Naprednjaci u situaciji bez povoljnog izlaza

Politikolog Dejan Bursać godinama je kritičan prema vlasti, ali i prema opoziciji. Sada se pojavio potpuno novi i autentičan akter na političkoj sceni Srbije – studenti. Oni ne žele da preuzmu vlast, već da je kontrolišu. Na tu “moralnu i etičku revoluciju” koje sa naprednjačka vlast veoma plaši, sada motivišu najuspavanije građane Srbije.

“Ne samo oni apolitični”, objašnjava Bursać, “bude se i ljudi koji su godinama ulazili u autobuse SNS i odlazili na njihove mitinge. Kada vide da njihova deca i unučići pešače celu Srbiju, odvažuju se i oni da nešto pitaju ili se požale na vlast.”

“VREME”: Razgovaramo dan posle velikog studentskog protesta u Novom Sadu. Kako ste videli šta se tamo dešavalo? Jesu li to zaista neki “plenumaši slavili uz okretanje praseta na ražnju”?

DEJAN BURSAĆ: Nisu slavili plenumaši okretanjem praseta na ražnju, već su, u komunikacionom smislu, radili sve ono što je opozicija propuštala da radi prethodnih trinaest godina. U prevodu, podigli su energiju velikog dela društva, ne samo u Novom Sadu, već i u Nišu, Čačku, Kruševcu… Ja sam rodom iz Apatina. To je malo i uspavano mesto gde je ljude teško isterati iz kuće, a i tamo je bilo oko hiljadu ljudi na protestu. Ne znam da li je ikada bilo toliko ljudi na nekom protestu u ovom gradu. Studenti nam pokazuju kako treba komunicirati u politici, pogotovo u ovakvim režimima – treba da budete iskreni i jasni, da se borite za opšte društvene, a ne partikularne političke vrednosti, ali i da budete istrajni. A oni su izuzetno istrajni. I treba da budete inkluzivni. Jedna studentkinja mi je rekla da je jedan novosadski plenum trajao skoro devet sati. To je fantastično. Pitanje je ko može u redovnim okolnostima da priušti devet sati rasprave, ali očigledno je da oni dobro promišljaju, a, sa druge strane, gledaju da se svaki glas uključi.

Mislim da je ovo prevazišlo i studente. Vidimo, ne samo od Novog Sada, već od onog generalnog štrajka, širu društvenu promenu. To je jedna vrsta moralne ili etičke revolucije.

Za studentima su krenuli nastavnici, advokati, zaposleni u kulturi…. Da li ovi ljudi samo plivaju na talasima studentskih protesta, a zapravo traže veće plate i nezavisnost ili im je studentska borba na prvom mestu?

Kada bi studenti bili tako isključivi, ti protesti ne bi bili toliko masovni. Naravno da se nakupio pritisak u društvu u kojem ste zatvorili institucije. Svi ti zahtevi, bili oni sindikalni ili ne, ranije su se rešavali kombinacijom ignorisanja, pritisaka i jedne vrste podmićivanja. Onda ljudi ne osećaju da su dugoročno rešili svoje probleme. Legitimno je da neke svoje zahteve imaju ljudi koji posle 13 godina osete neku vrstu slobode. Žalosno je što smo kao društvo dozvolili da na najmlađe delove zajednice, one koji su tek stekli biračko pravo, pada ova borba. Ali očigledno da se mladi pokazuju i hrabrijim i boljim od nas ostalih, pa je na nama da pratimo. Na njima je da to artikulišu u žalosnoj situaciji da nemamo onoga ko bi zaista to trebalo da radi – političke partije. Vrlo je neobična situacija. Imate ogroman pad legitimiteta jednog režima. Ne govorim o rejtingu koji Aleksandar Vučić ima mada verujem da je i on u padu, nego o poverenju u njega, o sumnji koja se javlja. To se ne vidi možda toliko u brojkama, koliko u nekim istraživanjima koja mere sentiment stanovništva.

Vidi se i u ovom raspoloženju – ljudi koji su ranije dolazili da im slepo i nemo aplaudiraju, sad se osećaju ohrabrenim da pitaju. U Varvarinu, Ćićevcu – ljudi izlaze, govore šta ih muči, jedan gospodin se žali na visinu penzije. To ranije nismo mogli da zamislimo. To otvara situaciju u društvu, ali je naš partijski sistem urušen pa nemate alternativnog političkog igrača koji bi mogao da pokupi glasače od SNS. Bio taj akter opozicija ili neko drugi iz vladajuće koalicije ko bi osetio priliku.

