Na konju u pantalonama

Edicija „Verske nedoumice“, dvadeset knjižica koje bi trebalo da odgovore na problematična pitanja Srpske pravoslavne crkve i hrišćanstva uopšte, u stvari predstavlja reciklirane tekstove Patrijarha Pavla prvobitno objavljene u crkvenom „Glasniku“ tokom osamdesetih i devedesetih, a zatim prikupljeni u njegovoj knjizi Neka pitanja naše vere (Beograd 1998). Uprkos tome što se lako čitaju i još lakše razumevaju, ove knjižice vernoj pastvi mogu samo da objasne ono što joj je verovatno poznato, a ateiste da dodatno učvrsti na neznabožačkim pozicijama.

Cela stvar osmišljena je kao niz odgovora na zanimljiva pitanja: stav SPC-a prema kremiranju vernika, prema krštenju dece nekrštenih, samoubistvima, kontracepciji, pobačaju, opelu nad nekrštenima, ponašanju u hramu… Na početku svake knjižice, patrijarh jasnim „da“ ili „ne“ odgovara na postavljena pitanja i tu problema nema. Crkva se zasniva na dogmatskim stavovima i kraj. Odgovori se, međutim, tu ne završavaju.

PITANJA I ODGOVORI: Jedno od retkih pitanja na koje se do kraja odgovara jasno tiče se kremacije. Hrišćanstvo jeste protiv spaljivanja tela, ali „(…) ne izgleda da bi se direktno mogli izneti neki drugi dogmatski razlozi protiv spaljivanja upokojenih, jer je u suštini i truljenje sagorevanje, jedinjenje organske materije s kiseonikom putem bakterija, dok to ognjem biva neposredno. Zato u pojedinim slučajevima Pravoslavna crkva i može dozvoliti, i pre spaljivanja i posle njega, da se upokojenom izvrši opelo, pomen i parastos. Inače se to ne bi moglo dopustiti nikako“. Ti „pojedini slučajevi“ su, kako kaže pisac, slučajevi u kojima se „pravoslavni hrišćanin kremira mimo svoje volje“ – sveštenik tada vrši opelo (na svim mogućim mestima izuzev krematorijuma), a vernik odlazi tamo gde bi i inače otišao. Što se tiče opela nad nekrštenim, Verske nedoumice i tu su jasne: „Oni koji krštenjem nisu ušli u Crkvu Božiju, nego su van nje, nemaju mogućnosti da se koriste njenim blagodatnim sredstvima, kao što grančica divlje masline nenakalemljena na pitomu ne može imati udela u masnom korenu njenom“.

Iako u ostalim tekstovima zaboravlja na neprilično ponašanje svoje verne pastve, pisac se u nekim trenucima ipak bavi vremenima današnjim. U pouci o upotrebi venaca na sahrani, on piše: „(…) po hrišćanskoj veri, oni pokojnici koji su zaslužili Carstvo nebesko i ušli u raj Božiji, gledaju onde cveće lepše od najlepšeg na zemlji, a kamoli od ovog od uvoštanjene hartije i plastike. Oni pak umrli, koji su po svojim delima ušli u pakao, u muke večne ‘gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi’, i da im se venci stave na ruke neće ih videti, i da im se polože na glave neće od toga imati nikakvo olakšanje od muka u kojima su.(…) Isto se ovo odnosi na priređivanje bogatih daća i pomena, pravih gozbi s mnoštvom raskošnih jela i pića“. Kad govori o krštenju dece nekrštenih roditelja, patrijarh upozorava: „(…) i nekršteni roditelji mogu davati obećanja, ali kako će to oni moći izvesti, i kako će to hteti izvršiti kad sami neće da se krste. Kako će moći dete vaspitavati hrišćanski kad sami ne žele da budu hrišćani, jasno je samo po sebi(…) zbog nečeg spoljašnjeg, nebitnog“. Pored ovog, navodi se i primer onih koji bi da se krste iz nekih drugih „razloga ovog sveta“, tojest, onih koji „kažu: ‘Ja sam Srbin, a Srbin nekršten ne biva!’“Da li iz neupućenosti u poslove svojih potčinjenih ili zbog nečeg drugog, tek, patrijarh tvrdi da bi sveštenik koji krsti takvu osobu učinio prestup. U krajnje praktične savete spada i onaj koji se tiče kumova na venčanju i krštenju: „S obzirom na to da duhovno srodstvo postoji između kuma, kumčeta i njihovih potomaka u prvim nishodnim linijama, a ne u ushodnim i pobočnim, moguće je da očeva tetka, ujak, ili stric kumuje svome bratancu, odnosno nećaku, ili sinovcu u slučaju nužde(…) ne postoji neka crkvena odluka da bi prvi svedok na venčanju roditelja time stekao neko pravo, ili obavezu, da kumuje njihovoj deci.“

