Mučenje kroz gusto tkanje

Oko 100.000 ljudi u Srbiji radi za mesečnu platu od približno 200 evra. Većina njih štedi čak i na hrani, a obično ne znaju da procene koliko bi koštao odlazak na godišnji odmor. Često rade duple smene, to jest 16 sati u kontinuitetu, šest dana u nedelji. Reč je o radnicima, preciznije radnicama u industriji tekstila i obuće, jer u ovoj industrijskoj grani ogromnu većinu zaposlenih čine upravo žene. Navedeni podaci potiču iz istraživanja međunarodne organizacije „Clean Cloths Campaign“ (CCC), odnosno „Kampanje za čistu odeću“. CCC je posvećena poboljšanju uslova rada i osnaživanju radnika u industriji odeće i obuće. Širom sveta, ova organizacija radi na edukaciji potrošača, lobi grupa i vlada, te nudi direktnu podršku radnicima u borbi za njihova prava i bolje uslove rada.

Jedna od zemalja u kojoj je rađeno istraživanje o uslovima rada u industriji odeće i obuće je i Srbija, a nalazi su istovremeno očekivani i šokantni. Počnimo od finansijskih činjenica: prema procenama iz 2016. godine, prag siromaštva u Srbiji iznosi 256 evra za četvoročlanu porodicu, a 2017. prosečna neto zarada radnika u proizvodnji odeće bila je 218 evra, odnosno 227 u industriji kože i cipela. Minimalna potrošačka korpa za domaćinstvo u 2016. iznosila je 278 evra. Računica je očigledna: najveći broj radnika u industriji tekstila i obuće živi na ivici bede.

Sa druge strane, imamo statistiku koja, premda tačna, sakriva pravu sliku o položaju radnika: u Srbiji oko 1800 firmi radi u industriji odeće i obuće, a neki od čuvenih svetskih brendova za koje, prema pisanju medija, ove firme rade uključuju Armani, Barberi, Kalcedoniju, Dekatlon, Dolče i Gabanu, Luj Viton, Maks Maru, Guči, Versaće… Ako fabrike u Srbiji zaista proizvode za ove brendove, onda ispada da radnica u tekstilnoj industriji mesec dana radi za jednu versaće maramu (cene se kreću od 165 do 350 evra) ili za jednu četvrtinu najjeftinije tašne Luj Viton (od 800 evra pa do u nebesa). O barberi ešarpama koje su u prodavnici ovog brenda u centru Beograda, dok je još postojala, koštale 40.000 dinara, da ne govorimo.

SLUČAJ GEOX: Geox je verovatno najpoznatiji brend obuće koji se proizvodi u Vranju. Cipele ove marke koštaju u beogradskim prodavnicama između 5.000 i 20.000 dinara. O preporukama menadžmenta da radnici tokom radnog vremena nose pelene za odrasle kako bi uštedeli vreme na odlascima u toalet, mediji su prvi put izvestili u leto 2016. Međutim, istraživanje kampanje CCC otkrilo je još zabrinjavajućih informacija. Prvo, zanimljivo je da je Geox jedina fabrika čije se ime pominje u istraživanju – radnici drugih kompanija nisu pristali da javno kažu gde rade zbog straha od gubitka posla. Iako se Geox pominje, sve radnice su ostale anonimne.

