Naše je doba gladno hrabrosti

...

O većini svojstava važnih za dobru saradnju lako možemo misliti nezavisno, bez uključivanja drugih svojstava. Definišemo ih pozitivno, ne kroz suprotnosti. Znamo da je licemerje tamna strana iskrenosti, ali nam ono nije neophodna poštapalica u sagledavanju pojma iskrenost.

Hrabrost je jedan od malog broja protivprimera. Mi možemo o njoj da mislimo nezavisno, ali nam je najčešće teško da je razdvojimo od straha. Naravno, hrabrost nije puko odsustvo straha, ali je ono donekle retko iskustvo, a strah je tako opštepoznat da lako uzurpira naš kapacitet za mišljenje.

Naša sveobuhvatna urođena krhkost, na nivou čitave vrste, vodi ogromnom oprezu i lakoj preplavljenosti strahom, a dozvoljava tek poneki izliv hrabrosti. Kao što mnogi ljudi pate od visoke anksioznosti, različitih oblika fobija ili napada panike, retko koga muči preintenzivna hrabrost.

Ima ljudi spremnih na bilo koji rizik ako je neko ugrožen i potrebno je spasti ga. Bilo da je u pitanju vatra ili voda, neprijateljsko oružje ili prevozno sredstvo nad kojim više niko nema kontrolu, neki su heroji i u stanju su da čak žrtvuju sebe kako bi spasli druge, posebno ako su u pitanju veće grupe i/ili deca. Ovaj oblik hrabrost je jako televizičan, pa je često prvi primer koji nam pada na um.

S ovim je blisko povezana takozvana fizička hrabrost. Nekome je lakše da rizikuje bol i povredu, da skoči, padne, opeče se ili potuče. Neće lako ustuknuti, a možda čak opasnosti namerno i traži, pa se odvažuje na bavljenje ekstremnim sportovima. Spremniji je da zaštiti i druge i sebe, i da napadne, pa šta košta da košta.

HRABROST KAO ŽRTVA

U socijalnoj sferi, međutim, mnogi drugi oblici hrabrosti mogu biti daleko važniji. Neki se odnose na ideološke, religijske ili političke borbe u kojima osoba neće izneveriti svoja uverenja ni po koju cenu. Mnogi hrišćani su sledili svog spasitelja koji je izdržao bol, poniženja, raspeće i smrt, a da je sve to, veruje se, mogao da predupredi. Istorijski su nam bliži primeri različitih tipova revolucionara, a možda je najbolji Gandijeva spremnost da za slobodu Indije žrtvuje svoj život, ali ne i da ubije. Uistinu, on je tokom nekoliko decenija trpeo fizičko zlostavljanje, zatvore, proterivanje, štrajkove glađu i na kraju bio ubijen, ali je njegova tiha hrabrost srušila jedno carstvo i inspirisala milione.

Važan fenomen u političkom životu jeste to da revolucionarna neustrašivost za tren oka može da postane konzervativna surovost u cilju očuvanja vlasti, pa time i neki oblik kukavičluka. Tako u Rimu danas možete da vidite i lance kojima je navodno bio okovan apostol Petar, i beskrajne slike apostola Stefana vezanog za drvo i probodenog strelama, ali i statuu Đordana Bruna baš na onom trgu gde ga je Crkva spalila zbog toga što je odbio da se odrekne naučnih otkrića koja se danas uče u svakoj osnovnoj školi. Bezbrojne slične priče vezuju se za Goli otok, gulage i Pariz u prvim godinama nakon revolucije.

PLIVANJE UZVODNO

Ali, ne mora sve da bude tako dramatično. Za svaki čin odbijanja konformizma može se reći da sadrži barem mrvu hrabrosti. Naša potreba da budemo prihvaćeni u grupi obično je toliko intenzivna da se retko ko (pre i posle adolescencije) odvaži na veliko odstupanje. Tek se poneka kreativna ili naprosto iskrena osoba usudi da izrazi svoje neslaganje na poslu, u školi, u umetničkoj ili naučnoj zajednici. A upravo nam je takva hrabrost neophodna da bismo napredovali i često mnogi slede za onim ko se usudi da probije led.

Ovo je sasvim slično takozvanoj moralnoj hrabrosti, gde, nezavisno od politike, osoba ne odustaje od svojih principa ni pod velikim spojnim pritiskom – neće slagati da bi dobio posao, neće ukrasti da bi nahranio decu, uprkos tome što ga okolina smatra ludim. Hrabrost je ovde uglavnom unutrašnja – ne uplašiti se i ne odreći se sopstvene odluke, pred licem spoljne osude i mogućeg ličnog kajanja. Savršena ilustracija za ovo je prva polovina genijalnog romana o dervišu koji se neprekidno preispituje da bi bio siguran koja sredstva sme da koristi u pokušaju spasavanja zatočenog brata. I zaista, ako postoji domen na koji bi se “strah čoveku kalja obraz često” moglo savršeno primeniti, to je onda moralna hrabrost, pošto svako od nas, pod pritiscima različitih vrsta, mnogo puta posrne i izabere lakše, bezbolnije ili udobnije rešenje nauštrb vernosti svojim vrednostima.

O LJUBAVI, ZALJUBLJENOSTI I SMRTI

Najmanje zanimljivo deluje hrabrost koja se pojavljuje u odnosima definisanim nekim vidom ljubavi. Poznato je da mnogi sisari žrtvuju sebe da bi odbranili mladunčad, a i Šekspir koristi legendu po kojoj pelikani, kad nemaju nikakav ulov, kljunom raspore sopstvene grudi i napoje ptiće krvlju. Žrtva za decu ili člana porodice dešava se, naravno, i među ljudima, bilo da je u pitanju život, doniranje organa, odricanje od imetka ili žrtvovanje vremena. Ali, sve to deluje više kao “automatska” žrtva nego kao hrabrost.