BLUDNIČENJE: Decidiran u odbrani crkvenog stava da samoubistvo nije u skladu s hrišćanskim učenjem, patrijarh u tekstu „Opelo samoubice – smisao samoubistva zbog nasilnika“ ipak opravdava samoubistvo počinjeno radi spasavanja lične časti, „onako kako su mnogi mladići i devojke, u vreme pada naših krajeva u tursko ropstvo, radije odlazili u smrt, nego u ropstvo i sramotu“: „Istočnjačka požuda nije se ustručavala da tada zapiše o našoj zemlji: ‘Kamo god pogledaš čini ti se rajski perivoj ispunjen rajskim hurijama i lepim dečacima. Nevernicima na vidiku izljubiše mladiće i devojke; potezali su ih i u kraj. Nevernik je zavijao kao pas’ (M. Panić – Surep, Kad su živi zavideli mrtvima). U tim nevoljama ‘mnogi je nevernik i nevernica, mladić i devojka i deca, iz straha da ih Turčin ne bi uzeo (silovao) ispuštali dušu skačući svojevoljno u provaliju.“

Sve dok se ne dođe do na prvi pogled najatraktivnijih knjižica, (onih koje se tiču kontracepcije, pobačaja i žene), stavovi SPC-a i njenog pastira mogu se opravdati kao tradicionalni, dogmatski i u jednom strogo i nepromenljivo zacrtanom sistemu razumljivi. Tek u ovim tekstovima, međutim, postaje jasno da Srpska pravoslavna crkva ima nekih problema. Sa samom sobom, prvenstveno.

Naravno, jasno je da je crkva protiv pobačaja i kontracepcije: „Blaženi Avgustin ovakve odnose karakteriše još težim rečima veleći: ‘Ova razbludna okrutnost i okrutna razbluda ide katkad tako daleko te pribavlja i otrove za besplodnost’ (…) uzdržanje je jedino moralno dozvoljeno sredstvo da se ne rađa, kako van braka, u monaštvu i celibatu, tako i u braku…“ Međutim, ima i manje poznatih stvari: „U poznim godinama braka, pogotovo kad žena pređe klimakterijum, to treba da je redovan način bračnog života sviju iskreno verujućih“. Pozivajući tim povodom žene na skromnost, smernost i čednost, pisac citira ni manje ni više nego Mahatmu Gandija: „Nemojte se kinđuriti, ne upotrebljavajte mirise od lavande. Ako hoćete lepo da mirišete, taj miris mora izlaziti iz vaše duše“. Priča o smernosti i čednosti se nastavlja kroz problem pokrivanja glave: „Od početka ženi je kosa bila ukras, i sama od sebe težila je da ima što dužu kosu: ‘Ženi je slava ako gaji dugačku kosu’. To je u stvari izraz same prirode, po kojoj žena ne treba da otkriva glavu, te joj je kosu dala kao pokrivač.(…) Priroda je unapred ustrojila da bi ti bila pokrivena. A ti dodaj nešto od sebe, da ne bi izgledalo da narušavaš zakone prirode.“ Zaključak je da prava vernica u hramu mora da pokriva glavu, ali stvar se tu (iz nepoznatih razloga) ipak ne završava. Pozivajući se na priču o izvesnoj sekti iz IV veka koja je ženama dopuštala da nose muško odelo i da seku kosu, patrijarh navodi odluke sabora u Gangri (oko 340. godine): „‘Ako koja žena, zbog tobožnjeg vežbanja u vrlini, ostriže kosu koju joj je Bog dao da se podseća potčinjenosti, kao razrešujući zapovest potčinjenosti, neka je anatema’. Da bi se ova odluka Sabora uvela u život, car Teodosije Veliki izda zakon da se izagnaju iz Crkve one žene koje šišaju svoju kosu, a arhijereji koji bi ih primili da se zbace sa arhijerejstva.“

