Na ruševinama školskog sistema

Da li u Srbiji uopšte još postoji školski sistem ili je na delu razaranje njegovih ruševina? Na ostacima školskog sistema nalaze se osiromašeni nastavnici i profesori koje režim vređa i ponižava na svakom koraku, savršena nebriga za učenike, osvetnička odmazda režima, postavljanje nekompetentnih i moralno diskvalifikovanih kadrova umesto iskusnih profesora besprekornog moralnog integriteta… to je stvarnost razorenog školskog sistema. A približava se početak školske godine u osnovnim, srednjim školama i gimnazijama, dok napetost, naočigled, raste. Sagovornici “Vremena” daju odgovore na neka od najčešćih i najrazumskijih pitanja: hoće li biti protesta od jeseni, šta raditi, kakav je odnos nastavnika i đaka, da li se i na koji način školski sistem mora menjati…

Na pitanje da li postoje planovi za reaktirviranje protesta (štrajk), profesor geografije Dušan Bojanić, koji predaje u Osnovnoj školi “Bratstvo” Aradac i Osnovnoj i Srednjoj školi “9. maj” u Zrenjaninu, kaže: “Bliži nam se početak nove školske godine i većina zaposlenih u prosveti se pita da li smo na novom početku ili produžavamo agoniju koja nas prati godinama. Tokom drugog polugodišta većina nastavnika je bila u nekoj vrsti obustave ili je na neki način izrazila nezadovoljstvo. Nekima je finansijski momenat bio presudan, ali nekima je to bio povod da ne odustanu. Prethodni protest nije toliko bio vezan za finansije, već je bio podrška mladim ljudima koji žele bolju budućnost. Upravo je ta kritična masa koja želi pravdu i njene efekte dovoljna da se opet krene u proteste. Ministarstvo prosvete kao ogranak vlasti već godinama degradira prosvetnog radnika, ponižava ga i diskriminiše, tako da je nova pobuna moguća, čak izvesna. Posebna motivacija se javlja kod onih kojima se uskraćuju radna mesta. Zapošljavaju se neka nova lica koja se dovode na radna mesta na kojima već rade zaposleni na određeno vreme, a nisu lojalni vlasti. U razgovoru sa kolegama širom Srbije svima se u glavi vrti isto pitanje: da li uopšte ima smisla bilo šta započinjati i davati legitimitet ovoj nakaradi i prihvatiti da se bude saučesnik svega toga.

PROTESTI PROTIV BESMISLA

U kom obliku bi mogao biti protest i u kom smeru bi išli zahtevi, pitamo profesora Bojanića. “Protest nikada nije imao za cilj rešavanje sitnih pojedinačnih zahteva, nego je pokrenut s idejom da se reše nagomilani problemi na širem, obuhvatnijem nivou. Svaki protest prosvetnih radnika do sada bio je poput glasa žednih u pustinji. Neukost poslušnika Ministarstva prosvete od nastavnog osoblja je napravila dežurnog ćatu, a od nenastavnog nekog kome država dotira do minimalca. Zamislite koliki je to apsurd, početna plata nastavnika je manja od prosečne plate u Srbiji, a platu pomoćnog osoblja dotira država do minimalca. Mišljenja sam da zaposleni u prosveti, zatrpani besmislenim administrativnim poslovima, moraju iskazati nezadovoljstvo”, kaže sagovornik “Vremena”. “Iako po Ustavu svako ima pravo na obrazovanje, i prosvetni radnici imaju pravo na dostojanstvo, a ne samo da budu eksperimentalni miševi koje vređaju i predsednik države i njegova partijsko-politička garnitura. Često se možemo zapitati da li su dosadašnji zahtevi prosvete baš zahtevi ili su to smernice na koje ukazuju osramoćeni i izopšteni. Država je godinama unazad, a to traje i dan-danas, napravila od škola letargična gnezda, od nastavnika čuvare dece, a od dece nekog ko u školi kampuje. Zamislite kako je detetu do 15 godina koje mora da sedi najmanje 7 časova mirno na tvrdoj stolici i da bude pripremljeno za čas. Bukvalno svi nedostaci leže u sistemu obrazovanja koji ne deluje na mladi svet motivaciono nego, naprotiv, deprimirajuće. Prosvetni sistem je, blago rečeno, u kolapsu. Protest je neophodan. Nije zadatak nastavnika samo da nauči učenika šta i kako da uči, nego da misli svojom glavom.”