Još je gore sa hrabrošću koja se pripisuje zaljubljenima. Poriv je tako intenzivan, a potencijalna nagrada tako privlačna, da i očigledno hrabri činovi ne uključuju dovoljno autonomije u odlučivanju da bismo smatrali pravom hrabrošću. Kada mlada žena, nezaštićena, dok sedi na klupi u parku, pristane na to da poseti “uglednog inostranca” samo zato što njegov sluga, očiju različitih boja, pouzdano zna da je njen ljubljeni živ i gde se nalazi, čitalac lako može osetiti strah za njenu dalju sudbinu i poverovati da je ona hrabra. Nažalost, nije tako jednostavno. Nju motiviše mogućnost ostvarenja ljubavi za koju je spremna da žrtvuje sve, ali se verovatno ništa nije promenilo u njenoj spremnosti da spasava stanare zgrade koja gori. Ovo je, takođe, primer koji se bezbroj puta pojavio na scenama, platnima i ekranima. Julija je spremna na to da popije napitak zbog koga će svima delovati da je mrtva, Đilda se žrtvuje da bi spasla muškarca koji se njome poigrao, Živago ostaje da bi Lara i njena kćerka mogle da pobegnu.

Hrabrost zarad ljubavi deluje lako. Pravi test svake hrabrosti je suočavanje sa smrću. I ko je dovoljno odvažan da bi rizikovao povredu, prebijanje, robiju ili glad, može ustuknuti pred samom idejom smrti, vrlo često tuđe pre nego svoje (kao u sceni “Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”). U religijskom diskursu, Isus potvrđuje svoju božansku prirodu ne samo tako što odoli svim iskušenjima u pustinji, već i kroz prihvatanje smrti svoje ljudske prirode, a Origen je smatrao da se Isus u noći pre vaskrsenja spustio u pakao ne bi li iskupio duše prokletih. I mnogi važni književni likovi prolaze kroz direktan susret sa smrću i tek onda postaju heroji. Tako se usklik “This is I, Hamlet the Dane” dešava u trenutku skoka iz Ofelijinog groba, a i Tolkinov Aragorn postaje kralj tek nakon što “ukroti” vojsku mrtvih.

VOLJENA DECA VERUJU SEBI

To je bilo nekoliko detalja o oblicima hrabrosti. Ali, šta je hrabrost zapravo? Koje to svojstvo osoba sposobna za čin hrabrosti nosi u sebi? Odgovor bi mogao biti iznenađujući. Naime, hrabrost je, po svemu sudeći, osećanje duboke utemeljenosti u sebi, u sopstvenim vrednostima i odlukama, da čovek prestane unutar sebe da oseća strahove, sumnje i oklevanje. Kao da nema nekog posebnog emotivnog kvaliteta, već je naprosto ta usredsređenost tako duboka da nam ne pada na pamet da je se odreknemo, ni pod unutrašnjim ni pod spojnim pritiscima. Mada posmatrač može osećati divljenje, inspiraciju ili zavist, za aktera čin hrabrosti ne nosi nikakvo posebno osećanje, on jednostavno proističe iz sklada sa sopstvenim vrednostima.

A kako negujemo hrabrost i podižemo decu da budu hrabra? Jedna od novozavetnih poslanica uči nas da “savršena ljubav izgoni strah”. U prevodu na psihološki, moglo bi se reći da dobro odmerena i pravovremena ljubav pruža odličnu odbranu od preplavljenosti strahom i osnovu za razvoj hrabrosti. Deca, pa čak i bebe, koja osećaju da su pouzdano voljena, spremnije istražuju spoljni svet, lakše se zaigraju s nepoznatima, a kasnije i opuštenije istražuju svoj um. Ona, generalno, više veruju sebi, jer imaju mnogo “nataloženog” doživljaja da je pomoć pri ruci i da mogu sami sebi da pomognu i da se umire. Ovo bi trebalo da im pomogne da poznaju strah, ali da se pod njim ne lome; da budu spremna na rizike, ali da rizikuju pametno.

Trebalo bi očekivati i da će deca biti hrabra ako mogu redovno da vide jasne primere hrabrosti u porodici i društvu, i to ne samo na rečima i u pripovestima o tradiciji, već i u delima u svakodnevnom životu. Važno je napomenuti i da avanturizam adolescentskih godina ne mora imati nikakve veze s hrabrošću, već često nastaje usled pritiska grupe vršnjaka – što je suprotno hrabrosti – ili usled nedovoljnog obraćanja pažnje na očigledne moguće posledice, što je puka nepromišljenost.

Odnos hrabrosti i starenja relativno je paradoksalan. S godinama opada fizički aspekt hrabrosti, ali može rasti moralni, pa mnogi ljudi počnu da zaziru od skoka s mosta, ali ih manje plaši smrt i lakše bi žrtvovali svoj život nego u mladosti.

Bilo kako bilo, našem dobu trebaju hrabri postupci i hrabre osobe kao što su i svakom prethodnom. Jedan od naših problema mogao bi biti to što se hrabrost danas, u ogromnoj meri, ograničava na sportske terene i svet biznisa, a napušta domene politike, međuljudskih odnosa i etike. A moguće da će biti sve gore. Jer: kako se razvija i iskazuje hrabrost ako vam je socijalni život gotovo isključivo na društvenim mrežama?

Autor je psiholog