„Što da se ne provozam malo“, odgovorio je višestruko osuđeni ubica „zemunskog klana“ Sretko Kalinić na pitanje suda da li pristaje da i ubuduće dolazi na suđenje po optužbi za pokušaj ubistva kolege mu Miloša Simovića. Svašta se dešavalo u krugu „kriminalne familije“ – da se ne ulazi u to kako su jedan o drugom govorili i koje su nadimke njihovih supruga izgovarali – ali šta je sa zatvorima u kojima oni izdržavaju kazne?
Simović je zamolio sud da ga više ne dovoze na suđenje u Beogradu ukoliko ne dođe Kalinić, jer je to „veliki put, veliki je trošak i sve mu je mnogo stresno“. „Postoji drugi način, saslušajte me video-linkom“, rekao je Simović, koji već 11 godina izdržava kaznu u Posebnom odeljenju zatvora „Zabela“ u Požarevcu.
Na zatvor se požalio i Kalinić. Neke zločine je priznao, druge nije: „Gospodine sudija, pa ja sam ionako osuđen na maksimalne kazne, jedno ubistvo više-manje ništa mi ne znači, ali to nisam počinio.“ Uglavnom, smeta mu što tamo tri meseca nema pasulja, a i da zatvor više ne funkcioniše kako treba, vlada korupcija…
Kako funkcioniše Sedmi paviljon, a kako posebno odeljenje „Zabele“, nazvanog u medijima – „Alkatraz“? Autor ovog teksta je 2010. godine tamo bio „gost“ uoči svečanog otvaranja. Tadašnji načelnik Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Milan Obradović izgovorio je opominjuću rečenicu: „Sad ste ovde kao novinari, a sledeći put možete doći samo kao osuđeni, što vam ne bih poželeo.“
U zatvoru u Požarevcu je, kao i svuda, ključni ljudski faktor. Stražari u tom „srpskom Alkatrazu“ dolazili su na ugovor od šest meseci – lepa plata, veća nego u drugima. Dalje, u tom Specijalnom odeljenju, pod posebnim merama nadzora, bio je onemogućen direktni kontakt osuđenika sa članovima porodice, morali su da se viđaju preko stakla.
„Sad je to promenjeno“, kaže izvor iz Ministarstva pravde, „dozvoljeno je da imaju kontakt uz nadzor sudskih i zatvorskih stražara i uz saglasnost Ministarstva.“
Advokat koji dugo zastupa slučajeve tih osuđenika navodi da izuzev branioca i porodice, o posetama drugih lica odlučuje uprava zatvora, te da je u tome presudno njegovo ponašanje i da li ima disciplinskih prepreka. Jedan od bivših upravnika zatvora za „Vreme“ kaže da su ponekad u pitanju sitnice, jer je stroži režim ponašanja i kriterijuma u odlučivanju u Posebnom odeljenju u Zabeli nego u običnom.
Na priče o tome da advokati unose mobilne telefone zatvorenicima – oni se smeju. Pa, advokat ili član porodice ne može da unese ni obični USB sa fajlovima o predmetu. Otkud onda SMS poruke? Odgovaraju: „Pitajte stražare i njihove šefove.“
U Srbiji je jedan od zatvorenika sa najdužim „stažom“ nekadašnji načelnik Resora Državne bezbednosti Srbije Radomir Marković. On je od januara 2001. iza rešetaka zbog više krivičnih dela. Ne ulazeći u presudu, autor ovog teksta je pitao njegovog branioca Aleksandra Marinkova kako taj čovek sve to izdržava, u 7. Paviljonu „Zabele“, koji ima teži režim čak i od onog u Specijalnom odeljenju.
„Kao advokat, moram da mu najavljujem posete, one su radnim danima i ne poklapaju se sa posetama članova porodice. Stražari nas gledaju iza staklene pregrade. Po zakonu, ne mogu da slušaju, ali imaju pravo da gledaju. I to se poštuje“, naveo je Marinkov.
On je dodao i da se osnovna pravila poštuju, pogotovo što Marković ima u toku postupak za ubistvo vlasnika „Telegrafa“ Slavka Ćuruvije. Marinkov upozorava da su, međutim, uslovi u Sedmom paviljonu zatvora u „Zabeli“ sramotni za državu i njen pravosudni sistem – zatvorenici sami održavaju, kreče i sređuju prostorije, popravljaju sve – od WC šolja nadalje. Država ne ulaže adekvatna sredstva u održavanje postojećih, a prave nove zatvore, upozorio je Marinkov.
Bivši pripadnik obezbeđenja zatvora je za „Vreme“ rekao da ni sa kim od pripadnika JSO osuđenim za ubistvo premijera Zorana Đinđića nikad nisu imali nijedan problem – svoje zatvorske obaveze izvršavali su svakog dana u minut. Što se Markovića tiče, on je ispunio sve uslove da pređe u poluotvoreno odeljenje požarevačkog zatvora, ali to mu ne dozvoljavaju zbog toga što je ponovljeni postupak za ubistvo Ćuruvije u toku.
Inače, što se zatvora tiče, uvek se znalo – koga poznaš, taj će ti pomoći u boljem tretmanu. Bilo je to u vreme socijalizma i svake naredne vlasti: ako imaš dovoljno para, srediće ti se bolji tretman u „kazneno-popravnim zavodima“.
