U slučaju Aleksandra Vulina svaka normalnost i logika gube bitku, pa on, na primer, u svojstvu ministra policije, slavodobitno daje izjavu kako je "brzom i efikasnom akcijom" identifikovan džeparoš koji je jednoj Beograđanki 2. jula u marketu na Vračaru iz torbe ukrao mobilni telefon
Jedna od najproduktivnijih industrijskih grana u Srbiji jeste „industrija saopštenja“, a apsolutni prvak u tome je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin i resor na čijem je čelu, koji svakodnevno produkuje njegove izjave o svim temama, uključujući one kojima širi „zlosusedske odnose“ u regionu. S druge strane, stanje u MUP je sve gore, a ljudi jedva čekaju da dođu do potrebnih 55 godina života i odu u penziju.
Zašto je stanje takvo? Brojni sagovornici, i penzionisani i još aktivni policajci, ukazuju na pogrešnu politiku koja je vođena proteklih godina. Započeo je Dačić, u manjoj meri, onda je Stefanović napravio pometnju dovodeći partijske kadrove na određena mesta, a sa Vulinom je nastupio „cunami“ – on za potrebe sopstvenog marketinga nekoliko puta dnevno koristi priliku da se slika, objavljuje saopštenja i snimke, pa čak i sa sastanaka sa ljudima čije fotografije ne bi trebalo da se pojave u javnosti. „Džaba se ja foliram pred komšijama kako radim u MUP na administrativnim, upravno-pravnim poslovima (kad me zamole da im pomognem oko pasoša ili lične karte, to im omogućim), familiji kažem da sam sitni šraf u nekom bezveznom odeljenju za opšte poslove, kad se pojavi snimak kako je ministar razgovarao sa kolegijumom načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP), i tamo ja. Nije vredelo što sam stavio masku – prepoznali me“, kaže za „Vreme“ jedan od iskusnih inspektora, čovek na ulici neupadljiv i neprepoznatljiv. A sa Kolegijumom UKP Vulin razgovara najmanje dva puta nedeljno i sve to objavljuje Odeljenje za medije i komunikacije pri njegovom kabinetu.
MANJAK LOGIKE I NORMALNOSTI
Pored toga, iz tog odeljenja mediji svakodnevno bivaju zatrpani saopštenjima o raznoraznim otkrivenim počiniocima krivičnih dela, poput onih najbanalnijih, da je uhvaćen džeparoš u autobusu ili tramvaju, mladić koji je udario svoju devojku, ali vrhunac svega je što se o tome „izjavljuje“ lično ministar. Takve stvari nisu ni za saopštenja policijskih uprava, a pogotovo ne za MUP. U slučaju Vulina, međutim, svaka normalnost i logika gube bitku, pa on tako, na primer, slavodobitno daje izjavu kako je „brzom i efikasnom akcijom“ identifikovan džeparoš koji je jednoj Beograđanki 2. jula u marketu na Vračaru iz torbe ukrao mobilni telefon.
Patetične i često vrlo „nadahnute“ Vulinove izjave, tipa: „Poručujem građanima Srbije da imaju puno poverenje u policiju i da će ih njihova policija uvek i na svakom mestu zaštititi i od organizovanih kriminalnih grupa, ali i od uličnog kriminala“, postale su svakodnevica uz, naravno, pominjanje Aleksandra Vučića i zahvale njemu kao predsedniku Srbije „što nadgleda rad policije“. Mali problem je, za one koji znaju podelu sistema vlasti, to što Vučić kao predsednik Republike nema apsolutno nikakve ingerencije nad policijom, nego premijerka Ana Brnabić. Sigurno ne slučajno, Vulin u svojim nastupima i govorima to apsolutno previđa. Što je još gore, Vulin se na mnogim skupovima predstavlja kao izaslanik predsednika Srbije.
Ispratiti sve Vulinove „performanse“ praktično nije moguće, čak ni samo čitanjem saopštenja. On je, s druge strane, uveo praksu potpunog izbegavanja da novinari prisustvuju bilo kojim njegovim aktivnostima. Njegov kabinet ima snimatelja, foto-reportera, ljude koji uobliče njegove govore, podobni mediji to objave i tako uspešno izbegne nezgodna pitanja, koja bi svaki normalan novinar da mu postavi, a tiču se stanja u policiji.
„Opet nove pretumbacije po unutrašnjosti, ministar dovodi svoje ljude, koje mu je neko preporučio, bili su u policiji, ali nikad istaknuti po sposobnostima, sad odjednom napreduju, skoro kao i u vreme Stefanovića. Istina, ima tu i časnih, neopravdano skrajnutih, ali pitanje je i kad će oni da opet budu sklonjeni jer će zasmetati ministrovim ‘poverenicima’“, kaže jedan od izvora „Vremena“. On dodaje i da treba videti kakvo je stanje voznog parka policije, automobila u koje ljudi u patrolama sedaju svaki dan, ko ih i kako servisira i koliko su bezbedni, koliko ih ima komplete letnjih i zimskih guma.
Oni koji su putovali Srbijom poslednjih dana primetili su, ne samo na autoputu, policijske automobile sa upaljenim rotacionim svetlima na izlazu sa benzinskih pumpi (vrlo važan detalj, izlaz, a ne ulaz). Zvanično saopštenje, izdato prošle nedelje, kaže da je „na inicijativu ministra Vulina, Direkcija policije donela Plan bezbednosne zaštite lica i imovine na Koridoru 10 tokom predstojeće turističke sezone i da će, dok ona traje, MUP pojačanim angažovanjem na svakom većem odmorištu i na svakoj benzinskoj pumpi, uz učešće većeg broja saobraćajnih patrola garantovati da će biti bezbedni, sigurni i turisti i njihova imovina, i vi i vaša imovina“.
