Na grbači građana

Prohladno novembarsko jutro u Glogonju, uspavanom selu udaljenom otprilike sat vremena od Beograda. Ovaj ravničarski deo Srbije prepoznatljiv je po uzgajanju kupusa i – po vodi zagađenoj arsenom. Stanovnici su punili flaše i kanistere na cisterni parkiranoj ispred zgrade mesne zajednice. To im je bila svakodnevica od kada je prošlog juna žutocrvena voda sa česme proglašena neispravnom za piće. „Dok nismo dobili cisternu, kupovali smo vodu“, kaže Boban Mitić pripremajući flaše za punjenje. „Sad delimično kupujemo, a delimično pijemo ovu.“ U Glogonju je u međuvremenu izgrađena javna česma, kao privremeno rešenje, a voda iz vodovoda je i dalje zagađena.

Neispravna glogonjska voda samo je jedan od infrastrukturnih problema u Srbiji i Bosni i Hercegovini (BiH) koje je vlasti trebalo da reše uzimajući pozajmice od međunarodnih razvojnih banaka i vlada drugih država. Kao i kod mnogih drugih kredita, novac nije potrošen na vreme, problemi ostaju, a građani plaćaju dvostruku cenu. Najpre zato što ne dobijaju usluge koje bi trebalo, a zatim i preko naknada koje banke naplaćuju državama zbog nepravovremenog korišćenja kredita.

Od početka 2008. do 30. juna 2015, Srbija je potrošila čak 35,2 miliona evra za naknade na neiskorišćena kreditna sredstva, dok je BiH platila 12,4 miliona evra, pokazuje istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Novinari CINS-a

su analizirali duži period kako bi što bolje utvrdili količinu nepotrebno plaćenog novca na naknade. Na primer, tih 47,6 miliona evra moglo je da bude iskorišćeno za kupovinu 35,8 miliona obroka za siromašne u beogradskim javnim kuhinjama. „To je bačen novac“, kaže ekonomski analitičar iz BiH Erol Mujanović. On objašnjava da visoke naknade pokazuju da je država ušla u nešto za šta nije bila spremna, ili jeste bila spremna, ali ne želi, odnosno ne može da realizuje projekat. „Vraćamo se na politiku ili na korupciju. Ili oboje“, dodaje Mujanović.

SPORO TROŠENJE NOVCA: Glogonj je tek mali primer neefikasnosti koja obeležava javne projekte na Balkanu. Ovo selo je u nadležnosti Pančeva, a problem sa vodom trebalo je da bude rešen kreditom nemačke razvojne banke KfW. Ukupno 25 miliona evra namenjeno je za sređivanje vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji. Pančevu su pripala tri miliona evra.

Prema uslovima ugovora o kreditu, sav novac treba da bude iskorišćen do kraja 2016. Do kraja juna 2015. godine potrošena je tek polovina, a Srbija je na neiskorišćena sredstva platila 286.000 evra naknade.

Naknada, tzv. commitment fee, obračunava se na mnoge kredite za razvojne projekte, mimo redovnih kamata. Njen iznos najviše zavisi od visine pozajmice i dinamike kojom se ona troši – projekti se uglavnom odvijaju u fazama, pa se obično i novac povlači tako. Ova naknada se plaća na neiskorišćene delove kredita. Ako se kredit ne koristi na vreme, logično, veća suma novca izdvaja se po ovom osnovu.

U slučaju Glogonja, projekat od početka prate zastoji. Od 2010. godine direktor Javnog komunalnog preduzeća Vodovod i kanalizacija Pančevo, koje je trebalo da stanovnicima obezbedi čistu vodu, promenjen je šest puta. Nerešeni imovinsko-pravni odnosi osujetili su izgradnju novog rezervoara, kojim je trebalo započeti projekat. „Od gradnje rezervoara se odustalo jer smo mi od 2005. do 2015. godine toliko napredovali u smanjenju potrošnje, u racionalizaciji proizvodnje da taj generalni projekat više nije primenljiv“, kaže Aleksandar Radulović, koji je direktorsku funkciju obavljao do jula 2011. godine, a ponovo je imenovan u septembru 2015. Prema njegovim rečima, česte promene na rukovodećoj poziciji jesu mogle uticati na sporost provođenja projekta, ali ne značajno.