U aprilu 2017. situacija sa kojom se suočavaju radnice i radnici srpskog proizvodnog pogona GEOX (koji otprilike zapošljava 1.400 ljudi) prvi put je predstavljena izvan Srbije kampanjom Campagna Abiti Puliti (italijanska sekcija Clean Clothes Campaign), kao i u kratkom dokumentarnom filmu koji je dostupan na Jutjubu (Working for GEOX in the 21 century – The case of Serbia). Intervjuisane radnice i radnici su CCC istraživačima u Srbiji naveli neto zarade (uključujući prekovremeni rad i naknade) u rasponu od 25.000 do 36.000 dinara. Intervjui ukazuju na prekovremeni mesečni rad od 32 sata (zakonski maksimum nedeljno je osam sati, plus 26 odsto uvećane zarade za prekovremeni rad). Kada se računa 32 sata prekovremenog rada mesečno, ne uzimajući u obzir troškove obroka ili prevoza, osnovna neto zarada za redovno radno vreme bez prekovremenog rada otprilike iznosi 24.408 dinara. Drugim rečima, sa prosečnom zaradom intervjuisanih od otprilike 30.000 RSD koja uključuje 32 sata prekovremenog rada, radnice zarađuju 24.408 dinara za redovnih 40 radnih sati nedeljno. Istraživači CCC kampanje iz ovoga su zaključili da radnice (žene čine većinu zaposlenih u proizvodnji ove kompanije) uspevaju da dostignu zaradu od 25.000 dinara tek uz 32 sata prekovremenog rada i uz dodatke za prevoz i obroke. Za uobičajeni rad od 40 sati nedeljno one uspevaju da zarade tek oko 20.000 dinara, što je ispod zakonskog minimuma. Dakle, jedan deo radnica zarađuje znatno manje od zakonom propisanog minimalca, koji iznosi 22.880 dinara.

Dalje, ugovorom Vlade Srbije i Geoxa predviđeno je da minimalna neto zarada radnika Geoxa u Vranju bude 120 odsto zakonskog minimalca, odnosno 27.456 dinara. Međutim, kao što već rekosmo, istraživači CCC kampanje su došli do nalaza da se za uobičajenih 40 radnih sati mesečno u Geoxu može zaraditi tek 24.408 dinara. U prevodu: intervjuisane radnice zarađuju 89 odsto minimalnog iznosa koji je kompanija obavezna da im plati po ugovoru sa Vladom Srbije.

foto: pixel.com

Iznenađujuće ili ne, tek, u Geoxu nije najgore. U kompaniji koja je zvanični dobavljač Benetona neto zarade iznose oko 25.000 dinara, ali samo uz 22 prekovremena sata mesečno. Kada se prekovremeni rad oduzme, radnici primaju manje od zakonskog minimalca. Još jedna kompanija, dobavljač za Esprit, Vero Modu i druge globalne brendove od radnika zahteva i do 60 sati prekovremenog rada mesečno, često i vikendom. Kada se oduzme prekovremeni rad, zarada je – opet – manja od zakonskog minimuma. Najmanje su plaćene krojačice, koje su tretirane kao nekvalifikovane radnice. Jedna od njih posvedočila je da materijali stižu prepuni – buva: „Imam na desetine ujeda u jednom danu.“

NI ZA OSNOVNE POTREBE: Prema nalazima CCC kampanje, čak i oni koji u Geoxu, zahvaljujući prekovremenom radu i dodacima, uspeju da „namaknu“ 30.000 dinara mesečno, i dalje zarađuju 85 odsto zvaničnog minimuma za preživljavanje. Prema računici Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija iz 2016, za minimum opstanka u Srbiji neophodno je 35.094 dinara. Što će reći, čak i onima koji u Geoxu rade duple smene i vikende, nedostaje 5.000 dinara za najosnovnije potrebe.

Na predstavljanju istraživanja CCC jedan od istraživača, Stefan Aleksić, rekao je da su radnici prinuđeni na dopunski rad i da tokom intervjua nisu znali da izračunaju koliko je novca potrebno za odmor ili za kulturu, a potcenjuju troškove ishrane. Prema Aleksićevim rečima, radnici iz fabrika odeće i obuće u Vranju i okolini vikendom odlaze na Kosovo gde je roba jeftinija i tako smanjuju troškove preživljavanja.

