Muke pod Vulinom

Jedna od najproduktivnijih industrijskih grana u Srbiji jeste „industrija saopštenja“, a apsolutni prvak u tome je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin i resor na čijem je čelu, koji svakodnevno produkuje njegove izjave o svim temama, uključujući one kojima širi „zlosusedske odnose“ u regionu. S druge strane, stanje u MUP je sve gore, a ljudi jedva čekaju da dođu do potrebnih 55 godina života i odu u penziju.

Zašto je stanje takvo? Brojni sagovornici, i penzionisani i još aktivni policajci, ukazuju na pogrešnu politiku koja je vođena proteklih godina. Započeo je Dačić, u manjoj meri, onda je Stefanović napravio pometnju dovodeći partijske kadrove na određena mesta, a sa Vulinom je nastupio „cunami“ – on za potrebe sopstvenog marketinga nekoliko puta dnevno koristi priliku da se slika, objavljuje saopštenja i snimke, pa čak i sa sastanaka sa ljudima čije fotografije ne bi trebalo da se pojave u javnosti. „Džaba se ja foliram pred komšijama kako radim u MUP na administrativnim, upravno-pravnim poslovima (kad me zamole da im pomognem oko pasoša ili lične karte, to im omogućim), familiji kažem da sam sitni šraf u nekom bezveznom odeljenju za opšte poslove, kad se pojavi snimak kako je ministar razgovarao sa kolegijumom načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP), i tamo ja. Nije vredelo što sam stavio masku – prepoznali me“, kaže za „Vreme“ jedan od iskusnih inspektora, čovek na ulici neupadljiv i neprepoznatljiv. A sa Kolegijumom UKP Vulin razgovara najmanje dva puta nedeljno i sve to objavljuje Odeljenje za medije i komunikacije pri njegovom kabinetu.

MANJAK LOGIKE I NORMALNOSTI

Pored toga, iz tog odeljenja mediji svakodnevno bivaju zatrpani saopštenjima o raznoraznim otkrivenim počiniocima krivičnih dela, poput onih najbanalnijih, da je uhvaćen džeparoš u autobusu ili tramvaju, mladić koji je udario svoju devojku, ali vrhunac svega je što se o tome „izjavljuje“ lično ministar. Takve stvari nisu ni za saopštenja policijskih uprava, a pogotovo ne za MUP. U slučaju Vulina, međutim, svaka normalnost i logika gube bitku, pa on tako, na primer, slavodobitno daje izjavu kako je „brzom i efikasnom akcijom“ identifikovan džeparoš koji je jednoj Beograđanki 2. jula u marketu na Vračaru iz torbe ukrao mobilni telefon.

Patetične i često vrlo „nadahnute“ Vulinove izjave, tipa: „Poručujem građanima Srbije da imaju puno poverenje u policiju i da će ih njihova policija uvek i na svakom mestu zaštititi i od organizovanih kriminalnih grupa, ali i od uličnog kriminala“, postale su svakodnevica uz, naravno, pominjanje Aleksandra Vučića i zahvale njemu kao predsedniku Srbije „što nadgleda rad policije“. Mali problem je, za one koji znaju podelu sistema vlasti, to što Vučić kao predsednik Republike nema apsolutno nikakve ingerencije nad policijom, nego premijerka Ana Brnabić. Sigurno ne slučajno, Vulin u svojim nastupima i govorima to apsolutno previđa. Što je još gore, Vulin se na mnogim skupovima predstavlja kao izaslanik predsednika Srbije.

Ispratiti sve Vulinove „performanse“ praktično nije moguće, čak ni samo čitanjem saopštenja. On je, s druge strane, uveo praksu potpunog izbegavanja da novinari prisustvuju bilo kojim njegovim aktivnostima. Njegov kabinet ima snimatelja, foto-reportera, ljude koji uobliče njegove govore, podobni mediji to objave i tako uspešno izbegne nezgodna pitanja, koja bi svaki normalan novinar da mu postavi, a tiču se stanja u policiji.

„Opet nove pretumbacije po unutrašnjosti, ministar dovodi svoje ljude, koje mu je neko preporučio, bili su u policiji, ali nikad istaknuti po sposobnostima, sad odjednom napreduju, skoro kao i u vreme Stefanovića. Istina, ima tu i časnih, neopravdano skrajnutih, ali pitanje je i kad će oni da opet budu sklonjeni jer će zasmetati ministrovim ‘poverenicima’“, kaže jedan od izvora „Vremena“. On dodaje i da treba videti kakvo je stanje voznog parka policije, automobila u koje ljudi u patrolama sedaju svaki dan, ko ih i kako servisira i koliko su bezbedni, koliko ih ima komplete letnjih i zimskih guma.

