Naša borba je večna

U organizaciji Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, u Beogradu je 6. marta održana tribina „U susret Međunarodnom danu žena“. Za razliku od većine sličnih događaja, ova tribina nije razmatrala položaj žene iz samo jednog ugla ili segmenta. Ideja je bila da se kroz izbor učesnica osvetli život žene aktivistkinje, žene radnice, političarke, novinarke, sportistkinje…

Pokrenute teme ticale su se neostvarene rodne ravnopravnosti, a samim tim i položaja žena u današnjoj Srbiji. Učesnice su otvorile pitanja o feminizmu, aktivizmu, relevantnosti Indeksa rodne ravnopravnosti i položaju žena u industriji. Pored toga, akcenat je bio stavljen i na ne tako vidljiv problem seksualnog uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja u sportu.

Na tribini su učestvovale Tatjana Macura, narodna poslanica i pokretačica inicijative „Mame su zakon“, Aida Ćorović, aktivistkinja, Snežana Pantović, novinarka Radio Beograda, Vjekoslava Stupin, poverenica sindikata „Nezavisnost“ u preduzeću „Lear“ iz Novog Sada i Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju.

INDEKS RODNE RAVNOPRAVNOSTI

Diskusija je započela temom koja se neposredno odnosila na Indeks rodne ravnopravnosti. Pre svega, potrebno je naglasiti da je Indeks rodne ravnopravnosti instrument Evropske unije, zajednice kojoj Srbija kao država ne pripada. Ipak, Srbija od 2016. godine objavljuje Indeks rodne ravnopravnosti. O njemu kao instrumentu, njegovoj tačnosti i relevantnosti govorila je Sarita Bradaš, koja je svoje obraćanje započela kritičkim osvrtom na predstavljanje Indeksa rodne ravnopravnosti javnosti od strane vlasti: „Ono što je meni bilo interesantno kada je predstavljen drugi po redu izračunati Indeks rodne ravnopravnosti je to što je tada potpredsednica Vlade rekla da je Srbija za nepune tri godine ostvarila značajan napredak, da on danas iznosi 55,8 poena i da je razlika u odnosu na Evropsku uniju smanjena. To mi liči na ono što često čujemo kako Srbija ima rast bruto društvenog proizvoda veći od Nemačke, pri čemu se ne govori koliki je nemački bruto društveno proizvod.“ Bradaš je potom analizirala ključne domene Indeksa rodne ravnopravnosti – rad, vreme, novac i moć i tako došla do zaključka da u svakom od ovih indeksa Srbija zaostaje za Evropskom unijom, kako je ona precizirala: „U domenu rada Srbija je na 22. mestu od 28 mesta. Kada je u pitanju novac, ona je na pretposlednjem, 27. mestu; kada je u pitanju vreme, na 25. mestu i kada je u pitanju moć, ona je na 16. mestu.“ U domenu rada, najveći problem koji je Bradaš prepoznala jeste da struktura zaposlenosti i muškaraca i žena u Srbiji nije ista kao što je to slučaj u većini evropskih zemalja jer „više od 22 posto zaposlenih u Srbiji radi u neformalnom sektoru i to je najveća stopa neformalne zaposlenosti u Evropi, tako da je slika naše zaposlenosti i muškaraca i žena mnogo nepovoljnija.“ Kako je dalje Sarita Bradaš navela i time se dotakla domena novca, došlo je i do promene metodologije pri računanju prosečnih i medijana zarada u Republičkom zavodu za statistiku, u kome su se prosečne i medijana zarade do sredine 2017. godine obračunavale po polu, sektorima delatnosti i obrazovanju. Samim tim, može se zaključiti da danas ne možemo imati podatak o prosečnim i medijana zaradama u odnosu na pol. Nakon toga, ona je ukazala i na to da je najveći stepen neravnopravnosti u domenu vremena, tačnije da žene više vremena provode radeći neplaćene poslove, te je time ukazala na još jedan nedostatak a to „je ono što mi u Srbiji nemamo merenje uticaja reformskih politika, zakona i ostalih u odnosu na rad. Od 2013. godine u sektorima u kojima su tradicionalno zaposlene žene, obrazovanju i zdravstvu, zabranjeno je zapošljavanje i ja još uvek nisam videla podatke da li je neko razmatrao kakve je to posledice ostavilo.“ Ono što uviđamo da se dešava jeste da se broj zaposlenih žena u sektorima poput obrazovanja i zdravstva smanjuje, a raste broj zaposlenih žena kao fabričkih radnica, na šta ukazuje i Sarita Bradaš, a na šta je poseban akcenat stavila i poverenica UGS „Nezavisnost“ u preduzeću „Lear“ Vjekoslava Stupin.