Šta opozicija uopšte da radi ako ih studenti neće?

Studenti ih neće u studentskom protestu. To ne znači da im je zabranjeno da deluju. Dobar je primer ono što je opozicija radila u Novom Sadu prvih nedelja ovog protesta. Vodili su svoju bitku, unutar i ispred institucija. Prvi protest u Novom Sadu, a najveći do ovoga poslednjeg, organizovala je opozicija. Došlo je između 25.000 i 30.000 ljudi, što je u tom momentu bio najveći politički skup u istoriji Novog Sada. Bile su i blokade suda, sednice Skupštine Vojvodine i Skupštine grada, pa je dogurano do toga da je Novi Sad završio na privremenom finansiranju iako je jedan od najbogatijih gradova u zemlji. Dakle, ima opozicija šta da radi. Ali zašto onda ne rade dalje? Novosadska opozicija je mala i slaba, nju čini nekoliko organizacija sa po nekoliko aktivista. Kada sam pričao sa nekima od njih, rekli su mi da su iscrpli kapacitete, da im je pola ljudi i dalje u pritvorima, kućnim ili redovnim, da su finansijski isceđeni.

Oni ne mogu da vode borbu iz Novog Sada, ali postoje centrale naših opozicionih partija gde postoji priliv sredstava iz budžeta, pa se može organizovati neka borba. Ona možda neće ići u studentski protest, ali šta vas sprečava da gurate nešto protiv ministra policije koji se pokazao nedostojnim u ovoj krizi ili načelnika bezbednosnih službi, pa i ministarke obrazovanja? Ili pak lokalnih čelnika u brojnim gradovima? To su sve opcije i arene koje možete da otvarate – da biste radili ono što opozicija radi u svakoj zemlji – pritiska vlast. Ako vlast tada shvati da ne može da upravlja društvom, promene se dešavaju.

Ta promena se, barem simbolično, i dogodila – pala je Vlade Srbije, vlast je dostavila još dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice, a obećano je i smanjenje školarina. Zašto se studenti i dalje bune?

Studenti u Novom Sadu od početka su imali zahtev ostavke Miloša Vučevića i gradonačelnika Milana Đurića. Ali oni nisu podneli ostavke zbog pada nadstrešnice, već zbog prebijanja studenata u Novom Sadu, jer se verovatno Vučić mnogo naljutio i zahtevao je da neko plati cenu. Uostalom, vidimo da se Vučević ponaša kao da nije dao ostavku, ide po medijima i govori kao predsednik Vlade. U danu kada je podneo ostavku, u svim medijima bliskim vlasti poruke su bile – svaka čast Milošu Vučeviću, preuzeo je veliku odgovornost. Ne pominje se šta se desilo u Novom Sadu – da su aktivisti SNS naoružani batinama polomili vilicu studentkinji. Takav čovek ostaje kao faktor u političkom životu, on je i dalje predsednik SNS, to nam mnogo govori kako vlast shvata sve ovo.

SNS ovo i dalje posmatra kao krizu koju će da prebrode, samo traže mehanizam, jer im njihovi tradicionalni načini nisu bili uspešni. Sada hoće da sklone Vučevića, Đurića, kao i mnoge druge – kao što su svojevremeno Bratislava Gašića – pa da ih za šest meseci vrate u političku arenu.

foto: marija janković

Da li se do sada dogodilo da SNS toliko mnogo različitih mehanizama proba, a da onda odustaje od njih? Preti se, nudi dijalog, opet preti…

To nije strategija, nego taktika. SNS nema jasnu strategiju, jer se suočavaju sa nekim na koga nisu navikli. Vlast je trinaest godina gradila sistem u kojem su nedodirljivi, izjednačili su se sa državom i nju smatraju svojim feudom. Svi mi ostali smo kmetovi koji ne bi trebalo mnogo da podižu glas. To vidimo i u jednom od prvih protesta, kada aktivista SNS pita ženu – ko ti daje penziju? Ne daje Aleksandar Vučić penziju, da je na vlasti i Miki Maus, ti ljudi bi dobijali penziju jer postoje penzioni fond i zakon. Oni se osećaju toliko moćnim da misle kako niko ne sme da nalepi nalepnicu protiv njih i da mogu da mu razlupaju glavu, kao što su to učinili studentkinji.