Ulazak u novu školsku godinu neizvestan je na mnogo načina, kažemo. “Početak svake školske godine svima koji su u sistemu obrazovanja donosi neizvesnost”, kaže Dušan Bojanić. “Jedno je sigurno i izvesno, da je u prosveti dosta toga obesmišljeno. Učenici su položili prijemni sa samo jednim osvojenim bodom; gotovo svi učenici mogu upisati četvorogodišnje smerove zato što je broj dece u konstantnom padu, sve više je nestručnog kadra, sve više je viskoškolskih ustanova sumnjivog porekla, sve više je nastavnih predmeta… spisak je na prvi pogled neograničen u nabrajanju, što zapravo i jeste. Država Srbija i njen politički vrh svesno unose nemir u javnost i tim manipulacijama nedvosmisleno izazivaju ne samo nesigurnost, nego i neizvesnost u regularnost školske godine, kako u školskom tako i u fakultetskom obrazovanju. Buduće maturante svih sledećih generacija, ako ne prorade institucije, očekuje izazovna stvarnost: da li ostati i pokušati opstati ili otići i ne okrenuti se. Danas u Srbiji partijska knjižica vredi više od studentskog indeksa i tu leži suština problema. I to ne svaka partijska knjižica, nego partijska knjižica vladajuće stranke. Nisu samo učenici i studenti na tapeti. Prosvetni kadar se takođe suočava sa borbom za normu, borbom za sprečavanje uvođenja stranačkih kadrova u sistem obrazovanja. Sistem moramo iz korena promeniti.”

foto: katarina stankov / fonet

OBRAZOVANJE KAO NEPRIJATELJSKA DELATNOST

Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, podseća da protesti već tinjaju po Srbiji. “Negde zbog otpuštenih nastavnika, negde zbog smenjenih direktora, negde zbog degradiranih prosvetnih inspektora, dakle, zbog osvete režima onima koji su mu se usprotivili tokom prethodne školske godine. Tinjajući protesti se u svakom momentu mogu pretvoriti u masovnu pobunu jer svi problemi koji su nas pratili prethodnih godina i dalje su tu, a situacija u društvu je takva da je ugrožena i elementarna bezbednost učesnika obrazovno-vaspitnog rada, kako na ulicama, tako i u školama.”

U kom obliku bi protesti mogli ponovo da buknu i u kom bi pravcu išli zahtevi, pitamo gospodina Kokota. “Oblik protesta će zavisiti od ukupnih društvenih tokova. Ne može škola raditi normalno ako se na ulicama svakodnevno razbijaju glave i hapse ljudi, ako su saobraćajnice blokirane, ako su ljudi frustrirani širenjem mržnje preko medija. Prosvetni radnici, učenici i roditelji će tražiti i pronalaziti načine da adekvatno odgovore takvim izazovima, prilagođavajući se iz dana u dan. Represija većeg obima ili neki novi tragični događaj sigurno bi doveo i do potpune obustave rada. Zahteva može da bude mnogo, ali se svi oni svode na to da vlast prestane da tretira obrazovanje kao neprijateljsku delatnost, da prestane da se sveti dobrim đacima, a promoviše i nagrađuje loše, da se iskoreni korupcija i da se stvore uslovi za bezbedan rad. Ništa od toga nije moguće bez korenitih društveno-političkih promena i zato se zahtevi prosvetnih radnika i studenata u najvećoj meri poklapaju.”

Kada je o sindikatima reč, sagovornik “Vremena” podseća da su režimski sindikati, takozvani reprezentativni, naneli ogromnu štetu smislu i ideji sindikalizma svojom višegodišnjom bliskom saradnjom s vladajućom koalicijom, a pogotovo odlaskom na kanabe kod Vučića u jeku studentskih protesta i obustave nastave u školama. “Prosvetni radnici su zbog toga bežali od sindikata doživljavajući ih kao štetne ili bar bespotrebne organizacije”, kaže Kokot. “Nastalo je na desetine neformalnih ad hoc grupa od kojih su neke registrovane kao udruženja. Ipak, te grupe i ta udruženja ne mogu da zamene sindikat. Delom zato što Ustav, zakoni i međunarodni propisi samo sindikatima daju ulogu u socijalnom dijalogu sa poslodavcima i državom, a delom i zato što je za uspeh u borbi za radnička prava potrebno iskustvo, infrastruktura, profesionalizam u radu, dugoročna strategija delovanja i masovnost. Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije (NSPRS), uprkos opstrukcijama režima i njegovih ‘reprezentativnih’ sindikata, uspeo je značajno da ojača i pokaže se kao pouzdan oslonac zaposlenima u sistemu obrazovanja. Očekujem da se taj trend nastavi.”

Šta očekuje od naredne školske godine, pitamo Dušana Kokota. “Situacija je takva da niko više nije siguran ni da će stići bezbedno od kuće do škole. Policija hapsi po autobusima i na radnim mestima, a na ulicama prebija uz pomoć huligana. Uprkos tome što se režim trudi da oguglamo na svakodnevno nasilje, svima je jasno da ulazimo u neizvesnu jesen. Važno je istaći da režim aktivno sprečava ustavom garantovano pravo na sindikalno organizovanje. Više od pedeset registracionih prijava NSPRS od početka godine čeka formalno prihvatanje u Ministarstvu rada. Bez registracije sindikata, zaposleni u tim školama ne mogu da koriste neka od svojih prava. Veliki problem je i otezanje Ustavnog suda da poništi Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, koji ima nekoliko diskriminatorskih odredbi, o kojima se negativno izjasnio i Zaštitnik građana. Iako izuzetno važna, ova dva saplitanja prosvetnih radnika od strane vlasti ostaju “ispod radara” jer je javnost fokusirana na dnevnopolitička pitanja.

