Nalet vrućeg vazduha

U tekstu Godina gladne mace (Vreme br. 1373) podelio sam osnovani utisak da je još od one Noći kompletnih idiota u Hercegovačkoj ogroman deo javne pažnje skoncentrisan na taj sramni događaj, koji takvu pažnju i zaslužuje, ali je nekako kao kol ateralna šteta postradalo nešto mnogo važnije, tj. sam Beograd na vodi (BNV) kao multidisciplinarno koruptivan i štetan projekat, koji je kao tema od tada nekako zanemaren. Možda je moj utisak pogrešan, ali niko nije ni pokušao da me suvislo demantuje. Takođe, naveo sam da se o megaskandalu sa dugoročnim haotičnim posledicama, a to je namera BNV mafije da izmesti glavnu autobusku stanicu (plus Lastinu, prigradsku) i glavnu železničku stanicu na dve em po mnogo čemu lošije, em međusobno udaljene lokacije, gotovo uopšte ne govori, da to nije ni blizu fokusa čak ni u organizacijama od kojih bi se to očekivalo, među kojima je, naravno, i Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd.

Ovom kolumnom eksplicitno sam prizvao javni odgovor poradi pojašnjenja ovih ne baš nevažnih nedoumica. Dobro je što je odgovor stigao. Loše je što taj odgovor nije ništa. To što je stiglo od Radomira Lazovića iz Inicijative Anglosaksonci zovu hot air, a na dictionary.org se definiše kao „Nonsense; pretentious talk; bold and deceitful absurdities; baloney, bullshit“.

Ne znam, možda je Radomir Lazović naprosto imao loš dan. Možda mu je koncentracija sasvim popustila tokom jednog od onih dana koji su užas za meteoropate. Ili su ga možda mangupi navukli na tanak led, a najgori od svih mangupa uvek su oni u našim redovima: „Treba da se odgovori Pančiću, hajde ti, Radomire“; „Zašto baš ja“, pobuni se Lazović. „Zato što si najpametniji“, stigne promptni odgovor lukavijeg kolege, i Radomir kud će, šta će, ne odoli…

Sasvim ozbiljno, malo je blamantno da na konkretne i dobronamerne zamerke odgovara neko ko u praksi ne potvrđuje da ume da čita s razumevanjem ni da piše suvislo, to jest, ne kvalifikuje se za ozbiljnu komunikaciju. Na moju opasku da je priča o BNV kao takvom nekako pala u zasenak nakon događanja u Hercegovačkoj, Lazović replicira uglavnom navodeći šta je sve Inicijativa učinila na tom planu pre događanja u Hercegovačkoj (a što su redom aktivnosti za svaku pohvalu, i ne treba im moje ili bilo čije „podsvesno“, nego im pripada sasvim svesno priznanje). Drugim rečima, Lazović „brani“ ono što niko nije ni „napao“, a izbegava odgovor na ono što jeste izrečeno. A što se tiče ukupnog angažmana Inicijative, pa, jasno je da o njemu mislim dobro, i da smo tu, što bi se reklo, „na istoj strani“; kao građanin, i sam sam učestvovao u većini njenih protestnih akcija.

Osim što ili ne vlada čitanjem s razumevanjem, ili ga je prosto baš briga za činjenice, pa svesno izvrće stvari (izaberite šta je gore), Lazović malo odviše olako prelazi preko mog „glavnog“ prigovora, onog koji jedini u punoj meri važi i za vreme od pre Hercegovačke: da je problem autobuske i železničke stanice u svim „anti BNV“ strategijama otpora generalno zanemaren, da je tretiran samo uzgred, kao tek jedan od bezbrojnih detalja BNV skandala, a ne kao jedna od njegovih glavnih tačaka. Uzgred, da je to možda ključni, a svakako jedan od centralnih problema, jasno je iz bar dveju činjenica: prvo, pitanje lokacije i međuodnosa centralnih železničkih stanica i međugradskih autobuskih terminala od ogromne je važnosti u svakom gradu gabarita poput Beograda, koji je prevelik i isuviše kabast da pitanje lokacije ne bi bilo suštinsko, a premali da bi imao više ravnopravnih „glavnih“ stanica, raspoređenih po pravcima putovanja, kao recimo London ili Pariz; drugo, pogledajte sav prostor koji zaprema zamišljeni BNV, zatim sve objekte koji su na njemu doskora postojali ili još postoje, pa recite ima li tu ičega što se po javnom i infrastrukturnom značaju i neposrednom uticaju na živote doslovno miliona ljudi može ma i približno uporediti s glavnom železničkom i obema autobuskim stanicama? No way, Jose.

