Na ispit kod roditelja

Nedavno su doneti novi pravilnici koji su, kako piše na sajtu Ministarstva prosvete, deo aktivnosti kojim se jača vaspitna uloga škola i obrazovnog sistema za prevenciju i odgovor na nasilje. Na koji način se to, između ostalog, čini? U članu pet Pravilnika o ocenjivanju učenika u osnovnom obrazovanju i vaspitanju kaže se da ukoliko više od polovine roditelja učenika iz istog razreda smatra da određeni nastavnik nešto ne radi kako treba, odnosno stručnim jezikom rečeno – ne sprovodi nastavu i druge oblike obrazovno-vaspitnog rada u skladu sa zakonom i ovim Pravilnikom, škola će sprovesti određene procedure.

Ujedno, ovo je član oko koga se najviše diglo bure u javnosti. Neki ga kritikuju, drugi misle da je dobar i koristan. Vesna Jerotijević iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije za “Vreme” objašnjava, za početak, da se sporni član 5 novog Pravilnika o ocenjivanju ne odnosi na srednje škole.

Takođe, ona podseća da su roditelji i do sada imali pravo prijave i da je ona mogla biti anonimna. Dalje ističe da ako bi direktor škole dobio anonimnu prijavu, vodio bi se disciplinski postupak, a vreme provedeno u neizvesnosti – dok se ne vidi da li je došlo do greške nastavnika ili ne – činilo je atmosferu u kolektivnu mučnom, pogotovo za onoga koga se postupak ticao. Sada bi situacija trebalo da bude jasnija.

“Na ovaj način su definisani određeni koraci. Ukoliko se više od pola roditelja u odeljenju obrati odeljenskom starešini, onda on sa time upoznaje predmetnog nastavnika i direktora škole, pa se organizuje stručno veće koje razmatra prijavu”, kaže Vesna Jerotijević. Zatim, ukoliko se, na primer, prijava odnosi na predmetnog nastavnika iz matematike, stručno veće čine profesori matematike, fizike i uopšte aktiv prirodnih nauka. Ako se vidi da je prijava neosnovana, onda je veće može odbaciti, te u toj situaciji nastavnik ne snosi nikakvu odgovornost.

NEREŠENA PITANJA

Docentkinja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, psihološkinja Dobrinka Kuzmanović smatra da se mnoge odluke donose ad hok, te da nije videla da su sprovedena istraživanja, niti da postoje statistički podaci o tome koliko se roditelja žalilo na rad nastavnika.

“Ne znam čime je isprovocirano donošenje ove mere. Zašto ovaj stav u okviru člana? Da li se povećao broj prijava nastavnika? Otkud to dodatno zatezanje? Da li smo pitali nastavnike? A učenike?”, navodi Dobrinka Kuzmanović.

Na pitanja zašto i na osnovu čega je usvojen član 5 Pravilnika o ocenjivanju u osnovnim školama, kao i da li su anketirani nastavnici, učenici, ali i roditelji, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja do trenutka nastajanja ovog teksta nije poslalo odgovor.

Dobrinka Kuzmanović ukazuje da je Pravilnik gotovo identičan kao prethodni, osim pomenutog, novog dela koji se tiče procenjivanja rada nastavnika i stručnih saradnika od strane roditelja đaka.

“Zaista nisam videla suštinske promene. Drugim rečima, sve što smatram da nije bilo dobro u prethodnom Pravilniku, mislim da novim i dalje nije rešeno”, ističe Dobrinka Kuzmanović.

ZAŠTO I KAKO OCENJUJEMO

Po njenom mišljenju, ključni problem predstavlja fokus na sumativnom procenjivanju učenika (jasno je propisano koliko ocena učenik mora da ima, na koji način i za koje vreme da ih dobije, te šta ako učenik nije ocenjen određeni broj puta u toku navedenog perioda).

“Neophodno je revidirati i zakonski okvir i način odnosno svrhu funkcije ocenjivanja. Premalo smo usmereni na formativno ocenjivanje”, objašnjava profesorka Kuzmanović. A formativno ocenjivanje jeste redovno praćenje i procena napredovanja u ostvarivanju propisanih ishoda. Ono sadrži povratnu informaciju o ostvarenosti tih ishoda, kao i aktivnosti koje je nastavnik preduzeo kako bi učenik napredovao, te procene tih aktivnosti – koliko su bile delotvorne – kao i konkretne preporuke za dalje napredovanje.

Dobrinka Kuzmanović podseća kako ne treba zanemariti to da je ocenjivanje najosetljiviji i najsloženiji aspekat nastavnog procesa, te da uopšte nije lako urediti taj proces jer je uslovljen nizom različitih faktora. Takođe, ocenjivanje rada nastavnika zapravo je procenjivanje rada nastavnika, učenika i škole u celini.