Oni koji su putovali Srbijom poslednjih dana primetili su, ne samo na autoputu, policijske automobile sa upaljenim rotacionim svetlima na izlazu sa benzinskih pumpi (vrlo važan detalj, izlaz, a ne ulaz). Zvanično saopštenje, izdato prošle nedelje, kaže da je „na inicijativu ministra Vulina, Direkcija policije donela Plan bezbednosne zaštite lica i imovine na Koridoru 10 tokom predstojeće turističke sezone i da će, dok ona traje, MUP pojačanim angažovanjem na svakom većem odmorištu i na svakoj benzinskoj pumpi, uz učešće većeg broja saobraćajnih patrola garantovati da će biti bezbedni, sigurni i turisti i njihova imovina, i vi i vaša imovina“.

To angažovanje, koje je za svaku pohvalu, nije, međutim, samo na Koridoru 10, nego i u unutrašnjosti zemlje, a iskusni policajci skreću pažnju zašto su patrole sa rotacijama na izlazu pumpi. „Vozač ih vidi, automatski skreće na pumpu, čak i da nije imao nameru da toči gorivo i tu se zadrži, boji se da ga je snimio radar, pa se tako kamuflira. Ili se boji neke druge vrste kontrole, od vezivanja pojasa nadalje. I onda, kad je već tu stao, kupi nešto na pumpi i posle krene normalno. To donosi profit i vlasnicima, a verovatno i policajcima u patroli, jer ‘dil’ sigurno postoji“, kaže izvor „Vremena“.

foto: tara radovanović / tanjug

PERSONA NON GRATA

Sa druge strane, Vulinove tzv. diplomatske aktivnosti na mestu ministra unutrašnjih poslova toliko su kontraproduktivne, sa policijske tačke gledišta, da je njihov najbolji pokazatelj što on, od zemalja regiona, može da ode samo u Republiku Srpsku kao ministar, jer je u svim ostalim „persona non grata“. Nije ni čudo, s obzirom da kao Vučićev trbuhozborac sipa mržnju prema Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Albaniji… Logično je da niko od resornih ministara tih država, uključujući Makedoniju, ne samo da neće da se susretne sa njim, nego ni da ima bilo kakvu komunikaciju. Policijska saradnja na najvišem nivou, koju je uspostavio nekadašnji ministar Ivica Dačić, a nastavio je (ako je nije produbio, nije je ni unazadio) Nebojša Stefanović, svela se samo na onu protokolarnu ili čisto profesionalnu. Dačić je svojevremeno, a autor ovog teksta se lično u to uverio, u svom kabinetu imao zaštićeni video-link sa ministrima unutrašnjih poslova bivše Jugoslavije, i mogli su komunicirati kad god hitni razlozi to zahtevaju, da neke stvari ključne u borbi protiv organizovanog kriminala odmah reše. Ne treba mnogo pameti da se shvati kako je, od kada je Vulin ministar, ta linija „mrtva“.

Ali Vulin se zato sreće sa ruskim ministrom poljoprivrede i razgovara o saradnji, prima ambasadore, pominje sprečavanje novih „Oluja“, što će, kako objašnjava, uraditi i policija (kad je njegova stranka bila u vlasti 1995. godine, policija ne da nije sprečila pad RSK i „Oluju“, nego je nesrećne izbeglice isporučivala paravojnim formacijama osuđivanog kriminalca Željka Ražnatovića Arkana). Vulin je, zaboravljajući da više nije ministar odbrane, poručio na susretu veterana 63. padobranske brigade da Vojska Srbije, dok zemlju vodi Vučić, „i dok je on bilo gde u sistemu odbrane, neće biti deo NATO pakta, već ono što jeste, vojska svog naroda koja nikada drugima neće činiti ono što je srpskom narodu rađeno“. Nastupio je, naravno, kao lični izaslanik svog ličnog „vrhovnog“. Začudo, nije bio ni u jednoj parauniformi iz svoje kolekcije, nego u farmerkama i beloj košulji – valjda ga bio stid da se takav pojavi pred onima koji su ratovali 1991–1999. godine.