razvojnog napravi socijalni budžet i time dokaže da se ne snalazi u upravljanju javnim finansijama.
Misija MMF-a krajem septembra nezadovoljna je napustila Beograd posle neuspešnih pregovora sa predstavnicima Vlade i Centralne banke, koji su po već ustaljenom običaju pokušali i taj incident da predstave kao još jednu „našu pobedu“. Vlastima u Beogradu ostavljena je samo jedna mogućnost – da prekinu sa finansiranjem populizma iz zajedničke (državne) kase koju pune svi poreski obveznici i da taj novac Vlada najzad usmeri u razvoj i investicije kako bi bilo više radnih mesta i posla za građane Srbije.
I ekspertima MMF-a jasno je da je ova godina izgubljena za Srbiju i da od budžeta koji bi podsticao razvoj nema ništa. Tvrdi stav koji Misija MMF-a zastupa u pregovorima manje je pokušaj da se Vlada Srbije zaustavi u rasipničkoj nameri da sve, pa i nepostojeće, pare potroši za kupovinu socijalnog mira i lagodnog opstanka na vlasti, a mnogo više nagoveštaj tvrdih zahteva za iduću godinu. To što je Misija MMF-a na septembarskim pregovorima u Beogradu najavila da neće priznati ništa drugo osim deset milijardi dinara budžetskog deficita za 2005. godinu, pokazuje da svetski monetarci znaju da, srpski rečeno, u Beogradu imaju posla s raspikućama. I sve je postalo potpuno jasno kad su srpski pregovarači na ponudu MMF-a od deset milijardi dozvoljenog budžetskog deficita za iduću godinu odlučno rekli „njet“. Bio je to samo još jedan signal da će dogodine biti vanrednih parlamentarnih izbora.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