PROLETERKE SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE!

Vjekoslava Stupin je prevashodno skrenula pažnju na to da se u preduzeću „Lear“ samo prvih nekoliko meseci rada zapošljavao podjednak broj muškaraca i žena, dok je kasnije broj zaposlenih žena rastao i, kako je precizirala, sada od 3000 zaposlenih, skoro 2000 čine žene i u to u sektoru proizvodnje. Za razliku od teorije u kojoj to nije toliko vidljivo, ona je ukazala na praktični problem da su sve te radnice, bez obzira na stepen obrazovanja, prijavljene kao da imaju samo završenu osnovnu školu. Kao neke od razloga za ostanak na takvom poslu, uprkos svim problemima koje on nosi, Stupin je uvidela rad na neodređeno, zagarantovano pravo na porodiljsko odsustvo i sigurnu platu u iznosu republičkog minimalca, čime se može zaključiti da je to u današnjoj Srbiji retka pojava. Međutim, rad u automobilskoj industriji garantuje i probleme sa zdravljem, o čemu je posvedočila i Vjekoslava Stupin: „Mi imamo profesionalna oboljenja koja se u našoj industriji javljaju nakon 3 do 5 godina, a u našoj fabrici se to desilo već nakon prvih 6-7 meseci.“ Kao glavni izazov za sindikat ona je navela konstantnu težnju poslodavca za sve većom produktivnošću i efikasnošću u radu, koja, može se zaključiti, dovodi i do ubrzanog procesa obolevanja. Tome takođe doprinose i dodatni poslovi koje obavlja veliki broj radnica, kao i prekovremeni rad.

SEKSUALNO UZNEMIRAVANJE U SPORTU

Iako možda nije toliko vidljivo, seksualno uznemiravanje i zlostavljanje žena postoji u svakom domenu, te i u sportu. O toj tabu temi, kako je novinarka Snežana Pantović navela, niko nije govorio pre nje, te dodaje i da „sva istraživanja koja su rađena, rađena su po preporuci Međunarodnog olimpijskog komiteta. On 2007. godine u Izveštaju o konsenzusu, koji je ponovljen 2016. godine, zaključuje da se seksualno uznemiravanje i zlostavljanje dešava u svim sportovima, na svim nivoima, posebno u vrhunskom sportu, a da su primarni počinioci najčešće treneri koji imaju položaj moći i autoriteta.“ Žene su samim tim češće žrtve i najčešće iz straha nikome ne govore o problemu koji imaju zbog želje za sportskim uspehom ili niskog samopouzdanja. Kao glavni problem u Srbiji Snežana Pantović je uvidela nepostojanje institucije ili kodeksa koji bi obavezali nekoga na odgovornost, tačnije, nepostojanje institucija kojima žrtve mogu da se obrate kada dođe do seksualnog uznemiravanja ili zlostavljanja. Kao drugi važan problem predstavila je to što komisija pod nazivom „Žene i sport“ u okviru Olimpijskog komiteta Srbije ne funkcioniše još od 2011. godine. „Ta komisija je vrlo pametno i vešto ukinuta u smislu da je stavljena Zorana Arunović, devojka koja je aktuelni sportista, koja trenira, radi, putuje i koja apsolutno nema vremena niti je u mogućnosti da se bavi ovako ozbiljnom komisijom.“ O tome koliko se ovi problemi nalaze u senci društva govori i činjenica da je samo jedan ovakav slučaj poznat javnosti, na šta je ukazala i Snežana Pantović: „Kod nas je prijavljen jedan jedini slučaj. To je bilo negde 2000. godine o saveznom selektoru karate federacije naše zemlje, protiv koga je vođeno pet sudskih postupaka, i protiv koga se javno izjasnila Snežana Perić, karatistkinja.“ Međutim, to je samo jedan od slučajeva koji je isplivao iz mora istih i sličnih jer, kako je navela, statistika govori da je procenat seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja ekvivalentan procentu seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja u društvu. Kao moguće rešenje ovog problema u sportu Snežana Pantović je prepoznala konstituisanje etičkog kodeksa ponašanja trenera, kao i edukaciju trenera, sportista, roditelja i sportskih funkcionera, kao što je urađeno u Francuskoj.