To je sada neprilagođeno situaciji, jer više nemaju za protivnika nekakvu opozicionu stranku koju mogu da oblate ili kupe. Imaju studente, koji su netipičan društveni akter. Ta reč student kod nas i dalje uživa ugled. Studenti imaju roditelje, bake, deke, neformalne društvene grupe, pa kada prozovete nekog studenta da je “ustaša” jer ima hrvatski pasoš, tog studenta znaju u ulici sve komšije. Vlasti se ne snalaze dovoljno dobro jer nisu dobro procenile protivnika, na šta će on reagovati i na šta će se pecati. Ne vidim izlaz koji za SNS može biti povoljan, da mogu da nastave po starom.

Razlupane su glave u Novom Sadu. Slične situacije imamo svuda po Srbiji – izlaze ljudi iz kola, sa palicama, noževima, gaze studente… Zašto to rade?

Neki verovatno jesu simpatizeri i članovi SNS, ali ne mislim da su svi. SNS je u jednom trenutku interno dala uputstva i spustila loptu sa agresijom. Sve do ovog prebijanja studenata ispred njihovih kancelarija u Novom Sadu. Ti ljudi koji izlaze iz kola ili gaze su verovatno obični, iznervirani ljudi, ali i oni su žrtve atmosfere u društvu. Aleksandar Vučić na Instagramu kao poziva na dijalog, a vi onda pogledate tri televizije i pet tabloida, ali i trideset naloga na društvenim mrežama funkcionera SNS-a, gde se studenti nazivaju gadnim imenima, piše da su blokade plaćene iz inostranstva. To je podsticanje jednog dela, vrlo malog, ljudi kojima stvarno pukne neki film.

SNS je gradila takvu atmosferu, a onda je postala njena žrtva. Sad se to okreće protiv njih, ljudima je masovno dosta.

Hoće li ići na izbore ili dobijamo novu Vladu?

Postoje samo te dve opcije. Ako ne možete da formirate Vladu, za trideset dana morate da raspišete izbore. Deluje mi da ima signala kako SNS ne razmišlja o izborima – to je pametno za njih. Do sada su u svakoj krizi raspisivali izbore. Setite se Banjske. Pet dana nakon tog incidenta, da bi rešili spoljne i unutrašnje pritiske, raspisali su izbore. Njima je to zgodno, na izborima se sve svede na to da li ste za ili protiv Vučića. Oni znaju da je Vučić popularniji od svih drugih i u kampanji imaju prednosti u pristupu i medijima, finansijama, državnim institucijama. Trijumfuju na neravnopravnom terenu gde je igra nameštena. Onda sa novim mandatom uđu u novi legitimitet, a sve od ranije se zaboravi.

U ovoj situaciji bi izbori bili vrlo rizična igra, jer postoji velika verovatnoća da studenti kažu – mi imamo zahteve, kakvi izbori? Pa da se veliki deo društva, opozicija i ostali, priključe bojkotu i kriza bi se samo produbila. To naprednjacima ne odgovara i oni će gledati da nađu novog mandatara. A opet, sa njima ne možemo biti sigurni jer oni sada taktike menjaju. Ranije su dobro promišljali svoje poteze, ali čini se da je to bilo uvek u kontrolisanom okruženju, a sada neko drugi diktira tempo igre.

Ko će tu vladu da vodi?

SNS će gledati istraživanja javnog mnjenja i praviti ankete po članstvu. Verujem da je dobar deo članstva u panici jer je ovo za njih nepoznat teren, a to vidimo i po obraćanju Aleksandra Vučića, koji često pokušava da ih umiri. Najbolja bi im opcija bila da bude neko sasvim politički neutralan i umeren, neko ko bi mogao da doprinese smanjenju tenzija i razgovoru svih zainteresovanih strana, ali to često nije manir SNS. Čak i da se to dogodi, sumnjao bih u taj manir, to bih smatrao prelaznim rešenjem dok se situacija na stiša i dok se ne vrate na staro.

Može li to biti neka nestranačka ličnost netipična za SNS, nalik na Anu Brnabić na početku političke karijere?

Društvo je sada mnogo podeljenije nego tada i ne znam ko bi se od ličnosti sa iole ugleda odvažio da se prihvati tog zadatka, svestan da se radi o epizodnoj i sporednoj ulozi.

Da li mogu da nađu nekoga ko je prihvatljiv studentima?

Studenti su već pokazali da njih to ne zanima, već jedino ispunjenje zahteva. Ignorisali bi novog mandatara, kao što su ignorisali i ostavku Miloša Vučevića koja bi u redovnim okolnostima bila događaj godine. Poslednja vlada koja je stvarno pala u Srbiji, a da to nije bilo lažno skraćivanje mandata, bila je ona 2008. godine kada su se posvađali DS i DSS oko pitanja Kosova. To je bilo ogromno i značajno geopolitičko i nacionalno pitanje. Nama je tada pala vlada i pala nam je sad, posle 17 godina, ali sada to niko nije registrovao.