Brojni su razlozi što Srbija i BiH kasne sa realizacijom važnih infrastrukturnih projekata: spora administracija, duge tenderske procedure, neodgovarajuća projektna dokumentacija, politizacija stručnih poslova, slabo planiranje, problemi sa eksproprijacijom zemljišta, loša kontrola nad izvođačima radova, probijanje rokova i dr.

„Commitment fee je nužno zlo, ne možete ga izbjeći“, kaže Edin Tokić iz Ministarstva finansija i trezora BiH. Dodaje da nema mnogo načina da se dođe do sredstava za infrastrukturne projekte, zbog čega država mora prihvatati pravila onoga ko daje novac. Svitlana Pirkalo, portparolka Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), kaže da su naknade uobičajen deo poslovanja sa razvojnom bankom pošto ona na taj način pokriva svoje operativne troškove. Među kreditorima koji naplaćuju ove troškove su EBRD, Nemačka razvojna banka KfW, Raiffeisen banka, vlade pojedinih država i dr. „Naknade daju podsticaj klijentima, u ovom slučaju vladama, da sredstva iskoriste pravovremeno“, objašnjava Pirkalo.

MILIONI ZA SAOBRAĆAJNE PROJEKTE: Takav podsticaj očito nije bio dovoljan za Srbiju i BiH u kojima stope nezaposlenosti iznose 18, odnosno 28 posto, a bruto društveni proizvod je među najnižima u Evropi.

Novinari CINS-a slali su zahteve za pristup informacijama finansijskim institucijama u dve države, analizirali su stotine stranica dokumenata i otkrili desetine slučajeva u kojima su vlasti kasnile sa realizacijom infrastrukturnih projekata, često zbog lošeg planiranja. Samim tim, u državama u kojima bi svaki dinar, marka ili evro trebalo da bude veoma bitan, iz budžeta koje pune poreski obveznici plaćane su veće naknade. Vlasti su potrošile milione za naknade na projekte gradnje puteva i elektrana, na uređenje zdravstva, obrazovanja i poljoprivrede, sređivanje vodosnabdevanja, obnovu železnica i mnoge druge oblasti. U obe države, uverljivo najviše novca plaćeno je za saobraćajnu infrastrukturu.

Od početka 2009. do kraja 2014. godine, za samo šest projekata rekonstrukcije i izgradnje cesta u BiH dato je ukupno 5,79 miliona evra, odnosno 1,44 posto od ukupne vrednosti kredita za te projekte. Srbija je u proteklih sedam i po godina platila više od 13 miliona evra naknade za devet projekata gradnje puteva – oko 1,1 posto vrednosti tih kredita.

Osman Lindov, profesor na Fakultetu za saobraćaj i komunikacije Univerziteta u Sarajevu, kaže da novca za infrastrukturne projekte u BiH ima, ali institucije projekte ne realizuju, najviše zbog nespremnosti i nestručnosti ljudi koji ih vode i koji ne shvataju da bez dobre saobraćajne komunikacije nema ni ozbiljnog privrednog razvoja. Kašnjenje izgradnje dela auto-puta Koridor Vc dovelo je do plaćanja 3,76 miliona evra iz budžeta bosanskohercegovačkog entiteta Federacija BiH (FBiH). Početak realizacije EBRD-ovog kredita od 205 miliona evra planiran je za 2009. godinu. Novac je trebao biti iskorišćen do kraja 2012, ali je rok prolongiran za još dve godine. Za realizaciju kredita je bilo nadležno javno preduzeće Autoceste FBiH koje postoji tek od 2011. godine. U pisanom odgovoru CINS-u navode da su pre toga bili direkcija u okviru Ministarstva prometa i komunikacija FBiH, što ih je usporavalo u pravovremenom povlačenju novca. Koridor Vc deo je međunarodnog putnog koridora, a izgradnju u BiH obeležili su brojni problemi, poput pravljenja glavnog projekta bez utvrđivanja finalne trase izgradnje. Na jednoj od deonica glavni izvođač radova menjan je čak tri puta. Tužilaštvo BiH od 2013. proverava plaćanje naknada i neiskorišćavanje kredita za izgradnju saobraćajnica, pre svega kredita za Koridor Vc. Tužilaštvo je odbilo da odgovori na pitanja CINS-a o statusu istrage.