To angažovanje, koje je za svaku pohvalu, nije, međutim, samo na Koridoru 10, nego i u unutrašnjosti zemlje, a iskusni policajci skreću pažnju zašto su patrole sa rotacijama na izlazu pumpi. „Vozač ih vidi, automatski skreće na pumpu, čak i da nije imao nameru da toči gorivo i tu se zadrži, boji se da ga je snimio radar, pa se tako kamuflira. Ili se boji neke druge vrste kontrole, od vezivanja pojasa nadalje. I onda, kad je već tu stao, kupi nešto na pumpi i posle krene normalno. To donosi profit i vlasnicima, a verovatno i policajcima u patroli, jer ‘dil’ sigurno postoji“, kaže izvor „Vremena“.
foto: tara radovanović / tanjug
PERSONA NON GRATA
Sa druge strane, Vulinove tzv. diplomatske aktivnosti na mestu ministra unutrašnjih poslova toliko su kontraproduktivne, sa policijske tačke gledišta, da je njihov najbolji pokazatelj što on, od zemalja regiona, može da ode samo u Republiku Srpsku kao ministar, jer je u svim ostalim „persona non grata“. Nije ni čudo, s obzirom da kao Vučićev trbuhozborac sipa mržnju prema Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Albaniji… Logično je da niko od resornih ministara tih država, uključujući Makedoniju, ne samo da neće da se susretne sa njim, nego ni da ima bilo kakvu komunikaciju. Policijska saradnja na najvišem nivou, koju je uspostavio nekadašnji ministar Ivica Dačić, a nastavio je (ako je nije produbio, nije je ni unazadio) Nebojša Stefanović, svela se samo na onu protokolarnu ili čisto profesionalnu. Dačić je svojevremeno, a autor ovog teksta se lično u to uverio, u svom kabinetu imao zaštićeni video-link sa ministrima unutrašnjih poslova bivše Jugoslavije, i mogli su komunicirati kad god hitni razlozi to zahtevaju, da neke stvari ključne u borbi protiv organizovanog kriminala odmah reše. Ne treba mnogo pameti da se shvati kako je, od kada je Vulin ministar, ta linija „mrtva“.
Ali Vulin se zato sreće sa ruskim ministrom poljoprivrede i razgovara o saradnji, prima ambasadore, pominje sprečavanje novih „Oluja“, što će, kako objašnjava, uraditi i policija (kad je njegova stranka bila u vlasti 1995. godine, policija ne da nije sprečila pad RSK i „Oluju“, nego je nesrećne izbeglice isporučivala paravojnim formacijama osuđivanog kriminalca Željka Ražnatovića Arkana). Vulin je, zaboravljajući da više nije ministar odbrane, poručio na susretu veterana 63. padobranske brigade da Vojska Srbije, dok zemlju vodi Vučić, „i dok je on bilo gde u sistemu odbrane, neće biti deo NATO pakta, već ono što jeste, vojska svog naroda koja nikada drugima neće činiti ono što je srpskom narodu rađeno“. Nastupio je, naravno, kao lični izaslanik svog ličnog „vrhovnog“. Začudo, nije bio ni u jednoj parauniformi iz svoje kolekcije, nego u farmerkama i beloj košulji – valjda ga bio stid da se takav pojavi pred onima koji su ratovali 1991–1999. godine.
Ćutanje je zlato
Lenjin je rekao: „Ako nam neko dođe glave – to će biti mangupi u vlastitim redovima.“ Tako je poslanik SNS Vladimir Đukanović pozvao u goste na televizijskoj emisiji portala Objektiv bivšeg zamenika načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Gorana Papića, uhapšenog zbog sumnje da je „muljao“ sa kriminalno-navijačkim klanom Veljka Belivuka. Papić je progovorio o nečem drugom – svojoj munjevitoj karijeri u MUP.
Tako Papić, upitan kako je uopšte došao u MUP i brzinski napredovao, odgovara: „Ja sam igrom slučaja došao u policiju, potpuno neplanirano. Ja sam nekada davno, dok sam bio u vojsci (na služenju vojnog roka, ne kao profesionalac), čuvao jednog generala. Igrom slučaja, bio sam veliki prijatelj, i još uvek sam naravno, bivše supruge Stefanovića. I pošto sam imao sve te obuke za obezbeđenje ličnosti, ušao sam u MUP na njegov predlog, da, eto, budem uz njegovu porodicu, jer je njegova supruga neko ko meni veruje i za koga smatra da bi najbolje zaštitio i nju i porodicu“.
Na pitanje kako je prešao iz vojske u policiju, Papić, između ostalog, kaže „da nije nikad bio u državnoj službi“. „Kada sam ušao u policiju, ušao sam preko Žandarmerije, tu sam imao neke obuke, kasnije sam ušao u (ministrovu) kabinetsku službu za zaštitu tajnosti podataka, da bih odatle bio upućen u obezbeđenje ličnosti. Jedno vreme sam i radio taj posao“.
On dodaje da je potom došao u Odeljenje za posebne opservacije pri kabinetu ministra, gde je proveo „mesec – dva dana“ na obuci za tajno praćenje, opservaciju i dokumentovanje, ali da sebe nije video u tom poslu, pa je „otišao u operativu“, koja mu je „jako dobro išla“.
Potom objašnjava kako je za manje od četiri godine došao na visoku funkciju, o kojoj mnogi školovaniji policajci, sa više od dve decenije staža, mogu samo da sanjaju. Ali, kada imaš partiju i predsednika (Papić ne krije da je Vučiću veruje neizmerno), poznaješ ministra i njegovu suprugu, onda je sve moguće. „Konobar iz Priboja – pribojski klan u policiji zamenio je prijepoljski“, konstatuje jedan penzioner MUP-a.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