OŠIŠANE…: Pisac nas ipak uverava da je Srpska pravoslavna crkva (tričavih 17 vekova kasnije) postala mnogo liberalnija: „U sadašnje vreme, Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje… Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polov.“ Ovakav (zavidni, naravno) „liberalizam“ odnosi se i na šišanje: „Žena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neće li da se pokriva – neka se šiša. Kako žene baš tako postupaju, tj. seku kosu, znači ne moraju ni da se pokrivaju. Isto bi izlazilo iz postavke: Ako li je ružno ženi da se šiša(…) neka se pokriva. Znači: Nije li joj ružno da se šiša, to ne mora ni da se pokriva(…) Jer ovim relativnim ‘ako’ ceo zahtev dobija smisao uslovnosti, relativnosti, pogotovo u naše vreme kad ženi niti je dika da ima dugu kosu, niti joj je ružno da se šiša.“ Ipak, doslednost do kraja: „Zato, ako se pogled na šišanje kose kod žena izmenio, nije se izmenilo biblijsko učenje o postanku muža i žene, te nema osnova da se menja simvol tog učenja – pokrivanje glave.“

Dok se u tekstu o pobačaju i kontracepciji manje-više uzdržavao od prozivke organizacija za borbu za ženska prava, pisac se konačno opušta upravo u tekstu o pokrivanju glave. Citirajući stavove po kojima „ženu na pobačaje i primenu svih sredstava za sprečavanje začeća ne primoravaju samo ekonomski razlozi, nego i težnja da se oslobodi biološkog ropstva“, patrijarh srpski kaže: „Za pokret žena koje na razliku polova gledaju tako, rečeno je s pravom da u suštini znači ‘samo težnju za prelaženjem iz materinstva u prostituciju. On je kao celina više emancipacija bludnice nego žene’ (dr Oto Vajninger, Pol i karakter, Beograd 1938). Od žena zahvaćenih ovakvim bezbožnim idejama Velikog Inkvizitora, da u grehu ljudsko biće može dostići sreću, bilo bi iluzorno očekivati da se potrude samo da shvate, a kamoli prihvate smirenost i poslušnost, i pokrivanje glave kao simvol usvajanja tih evanđeoskih vrlina.“

…I NEČISTE: Svim strpljivim ateistima i možda ne toliko ubeđenim vernicima prava iskušenja slede tek u knjižici posvećenoj uslovima za pričešćivanje, odnosno odgovoru na pitanje da li žena za vreme menstrualnog ciklusa može da se pričešćuje i posećuje hram. Kratak odgovor glasi: sme da posećuje hram, ali ne sme da se pričešćuje. Obrazloženje, međutim, podrazumeva i ovo: „Tako o ovome misli i Prepodobni Nikodim Svetogorac veleći: ‘Samo se ne dozvoljava da se približi svetinji nad svetinjama, tj. da se pričesti svetinja onaj koji nije čist dušom i telom, kakve su i žene u mesečnom (čišćenju)… „U Starom zavetu kod Jevreja, žena ‘kad ima vreme, kad ide krv od tela njezina’, odvajala se od ostalih, jer je svaki dodir s njom, u to vreme, značio za njih kultnu, molitvenu nečistotu (3 Mojs. 15, 19). Isto je bivalo i za 40 dana po rođenju muškog a 80 dana po rođenju ženskog deteta (3 Mojs. 12, 2–5). I kod drugih starih naroda stav prema ženi u tom stanju bio je sličan. U Novom zavetu na tu se stvar gleda drukčije. Nikakva telesna nečistota ne čini nas moralno i molitveno nečistim.“

O moralnoj čistoti više nema reči, ali se telesna u nastavku detaljnije opisuje: „(…) docnije se došlo do gledišta da one u tom stanju ne treba da dolaze u crkvu na zajedničku molitvu, a takođe za 40 dana posle porođaja i pobačaja. Biće da je na ovakav stav uticala i mogućnost da se slučajnim istečenjem krvi hram ne bi učinio nečistim, te bi ga trebalo osveštavati“. Za one koji nisu znali, nastavak: „(…) a verovatno i zbog zadaha, koji izazivaju materije čišćenja raspadanjem“. Protiv ovog zadaha SPC ne može ništa, ali tu su zato sredstva o kojima su pastiri SPC-a očigledno dobro informisani: „Osim toga, kako savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje, smatram da i sa te strane nema smetnje da žena za vreme mesečnog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osvećenu vodicu, kao i učestvovati u pojanju. Pričestiti se u tom stanju, ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i pričestiti i krstiti.“

Za sada nije poznato da li pisac namerava da u vidu džepnih knjižica objavi odgovore na neke druge dileme. Posle ove edicije, možda bi bilo dobro da bar pokuša objasniti da li je Srpska pravoslavna crkva upoznata s bolešću koja se zove sida ili s tekovinama modernog doba koje podrazumevaju da pantalone mogu da se nose i ako se ne jašu konji. Možda ne bi bilo na odmet da objasni i kako je moguće da se u Božjem hramu osvećuje oružje ili (s pokornim osmehom) primaju posetioci okrvavljenih ruku. A toga je bivalo. Uprkos zadahu.