Kako i koliko radnici u industriji obuće i odeće potcenjuju troškove ishrane, vidi se iz istraživanja CCC. Intervjuisani radnici su procenili da za ishranu svojih porodica mesečno u proseku izdvoje 18.628 dinara. Međutim, stvarni proračun kaže da je za ishranu samo jedne osobe u Srbiji, sa prosečnim unosom od 2.400 kalorija dnevno, neophodno oko 13.000 dinara. Ovi ljudi uspevaju da prehrane čitave porodice sa iznosom većim za samo 5.000 dinara. Dodajmo tome i podatak da je minimalna potrošačka korpa za 2017. iznosila 36.090 dinara, gotovo duplo više od onoga što radnici daju na ishranu.

Nakon pisanja medija, pre svih sada već ugašenih „Vranjskih“ o uslovima rada u Geoxu, situacija se donekle popravila. Međutim, CCC istraživanje je sprovedeno godinu dana nakon što je afera isplivala u javnost, a intervjuisani radnici i dalje su govorili o tretmanu bez poštovanja, zastrašivanju i pritisku od strane nadzornika i upravnika. Neki su naveli da je korišćenje toaleta i dalje predmet spora, kao i da je higijena postojećih toaleta loša. Generalno, postoji atmosfera straha utemeljena u paroli „zavadi pa vladaj“, pritiska i stalne pretnje od otpuštanja i premeštanja.

PO VRUĆINI I MRAZU: Još jedna sporna stvar, nepostojeća klimatizacija i rad na temperaturi višoj od 30 ili nižoj od deset stepeni, izazvala je 2016. bes javnosti. U istraživanju CCC radnice su navele da sistemi za klimatizaciju i za odvođenje dimnih plinova i dalje ne funkcionišu. Tokom dve nedelje juna i jula 2017, prema tvrdnjama intervjuisanih, onesvestilo se više od 20 radnika. Zaposlenima je ponekad bilo zabranjeno da pozovu službu za hitnu pomoć kada su se njihove kolege onesvestile. Zahvaljujući pritiscima nacionalnih i internacionalnih aktera za radna prava, od kraja jula klima uređaji su u funkciji, ali u septembru 2017. sistemi za odvođenje dimnih plinova i dalje nisu radili. Za razliku od situacije u 2016, kada su se mnogi žalili na nedostatak ugovora o zaposlenju, čini se da sada svi radnici imaju potpisan ugovor. Ipak, jedna petina intervjuisanih je u vreme intervjua imala kratkoročne ugovore. Konsekutivni kratkoročni ugovori mogu trajati najviše dve godine. Štaviše, intervjui otkrivaju dalje nepravilnosti u pogledu prekovremenog rada, godišnjeg odmora, bolovanja i rada tokom državnih praznika. Subote se i dalje smatraju „normalnim“ radnim danima.

Problemi sa klimatizacijom nisu specifični samo za Geox. Isto je i u drugim kompanijama obuhvaćenim istraživanjem. U jednoj od njih, prema tvrdnjama intervjuisanih, od radnika je traženo da sakupe novac za merač pritiska. Ovaj aparat rukovodstvo je imalo nameru da koristi samoinicijativno: ideja je bila da nadzornici mere pritisak radnicima na mašinama i sami procenjuju da li im je i koliko loše. Jedan intervjuisani prepričao je svoje iskustvo rada na visokoj temperaturi. Požalio se nadzornici da ne može da diše pored mašine jer je u fabrici već više od 30 stepeni, a pored mašine je još toplije. Nadzornica je prišla, uzela izduvnu cev i uperila mu je ka licu, uz reči: „Pomirite se sa tim, jer mnogo je onih koji čekaju da vas zamene.“ Generalno, svi intervjuisani radnici kao najčešći oblik pritiska navode stalno podsećanje da su lako zamenljivi i citiraju reči nadređenih poput „vrata su vam tamo“.

Na predstavljanju CCC istraživanja prisutnima se obratila i jedna od bivših radnica tekstilne industrije iz Niša. Sve što su pominjali intervjuisani radnici i ona je iskusila na svojoj koži. Navela je i to da je zimi rad gotovo nemoguć zbog niskih temperatura, da uprava šivačicama ne dozvoljava da obuku jakne, ali i da „u jakni ne možete ni da radite na mašini za šivenje“. Prema njenim rečima, ni leti nije ništa bolje jer se, da bi se uštedelo na energentima, klima uključuje tek oko 13.30 kad je već uveliko pretoplo.

