Može biti samo jedan

Priča se da je kandidatura Aleksandra Vučića za predsednika Srbije – gotova stvar. Pečena, do mere da se već zna ko će biti predsednikov savetnik za medije, tj. Vučićeva „Stanislava Pak“. Ali, polako, to što se priča uopšte ne mora da bude tako. Vučić je već navikao javnost na grandiozna rijaliti finala, ili srpski rečeno – obrte i neizvesnost koje birači SNS-a prosto obožavaju. Koliko ih obožava Tomislav Nikolić ne znamo, ali aktuelni predsednik Srbije računa s Vučićevim „preumljenjima“ ili bar odlično odigranim blefovima da je „preumio u poslednjem trenutku“. I sva je prilika da se Nikolić još uvek nada, jer nada umire poslednja, da je ova kampanja oko Vučićeve kandidature samo puko blefiranje i da će njegov „politički sin“ na Sretenje napraviti još jedan obrt i još jednom prelomiti u korist Nikolića, svim pritiscima uprkos, baš kao što je to maestralno učinio i 2008. Koliko međutim Nikolić blefira kad kaže: „od mene boljeg nema“, i „ne može se desiti da ne dobijem njegovu (Vučićevu) podršku“, ali i „SNS je sto posto za mene, ja sam ih napravio“, to je posebna priča, Šumadinac će, bude li prinuđen, svoje mirno povlačenje umeti da „namiri“.

NEVOLJA ZA NEVOLJOM: Da su ulozi veliki i da predsednik Tomislav Nikolić, kao i Vučić uostalom, ima zavidan ucenjivački kapacitet – to ne treba dovoditi u pitanje. Evo, na primer, nije se još pošteno slegla prašina oko one droge u službenom autu Vlade Republike Srbije i inkriminišućih fotografija ministra Lončara s članovima Zemunskog klana, a saznali smo u ponedeljak da je „vojno strelište 2015. i 2016. bilo na usluzi opasnim momcima“ te da je Vojni sindikat Srbije (VSS) podneo krivičnu prijavu protiv brigadnog generala V. Z. i potpukovnika N. D.“

Elem, visoki oficiri Vojske Srbije, osumnjičeni su da su „licima iz kriminogene sredine, javnosti poznatim kao Vučko, Sale Mutavi i Velja Nevolja, kao i drugim licima koji nisu pripadnici Vojske Srbije, omogućili da u vanredno vreme koriste strelište, naoružanje i municiju Vojske Srbije kako bi uvežbavali gađanja iz vatrenog oružja“, stoji u saopštenju VSS. Navodi se da su osumnjičeni „zloupotrebljavajući svoj službeni položaj (…) pribavili protivpravnu imovinsku korist i iznosu većem od milion dinara“. U prevodu, Vojni sindikat podnosi krivičnu prijavu zbog sumnje da visoki oficiri Vojske Srbije sarađuju s kriminalcima i od toga dobro zarađuju dok običan vojnik sa smanjenom dnevnicom od 150 dinara nema ni za hleb i jogurt.

„Javnosti poznati“ Vučko, Sale Mutavi i Velja Nevolja su redom: Vučko – Nenad Vučković, pripadnik Žandarmerije čije su se inkriminišuće fotografije sa Mutavim i Nevoljom pojavile u medijima, Sale Mutavi – ubijeni Aleksandar Stanković, osuđivani narko-diler u javnosti poznatiji kao jedan od vođa navijača Partizana i Velja Nevolja – Veljko Belivuk, i on vođa navijača nedavno uhapšen kao osumnjičen da je učestvovao u ubistvu Vlastimira Miloševića, čije je telo pronađeno na tramvajskim šinama u Ulici kraljice Marije u centru Beograda.