VISOKA POZICIJA ŽENE U DOMENU MOĆI

Od trenutka kada su uvedene kvote, broj žena u Narodnoj skupštini Srbije se povećao. Međutim, ostalo je otvoreno pitanje na koji način žene koriste moć koje su se domogle. O tome i ulozi žene kao narodne poslanice govorila je Tatjana Macura. Ona je prvenstveno potvrdila naše mišljenje: „Mi danas stvarno imamo više od 30 posto žena u parlamentu, međutim, postavlja se pitanje koliko su te žene dovoljno slobodne da se bave onim pitanjima do kojih im je stalo, da zastupaju prava građana bez obzira iz koje političke stranke dolaze i koliki je suštinski uticaj njihovih kolega, a uglavnom su to muškarci, koji vrše pritisak na njih da se neki zakonski predlozi usvajaju onako kako odgovara u ovom trenutku vladajućoj većini.“ Tatjani Macuri je to objašnjivo jer su neke žene u parlamentu preglasane ili na neki drugi način zanemarene. Ona je uvidela da čak i kada bi neke od poslanica trebalo da reaguju na bilo koji vid zlostavljanja, javlja se pritisak od strane vladajuće većine kao što je bilo u slučaju saopštenja ženske parlamentarne mreže u vezi sa slučajem narodne poslanice Marinike Tepić. Osim tog pritiska, postoji pritisak i od same organizacije iz koje dolaze jer čak i ako narodna poslanica podržava određeni zakon, ona mora glasati suprotno. Na jedno od mogućih rešenja Macura je ukazala rečenicom: „Kada bismo suštinski radili na kvalitetu, mi bi trebalo da motivišemo te žene koje sede u parlamentu da se više bore za one žene koje su ih u taj parlament dovele i da prosto to bude negde cilj zašto se mi tu nalazimo.“ Nakon ovog izlaganja, Macura se osvrnula i na situaciju inicijative čija je pokretačica „Mame su zakon“ i zapitala se na koji način se uopšte došlo do toga da žene štete budžet Republike Srbije i to za 10,6 milijardi dinara u toku određene godine, pri čemu se dotakla i Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i toga da se „u Srbiji godišnje rodi 1000 prvih beba manje i kada saberemo dva i dva, te se bebe samo nisu rodile u Srbiji, već na nekom drugom mestu na planeti Zemlji.“

Na kraju, aktivistkinja Aida Ćorović dotakla se svog ličnog ženskog iskustva. Ona je zbog svojih reči u korist žena i ukazivanja na probleme sa kojima se žene a i određeni delovi društva svakodnevno susreću bila osuđivana i vređana, te je u jednom opsegu vremena bila i štićeno lice. Nakon ukazivanja na to da smo mi nasilničko društvo, naročito kada je reč o demonstriranju sile, koje je uvek brutalnije prema ženama, uobličila je tribinu i dala završnicu koja je ostala najupečatljivija: „Vidim da su mnogi odreagovali sa ‘ne’ feminizmu. Ja mislim da onog trenutka kad budemo shvatili da su nam neznanje i nepoznavanja najveći neprijatelji, ljudski rod će napraviti iskorak. Feministička borba nije borba za predominaciju žena. Svaka osoba, svaki muškarac i svaka žena koja se trudi da zajedno poprave društvo je feminista i feministkinja. Možete da govorite da niste, jeste.“

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.