ODMAZDA PO ŠKOLAMA

Ana Dimitrijević, predsednica Foruma beogradskih gimnazija i profesorka engleskog jezika u Devetoj beogradskoj gimnaziji, kaže da su profesori u neprestanoj komunikaciji, tim pre što su protesti od studentskih prerasli u građanske. “Kao struka smo, prošle (školske) godine obustavom rada podržali studente i naše učenike. Svesno smo ušli u rizik i zaista podneli najveći deo tereta uz studente i univerzitetske profesore. Sada smo deo građanskih protesta, ali svakako ne isključujemo mogućnost da svoj bunt i nezadovoljstvo opet pokažemo kroz neki vid štrajka, naročito s obzirom na odmazdu koju poslušni direktori sprovode po školama, pretpostavljam po nalogu resornog ministarstva. Svakako ćemo podržati sve proteste na koje nas pozovu studenti, učenici i roditelji jer svi smo deo iste zajednice.”

Na pitanje da li će biti protestnih okupljanja, profesorka Dimitrijević je iziričita: da, biće protestnih okupljanja. “O tome razgovaramo i sa kolegama iz nekih drugih nereprezentativnih sindikata, kao i sa neformalnim organizacijama prosvetnih radnika. Svakako bi neki od najvažnijih zahteva bili da se prestane sa osvetničkim otpuštanjem, to jest raskidanjem ugovora na određeno u slučaju kolega koji su podržali obustavu nastave, da se zakonski obori Poseban kolektivni ugovor koji su potpisali reprezentativni sindikati i Vlada, a koji sadrži diskriminatorne odredbe kad su u pitanju kolege koje nisu članovi reprezentativnih sindikata, da se depolitizuju obrazovne ustanove i preispita zakonitost postupanja direktora kad su u pitanju tenderi za ekskurzije, da se ukine mogućnost anonimne prijave po kojoj inspekcija postupa. Ima mnogo toga lošeg u prosveti u Srbiji ne samo sada, već niz godina unazad, ali represija nikada nije bila veća, a učenik nikada nevažniji nego u ovom trenutku.”

I sagovornica “Vremena” veruje da ulazimo u veoma neizvesnu školsku godinu. “Maturanti svakako imaju planove za početak godine. Roditelji čitavog leta predano rade kako bi preispitali zakonitost postupaka direktora škola na raznim nivoima. Na ulicama je često nebezbedno, na policiju se ne možemo osloniti. Ljudi gube posao, na njihova mesta dolaze novi neretko nestručni kadrovi. Svi ovi faktori ukazuju na to da se situacija može promeniti iz regularnog početka školske godine u veoma neregularan, za tren oka. Zapanjujuće je koliko su učenici kao krajnji korisnici naših usluga zapravo nebitni državi. Sve što se radi, radi se zarad održavanja istih ljudi na vlasti, podobnih ljudi na pozicijama u institucijama i ustanovama. Ko će predavati neki predmet i kako, da li će nečemu naučiti svoje učenike, da li će ispuniti svoju obrazovnu i vaspitnu ulogu, postalo je krajnje nebitno”, kaže Ana Dimitrijević i nastavlja: “Ono dobro što se izrodilo iz cele ove jezive situacije u kojoj se nalazimo skoro godinu dana je zapravo zbližavanje nastavnika, učenika i roditelja. To je stvaranje jedne čvrste zajednice koja ima zajednički interes i zadatak. To je važno sada i važno je zauvek jer samo tako škola može opet biti mesto za sticanje znanja, za druženje i stvaranje bolje i srećnije društvene zajednice. Roditelji navode kao problematično to što su silni novci pronevereni kroz neregularne tendere za ekskurzije, renoviranja škola i slično. Direktori pokušavaju da oslabe položaj Saveta roditelja koji je nadzorni organ u svakoj školi i služi tome da uoči neregularnosti i da na njih ukaže. Svaki prosvetni radnik danas može biti žrtva anonimne prijave na osnovu koje se pokreće disciplinski postupak koji za rezultat može imati suspenziju ili raskid ugovora po principu kadija te tuži, kadija ti sudi. Nekako se čini da se odnos države i prosvetnih radnika temelji na zastrašivanju i strahu, a ne na saradnji i međusobnom poštovanju, kako bi trebalo da bude i čemu se mi trudimo da naučimo naše učenike. Potrebna nam je korenita promena kao i celom društvu i nadamo se da ćemo do nje doći što pre.”