Ministarstvo odbrane je odmah reagovalo: a zašto baš sad i zašto se dosad ćutalo, podsećajući na proceduru podnošenja disciplinskih i krivičnih prijava. I još su u saopštenju dodali nekoliko prigodinih fraza da niko ne sme i neće biti zaštićen pred zakonom ukoliko se krivica utvrdi. U Vojnom sindikatu su kazali da su Generalštab i ranije upozoravali na dvojicu vojnih činovnika koji komanduju „ozbiljnom vojnom jedinicom“, ali oni ništa nisu preduzeli. „Prijavu nismo predali mesnom tužilaštvu jer sumnjamo u njihovu pristrasnost“, rekao je Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata Srbije („Danas“, 6. februar).

KO NE ŽELI SVOJU VOJSKU: Niko, razume se, ne upire prstom da je to sad predsednik Tomislav Nikolić ovom prijavom Vojnog sindikata hteo da nešto ponovo vuče za uši Ministarstvo odbrane, Vladu Republike Srbije, to jest Aleksandra Vučića lično, ali nije tako davno održan protest vojnih lica zbog teškog socijalnog i materijalnog stanja. U VS su, priča se, Aleksandrom Vučićem prilično nezadovoljni. Taj je štrajk vojnika (novembar 2016) ozbiljno zavadio Nikolića i Vučića. Naime, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, vrhovni komandant Vojske Srbije, podržao je zahteve vojnika, uveren da mere štednje ne treba da se prelamaju na njima. „Ko ne želi svoju vojsku taj će zažaliti što ima tuđu“, rekao je predsednik Srbije, a premijer mu je odgovorio da „Srbija nema ćup iz kog može da se vadi novac kada bilo ko kaže da nečim nije zadovoljan“.

Udario junak na junaka, i tada se pričalo zbog predsedničke kandidature, ali najmanje je ovde važno hoće li Vučić nadigrati Nikolića ili obrnuto i ko će od njih dvojice konačno biti kandidat vlasti za predsednika. Ovde je mnogo opasnija činjenica da u Srbiji – u kojoj su ponovo glavne vesti sačekuše, obračuni narko-

– klanova i navijačkih grupa, nerasvetljena ubistva, kao i neobjašnjene veze državnih službenika sa kriminalcima – prevlast nad tajnim službama i dalje služi za obračun s političkim protivnicima.

Jer, zašto, na kraju krajeva Vučiću treba Andrićev venac? Zato da bi konačno imao apsolutnu vlast. Jer ako nam se činilo da je imao dosad, zato što je Nikolić putovao po svetu sa suprugom Dragicom i nije mu se mnogo mešao u posao, afere s vojskom, štrajk od jesenas i ova prijava Vojnog sindikata protiv visokih funkcionera u VS od pre nekoliko dana samo pokazuju da apsolutnu vlast – nema. U sistemu bezbednosti broj jedan je ipak predsednik države, on je vrhovni komandant oružanih snaga, i na čelu je Saveta za nacionalnu bezbednost. Samo zahvaljujući Nikolićevoj milosti ili sklopljenom paktu o nenapadanju, Vučić je mimo zakona ostao na mestu šefa Biroa za koordinaciju svih službi bezbednosti pošto je postao premijer. Ne treba zaboraviti da je, posle Nikolićeve pobede na izborima 2012, Aleksandar Vučić kao najveći gubitnik izbora 2012. (posle Borisa Tadića) uspeo da prilikom podele resora u vladi sa Ivicom Dačićem i Mlađanom Dinkićem, izvuče karte koje je, ispostavilo se, lepo upotrebio u svom zaokruživanju moći i podizanju popularnosti: ministarstvo odbrane, koordinacija službama bezbednosti, borba protiv korupcije i kriminala u zemlji. Uspeo je da za samo šest meseci od formiranja Dačićeve vlade, kao njegov potpredsednik, tačnije PPV, postane najmoćnija figura u zemlji. Svojom kandidaturom za predsednika samo bi nastavio tim putem.