E, sad. Demantuje li Lazović ikako moju opasku? Naprotiv, on je snažno potvrđuje. Najpre, Lazović pokazuje raskošno i monumentalno neznanje tako što ne uspeva da „nabode“ čak ni elementarne činjenice: on tvrdi da sam pisao o odsustvu „reakcije na iseljavanje železničke i autobuske stanice na Novi Beograd“. Aman, crni Radomire… Neće BNV mafija da seli glavnu železničku stanicu na Novi Beograd nego na jedinu još besmisleniju lokaciju – na Prokop! Da li je moguće da jedan od prvih ljudi Inicijative ne vlada čak ni tako bazičnim, notornim podacima?! Kako posle ovoga da verujem da zna bilo šta o bilo čemu i da ga je uopšte briga za ono što, recimo, mene kao građanina žulja?

Kad nešto naopako krene, onda se naopakosti samo gomilaju. Tako je Lazović, nakon što je ispromašivao sve moje primedbe i uspešno izodbranjivao sve što nisam ni kritikovao, zaključio da nije problem u (ne)aktivnostima Inicijative i ostalih, nego u – medijima. Koji da ne izveštavaju o tome, ili ne izveštavaju kako treba. Pa da se ja, eto, raspitam kod kolega zašto ošljare i drže mnoge u kobnom neznanju, including mene. Pod 1: malo je… hm… neinteligentno baš meni natrljavati na nos medije – maltene svaku treću kolumnu posvećujem brljotinama medija, i o tome više znam nego što Lazović postigne samo da pretpostavi. Pod 2, a važnije: mediji, oni manje ili više nezavisni od vlasti, jesu u velikoj krizi, finansijskoj, kadrovskoj, uređivačkoj, intelektualnoj. Većina njih neretko nije u stanju da kreira teme, nego samo da sledi i prenosi ono što „već postoji“. Ako su mediji obilno pisali o Hercegovačkoj, pisali su i zato što su im Inicijativa i ostali tu temu „servirali na tacni“, jer su od nje napravili događaj, kroz demonstracije i druge aktivnosti. Pisali bi, dakle, ti isti mediji kud i kamo više, recimo, i o železničkoj i autobuskoj stanici da su one ikada figurirale kao „događaj“, na primer, da je Inicijativa ikada njih postavila kao temu dovoljno relevantnu da se za nju demonstrira, da se ide tamo, da se simbolički (a i bukvalno, zašto da ne) „brane“ naše stanice etc. Zašto se to nikada nije dogodilo? Imam o tome malu teoriju, recimo „klasno“ iliti marksistički zasnovanu, i o tome sam, u ovim novinama, pisao poodavno, pre dobrih 27 meseci. Ništa se nije dogodilo, reakcija je izostala. Valjda Radomir tog dana nije bio dežurni, šta li?

U nemogućnosti da ospori ono što sam napisao (dok sjajno osporava sve što nisam napisao), Lazović se, iz nekog razloga, na više mesta uzduž i popreko odgovora bavi mojom malenkošću, insinuirajući kako ja izgleda uopšte nisam obavešten o tome šta se dešava, kako sam sve bitno propustio i prespavao pa sam se sad najedared probudio i razgalamio (hm, da me nije, u svojoj površnosti, zamenio s jednim nesrećnim kolumnističkim kolegom, zinite da vam kažem kojim, od kojeg je preostalo samo ovo nešto smušenog, mušičavog, mizantropskog diletantizma? Mislim, čovek koji pomeša Prokop i Novi Beograd mogao bi i nas da pobrka…), kako sve ovo vreme otkad se Inicijativa neustrašivo bori protiv BNV izgleda nisam čitao ni svoje novine, kamoli druge, a nekmoli tek da sam o svemu tome i sam štogod prozborio, te kako je možda jedina vajda od ove prepiske to „da najšira javnost, kao i sam Pančić, kao da tek sada shvataju o kojoj je opasnosti reč i kakve će sve promene po grad ovaj projekat izazvati.“

E, to je onaj trenutak kada iritantno neznanje (ili nameran nehaj prema činjenicama) prerasta u aktivan bezobrazluk. Doduše, isuviše sam gulanferskih bezobrazluka na svoj račun poslednjih godina oćutao, pa je Lazović mogao razložno da pomisli da ću vrlo verovatno oćutati i ovaj. Ali eto, neću.