PREPUŠTENI SAMI SEBI: Jedna od autorki istraživanja, Bojana Tamindžija, istakla je da položaj radnika ne može da se popravi bez samoorganizovanja, ali i da tamo gde su radnici, ili mahom radnice zastrašene i premorene, ne može ni da dođe do bilo kakvog oblika pobune. Ona kaže da je jedan od uzroka za ovakvo stanje i to što Vlada Srbije problem nezaposlenosti rešava pozivom stranim investitorima da otvore takve fabrike, a pritom ih čašćava subvencijama i po 10.000 evra za radno mesto, dok istovremeno lokalne samouprave uz to dodeljuju i besplatno zemljište i druge ustupke.

Radnicima se pretnjama onemogućava da osnuju sindikat, a poslovodstvo u nekim fabrikama samo osniva sopstveni sindikat da bi fingirali socijalni dijalog i držali ga pod kontrolom. To potvrđuje i praksa: dve radnice Geoxa koje su pokušale da pokrenu sindikalno organizovanje dobile su otkaz, što su njihove koleginice propratile u potpunoj tišini. Ovo je razljutilo predsednika Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ Željka Veselinovića, koji je na predstavljanju istraživanja poručio da mu se nikada više ne obrati niko od radnica Geoxa. Kao primer dobre prakse, u sličnim uslovima rada, Veselinović je naveo italijansku fabriku obuće Falc East u Knjaževcu, koju je u januaru obišao i susreo se sa direktorom. U Falc East-u, nakon niza nesporazuma sa rukovodstvom, formiran je sindikat i potpisan je kolektivni ugovor. Na pitanje „Vremena“ da li ima razlike u polnoj strukturi u tretmanu zaposlenih u Falc Eastu i Geoxu, Veselinović je rekao da su plate jednako male i da većinu zaposlenih u obe fabrike čine žene. Nešto kasnije, međutim, sam je rekao da za razliku od Geoxa, u Falc Eastu nikada nije bilo mobinga ni propisane norme, da su toaleti lako dostupni i da se ne insistira na prekovremenom radu. Na pitanje „Vremena“ kako mobing, premor i pretnje utiču na samopoštovanje radnika, samim tim i na mogućnost pobune, niko nije imao odgovor.

U međuvremenu, novi način na koji Zavod za statistiku obračunava prosečne plate u Srbiji dokazao je ono na šta se odavno sumnja: žene zaista zarađuju manje nego muškarci. U industriji obuće i tekstila, oko 90 odsto zaposlenih su upravo žene.

U čitavoj priči o položaju radnika u industriji odeće i obuće dodatnu dozu ironije unose i izjave koje godinama stižu iz Privredne komore Srbije: pretraga novinskih arhiva pokazuje da ova organizacija od 2013. do danas zapomaže kako Srbiji hronično nedostaju šivačice, a poslednjih godina se to koristi kao dodatni argument za neophodnost dualnog obrazovanja. Devojke ne žele da se školuju za ovaj obrazovni profil i to je, po PKS, problem. Zaista, neverovatno je da niko neće da se osposobi za profesiju u kojoj će biti potplaćen, izmučen, gladan i u pelenama. Da od zla ima gore, opet nas uči PKS čiji je predsednik Marko Čadež više puta javno zažalio što Srbija ne može da spusti cenu radne snage, jer u tome (jeftinoći radnika) ne može da konkuriše zemljama poput Bangladeša i Pakistana. Da, istog onog Bangladeša u kome je samo u poslednjih pet godina u požarima u fabrikama tekstila povređeno više od 5.000 ljudi i gde požari u tkanicama i predionicama izbijaju jednom mesečno, a samo u jednom, 2013. godine, poginulo je 1.100 radnika.