Nikada se ne ocenjuje samo nastavnik jer je njegov rad određen različitim činiocima. Nastavnicima su u mnogim stvarima vezane ruke, navodi ona. “Ako imate propisano Pravilnikom koliko ocena morate da date tokom jednog polugodišta, školske godine ili tokom tromesečja, onda vi zapravo nemate baš mnogo prostora za formativno ocenjivanje koje je, u stvari, ključno”, kaže D. Kuzmanović. Ona dalje skreće pažnju na to koliko je važno da nastavnici budu obučeni za proces ocenjivanja, te naglašava da sada ima utisak da se tokom njihovog inicijalnog obrazovanja tome ne poklanja dovoljno pažnje i da ne dobiju odgovarajuća psihološko-pedagoška znanja kako će formirati određenu ocenu, kako će učeniku da saopšte tu ocenu…

PREVIŠE POSLA, MALO POVERENJA, PREMALO LJUDI

Ostaje pitanje da li roditelji imaju odgovarajuće kompetencije da procenjuju rad nastavnika jer, kako navodi Dobrinka Kuzmanović, postoje tačni kriterijumi za procenu kvaliteta časa i procenu kvaliteta nastavnika: “Postoje prosvetni savetnici – oni koji posećuju školu u okviru procesa eksterne evaluacije škola, koji su osposobljeni i stručni za to – a roditelji vrlo često mogu da budu pristrasni”.

Ona, međutim, upozorava da u postojećem sistemu i direktori ustanova i sami stručni saradnici takođe dobijaju ograničeno inicijalno obrazovanje i stručno usavršavanje o tome kako da procenjuju rad nastavnika i daju konstruktivne povratne informacije.

Postoji pojačan instruktivno pedagoški rad, ali je, kako ona navodi, ostalo nedorečeno šta to tačno znači i kako će izgledati ako se roditelji žale na određenog nastavnika, te na šta će se svesti taj uvid ako imamo situaciju da stručni saradnici već sada ne mogu dovoljno da se posvete praćenju i posećivanju časova.

“Čini mi se da je ovo samo još jedna obaveza za njih, a inače imaju prepune ruke posla jer je smanjen kadar stručnih saradnika u školama. U zavisnosti od broja učenika, redukovan je i broj saradnika, tako da postoje škole gde radi samo pedagog a nema psihologa ili obrnuto”, kaže Dobrinka Kuzmanović.

Vesna Jerotijević podseća da roditelji moraju biti svesni da niko od nastavnika ne želi namerno i ciljano da uradi nešto nažao njihovoj deci.

“Moramo da izgradimo atmosferu opšteg poverenja koja će biti najviše u interesu učenika. A to znači da roditelji imaju puno poverenje u nastavnike, učitelje i profesore koji obrazuju njihovu decu i da shvate da je nama podjednako stalo do uspeha njihove dece kao što je i njima”, zaključuje V. Jerotijević.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je na svom sajtu napisalo da su novi pravilnici doneti u cilju usaglašavanja sa izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, usvojenog novembra prošle godine, koji predviđa brojčano ocenjivanje vladanja u osnovnim i srednjim školama, počev od drugog razreda osnovne škole.

Ministarka prosvete prof. dr Slavica Đukić Dejanović objasnila je da je cilj ove mere da bude i preventivna: “Važno je da učenici znaju da se i njihovo ponašanje ocenjuje i da ocena iz vladanja utiče na njihove rezultate i opšti uspeh”.

Vesna Jerotijević kaže da je, po Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, važilo da će se, ukoliko učenika ima od pet do osam neopravdanih izostanaka, smanjiti ocena iz vladanja, a da je sada ta granica pomerena sa osam do 15 neopravdanih izostanaka.

Dodatno, ukoliko je učenik odsustvovao 15 dana sa nastave, za njega moraju biti organizovani posebni časovi dopunske nastave što, smatra V. Jerotijević, “remeti rad škole u smislu da je raspored časova toliko već pretrpan da mi imamo problem da organizujemo dopunsku nastavu, onu koja je već planirana nastavnim planom i programom, a da ne govorimo o individualnoj nastavi koja će biti organizovana samo za učenike koji su više izostajali iz škole”.

Podseća da je ocena iz vladanja do skoro bila opisna, a da je ulazila u prosečnu od petog razreda, ali da sada ulazi u prosečnu ocenu opšteg uspeha od drugog razreda osnovne škole. Ukoliko učenik napravi neki prekršaj, onda se smanjuje ocena iz vladanja, ali tako smanjena se ne prenosi u novi razred.

DOSTOJANSTVO NASTAVNIKA

Konačno, često se govori i o poštovanju autoriteta i o smanjenom ugledu prosvetnih radnika. Vesna Jerotijević ukazuje na to da su prave vrednosti zapostavljene i da deca koja odrastaju u društvu koje je preplavljeno govorom mržnja, bilo da to dolazi iz medija ili društvenih mreža, a da ona sve to prate.

“Pokušavamo da im usadimo to da je obrazovanje važno, ali opšta društvena slika nas demantuje”, kaže ona. “Uloga je sada na porodici, da prepozna da su prave vrednosti i pravi modeli upravo u školama”.

Zatim poručuje da je neophodno “vratiti dostojanstvo jednoj profesiji koja je decenijama unazad devastirana i ugrožena. To je prvi korak koji bi promenio opštu sliku, jer kada imate profesiju od ugleda i od poštovanja, onda je to profesija koja zavređuje i pažnju i razumevanje”.

Kada ćemo znati da su stvari došle na svoje, da idemo na bolje? Vesna Jerotijević smatra – onda kada mladi u ozbiljnom broju požele da se školuju na nastavničkim smerovima, požele da rade u toj struci, kada ta struka bude plaćena kako bi trebalo i kada shvatimo da je obrazovanje jedan od glavnih nosilaca društvenog sistema i procesa.