O čitavoj štetočinsko-mafijaškoj operaciji BNV pišem i govorim – ja druga sredstva nemam – tako reći od prvog dana kad je spomenuta, tek kao jedna daleka zamisao. Nikakve Inicijative Ne da(vi)mo Beograd tada još nije bilo ni u najavi, a za Lazović Radomira znala je uža rodbina. I tako je ostalo kroz sve ove godine, što nije teško zadovoljavajuće dokumentovati. A još u tekstu „Lasta i druge selice“ (Vreme br. 1256, 29. januar 2015) opširno sam pisao ne samo o problemu seljenja triju stanica, nego i o tome zašto na to konkretnije ne reaguju ni organizovani protivnici BNV. Pročitajte, makar i sa zakašnjenjem, biće da je dosta poučno. Izgleda da je Lazović prespavao i to, kao i sve pre i posle toga što sam pisao „na temu“. Valjda mu loš pres-kliping…

Kako god, kad sam već povučen za jezik, ne mogu odoleti da ne ispričam poučitelnu pričicu, mnogo stariju od BNV. Ja sam svojevrsni „dvograđanin“ (Beograd/Zemun i Novi Sad), pa me se muke oba grada neposredno tiču. Još negde 2005/6, tada su gradom vladajući novosadski radikali (a to su sve danas vodeći naprednjaci: Maja Gojković, Mirović, Vučević otac i sin etc.) bili namislili da silom ukinu Međumesnu autobusku stanicu (MAS) u vlasništvu grada tj. gradskog prevoznika, i da lokaciju za novu stanicu – na sumanutom mestu, u industrijskoj zoni, bogu iza nogu, dok je ova „važeća“ odmah pored železničke i na stecištu glavnih gradskih bulevara, lako i pogodno za sve – dodele privatniku iz autobiznisa za kojeg se, gle, govorilo da je ionako jedan od njihovih finansijera. Bio je to eklatantan primer pogodovanja pojedincu na štetu javnog interesa i interesa velike većine građana. Stvar je ipak progurana dotle da je ovaj izgradio i čak svečano otvorio svoju stanicu, ali na nju otprilike niko nikada nije došao – ni autobusi ni putnici (ni saobraćajna policija nije uspela da ih natera na to)… Naposletku se na otvaranju nisu pojavili čak ni gradski čelnici, oni isti koji su isforsirali projekat. Zašto? Biće da su procenili da bi za to platili ipak previsoku cenu, pa su diskretno povukli bremzu: cela je ujdurma u međuvremenu postala odviše nepopularna, protiv nje se vremenom digao značajan broj u početku pasivnih i neinformisanih građana, nevladinih organizacija, medija, ne naposletku i opozicionih stranaka, koje su dale garancije da će poništiti projekat kad se vrate na vlast. Tako je on ostao mrtvorođen. To sigurno nema nikakve veze ni sa čim, ali ipak skromno izveštavam da sam o celoj mufljuzariji prvi pisao eksplicitno kritički („Seča zdrave noge“, Vreme br. 786, 26. januar 2006.), a potom to nastavio kroz niz tekstova u Vremenu i novosadskom Dnevniku; afera se vukla godinama, a ako sam makar i mrvičak doprineo njenom ishodu, jako sam ponosan zbog toga.

E sad, zamislite mogućnost da, koju godinu kasnije, neko vrlo sličnu štetočinsku mućku, ali na neuporedivo široj skali, najavi u Beogradu, a ja je prespavam, oćutim, zanemarim, i „postanem je svestan“ tek nakon što mi neka buduća Inicijativa i neki Lazović, eto, „skrenu pažnju“ na to? Aha, važi. A i Elvis je živ.

Zašto je to važno? Pa, nije važno uopšte, jer ovo nije (trebalo da bude) priča o meni. Ali je građanin Lazović, iz nejasnog i nesimpatičnog razloga, pokušao da je prebaci na taj kolosek. Pa sam, kad je već tako, rešio da mu učinim. Da, bolje bi bilo da nije.

E, tome služe dobri, iskreni prijatelji. Verujem da ih i Lazović ima. Trebalo je samo da ih konsultuje. Zamišljam kako prijatelju daje svoj odjek i reagovanje, a ovaj mu, obazrivo ali ubeđeno, kaže: „Uf, Radomire, ne bih ja na tvom mestu ovo slao. Baci ovo, a ako nemaš ništa drugo da kažeš, radije zaboravi.“ Umesto toga, Lazović je prosto pritisnuo „send“. Vota mistejka tu mejka, što bi rekao moj omiljeni italijanski paun.