Šta saznajemo o običnim ljudima? Naime, studente su, u svim gradovima na putu od Beograda, građani dočekivali u suzama, poručivali da su ponosni na njih. I šta još stariji mogu da urade osim da budu ponosni na studente?

Verujem da je za ovaj talas protesta dovoljno da se izguraju zahtevi, da tu svi zajedno zalegnu. Ali, za kasnije to nije dovoljno, naravno. Potrebna je i neka politička artikulacija. Ne treba praviti direktnu paralelu, ali imali smo Peti oktobar i ljude koji su masovno to izgurali, cela zemlja se digla na noge i stvorena je situacija da vlast ne može da upravlja zemljom jer ljudi u institucijama pružaju otpor i oglušuju se o naređenja. Čak i u toj situaciji, kada smo imali artikulisane političke stranke i opoziciju, koja može da donese demokratsku promenu i reformu, sve je išlo sporo, manjkavo i problematično. Veliki deo građana je trijumfalistički razmišljao – izgurali smo tu demokratiju, idemo kući i živećemo normalno, a prepustićemo stvar političarima. Ne bih voleo da to sada bude tako iako sam svestan da je neophodno da imate političke stranke, ali ne smemo kao društvo da se uljuljkamo. I voleo bih da ovaj osećaj upamtimo. Ovo nikad neće biti funkcionalna demokratija bez aktivnih građana, ljudi koji su voljni da žrtvuju svoje vreme i pokažu ljudima na vlasti šta misle. Kako god da se ovo završi, potrebno je da zapamtimo kako izgleda biti aktivni građanin. Vlast onda reaguje. Neće biti dobro da prepustimo da ovo završavaju političke elite. Vlast bez kontrole se pretvara u apsolutnu, to smo u ovoj zemlji videli više puta u par decenija. Institucije su slabe, civilni sektor baš i nije sposoban za tako nešto, mediji svi znamo kakvi su – nema ko da bude taj kontrolor osim građana samih.

U jednom danu smo dobili osudu protesta iz Rusije i Amerike, za razliku od Petog oktobra kada je podrška Zapada bila potpuna…

Ovo nije Peti oktobar, to treba razumeti. Velika je greška opozicije što posmatraju Vučića kao Miloševića i prenose svoja iskustva iz vremena kada su bili mladi. Aleksandar Vučić je dobro proučio međunarodnu situaciju i shvatio da su odnosi transakcioni, zna sa kim može čime da trguje. Kupio je američku podršku svom režimu podrškom Ukrajini i Izraelu u oružju, rusku podršku kroz gasni aranžman i činjenicu da smo i dalje jedna od retkih evropskih zemalja sa kojom imaju prijateljski odnos, evropsku podršku zbog toga što se ipak blago okrećemo od Rusije, priključili smo se na gasni interkonektor u Bugarskoj. I naravno, Vučić je vrlo kooperativan po pitanju Kosova, gde je u poslednjih trinaest godina maltene pristao na sve. Slično je i po pitanjima stabilnosti u Bosni i Hercegovini i regionalne stabilnosti. Sa Kinom su tu investicioni projekti, sa Francuzima aerodrom i metro, a sa Nemcima litijum. Ali postoji ključni problem. U pitanju ko će upravljati zemljom spoljna podrška jeste faktor, ali ključni faktor su ipak građani te zemlje.

Pre skupa u Novom Sadu bila je blokada Autokomande, još pre toga Slavija. Sada ide blokada Kragujevca za Dan državnosti. Šta dalje? Hoće li se prepešačiti cela Srbija?

Što da ne, vidimo da to ima efekat. Desetine hiljada ljudi izlazili su da dočekuju kolonu studenata, žene su ustajale rano, odvajale od usta da umese kiflice i kolače za studente. Hiljade traktorista išlo je za njima, motoristi, ratari… Studenti očigledno podižu zemlju na noge i razbijaju svima strah. Proizveli su najveću pobunu protiv režima u poslednjih četvrt veka. Analizirajući sva dešavanja, taj Dan državnosti (15. februar) i dalje je predaleko. Krupni događaji se ređaju na tri, četiri ili sedam dana i taman se između njih dodatno mobiliše društvo.

Verujem da će biti još nešto pre 15. februara. Da li su to blokade, štrajkovi, ali studenti su svesni da ne mogu da spuste gard i nivo na koji su, ipak, navikli javnost. Oni vode i čekamo njih.