U Srbiji je za izgradnju dela Koridora 10 na jugu Srbije, od Niša do Dimitrovgrada, plaćeno preko tri miliona evra naknade za nekorišćenje EBRD-ovog kredita od 150 miliona evra. Ugovor je potpisan u septembru 2009. godine, a sredstva treba da budu povučena do kraja 2016. godine. U junu prošle godine bila je iskorišćena tek trećina novca.

Koridor 10

Prema izveštaju Fiskalnog saveta za 2015. godinu, do zastoja u izgradnji Koridora dolazi zbog loših javnih nabavki i eksproprijacije zemljišta. „To što se plaćaju penali na nekorišćenje kredita, znači da svi poreski obveznici plaćaju za propuste državnih institucija“, kaže Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta.

PROPUSTI VLASTI I POLITIZACIJA: U jeku predizborne kampanje, u septembru 2010, tadašnja predsednica Federacije BiH i jedna od liderki Hrvatske demokratske zajednice u BiH Borjana Krišto položila je kamen temeljac za izgradnju vetroelektrane, u blizini mesta Mesihovina, na području Hercegovine. Kredit od 71 milion evra je uzet od Nemačke razvojne banke KwF, a za implementaciju je nadležno javno preduzeće Elektroprivreda Hrvatske zajednice Herceg Bosne Mostar. Plan je bio da sredstva budu povučena do kraja 2013. godine, ali je rok dva puta prolongiran. Proizvodnja prvih kilovata struje sada je planirana za kraj 2017. godine. Preplitanje u nadležnostima različitih nivoa vlasti, spora birokratija i velika količina dokumenata koje je trebalo pribaviti od institucija – sve uobičajeno za BiH – samo su neki od razloga za kašnjenje. Između ostalog, tek u martu 2016. godine izabran je dobavljač opreme. Do kraja 2014. godine za naknade je plaćeno 768 hiljada evra – a nijedna turbina još nije izgrađena. Iz ovog preduzeća nisu pristali da razgovaraju sa novinarima CINS-a.

U Srbiji, deo EBRD kredita od 150 miliona evra namenjenog javnom preduzeću Srbijagas trebalo je da bude iskorišćen za izgradnju skladišta gasa u Itebeju u Vojvodini. Projekat je godinama bio zaustavljen zbog nerešenih imovinskih odnosa i problema sa eksproprijacijom zemljišta, navodi se u izveštaju Fiskalnog saveta o javnim investicijama. Skladište gasa je trebalo da bude deo trase gasovoda Južni tok, koji je podrazumevao transport gasa iz Rusije do Balkana i dalje do Austrije. Dok Rusija nije odustala od gasovoda 2014. godine, srpske vlasti su praktično bazirale svoju energetsku politiku na Južnom toku. Za to vreme, Srbija je morala da izdvoji nešto više od 2,5 miliona evra zbog nekorišćenja kredita. Vučković iz Fiskalnog saveta Srbije kaže da je ugovaranje kredita lakši deo posla, ali problem nastaje kada novac treba uložiti i dobiti rezultat. Dodaje da su propusti u Srbiji postojali na svim nivoima i u svim fazama realizacije projekata: „Neodgovarajuće, neprofesionalno i nekredibilno ponašanje i odsustvo odgovornosti za obaveze koje su preuzete.“

U Glogonju, dok vlast menja planove oko toga kako da očisti vodu od arsena, meštani su prisiljeni da se sami snalaze. Kažu da su probleme sa vodom imali i pre nego je zvanično proglašena neispravnom. Arsen spada u 10 hemikalija koje Svetska zdravstvena organizacija ubraja među najveće opasnosti po javno zdravlje. Opisuju ga kao izuzetno toksičnog i navode da dugotrajno korišćenje vode sa povišenom koncentracijom arsena može izazvati probleme na koži, rak, pa čak i smrt. Dovodi se u vezu i sa kardiovaskularnim problemima i dijabetesom.

Članovi porodice Mitra Đakovskog pili su vodu sa česme dok njegova unuka nije dobila bolove u stomaku. Od tada kupuju flaširanu vodu, što im je, kako kaže, opterećenje za kućni budžet. Flaša vode od 1,5l u Srbiji košta nešto manje od pola evra, što nije malo za domaćinstva u državi u kojoj je zvanična prosečna mesečna zarada 360 evra, ali mnogi zarađuju znatno manje. „Tokom leta sam morao tri puta dnevno da kupujem po šest litara vode“, kaže Đakovski.