VANBRAČNA DECA I FONDACIJA: Sudeći po režimsko-medijskom tretmanu aktuelnog predsedničkog para Nikolić i medijskim aferama koje su Dragica i Tomislav poslednjih pet godina preživljavali između aerodroma, letova i upoznavanja različitih običaja i kultura na Planeti, neko ko ne poznaje prilike u Srbiji sigurno ne bi mogao da zaključi da su predsednik i premijer Srbije – što se kaže – „nokat i meso“. Apsurdno je što je u zemlji u kojoj režim i vladajuća stranka imaju bezmalo potpunu kontrolu nad medijima, čovek koji je deo tog režima, osnivač te stranke i predsednik te zemlje, bio poslednjih pet godina provlačen kroz tabloidno blato i maltretiranje. Koliko je sam Nikolić za to tabloidima davao povoda, drugo je pitanje, ali bilo je tu svega. Od stotinu puta recikliranih priča kako je Toma stekao diplomu, vanbračnoj deci i utvrđivanju očinstva, sumnjama u poslovanje humanitarne fondacije Dragice Nikolić, velelepnom hramu Svetog velikomučenika Dimitrija koji navodno Nikolići podižu u Bajčetini, bespravno podignutim vikendicama njihovih sinova na obali Save, kostimima i tašnama Dragice Nikolić, iznenadnom, tajkunskom bogaćenju aktuelnog predsednika države, o kojem je u rafalnoj paljbi govorio Šešelj u lice Vučiću u Skupštini Srbije.

Taj mali porodični rijaliti koji su građani Srbije imali prilike da gledaju a sve povodom Vučićevog maratonskog ekspozea precizno je otkrio sve što Vučić misli o Nikoliću, a da ovaj o njemu skoro ništa i nije rekao. Pustio je Šešelja da sve završi. A ovaj je samo sipao da treba ispitati Nikolićeve „kriminalne afere“, da „predsednika Srbije treba procesuirati“, da pre deset godina „Nikolića nije imao pas za šta da ujede“ i da je i Vučić svedok „tajkunskog uspona“ Tomislava Nikolića. Opet je spomenuo i lažnu fakultetsku diplomu: „Pa nećete valjda vi reći da ne znate da ima lažnu diplomu, da je na pošten način diplomirao i dao jedan ispit. Ako to kažete, ja podnosim ostavku“, rekao je Šešelj. Ni na jednu od tih optužbi Vučić nije rekao ništa. Na samom početku pokušao je da se šali i da odvuče priču s Nikolićevih afera na Šešeljevu kandidaturu za predsedničke izbore („Šešelj će se kandidovati kao što ja neću“). Dok je Šešelj ozbiljno iznosio optužbe na račun predsednika države, Vučić nijednom nije podviknuo: „Tomu neću dati!“, kao što je umeo posle afere „helikopter“ da podvikne: „Gašića i Lončara neću da dam!“ Naprotiv. Ko se ne seća, neka pogleda na Jutjubu snimak, kako Vučić bolno ćuti, oborenog pogleda, steže usne, s izrazom lica: „Dokle ću ja da odgovaram za tvoje brljotine, Tomo?“ Od svega što je Šešelj rekao, osvrnuo se samo na prozivke o poslovanju Fondacije „Dragica Nikolić“. Rekao je da je Fondacija finansirana donacijama različitih kompanija, prijatelja iz inostranstva, i da je novac, koliko zna, trošen na bolnice i porodilišta. A ni to baš nije bilo u odbranu predsednika. Nikolić ga je nedavno podsetio da je napad na Fondaciju istovremeno i napad na Vladu Srbije „koja raspisuje tendere za objekte koje Fondacija gradi“.

foto: emil vaš

Vučić je prethodnih godina ćutke i bez trunke obzira makar prema instituciji predsednika ako ne prema Nikoliću lično, prelazio i preko napada Zorane Mihajlović na Tomislava Nikolića. Toga je bilo koliko hoćete, pa evo i pre neki dan su osule paljbu jedna na drugu Stanislava Pak i Zorana Mihajlović o tome koliku podršku u SNS-u ima Nikolić. Jedno vreme se čak i pričalo da je Zorana Mihajlović Vučićeva kandidatkinja za predsedničke izbore, ali je ta priča kratko trajala a ministarka je naprasno, negde u vreme kad i Aleksandar Vulin počela po medijima da kandiduje premijera.

KAO DA GA NEMA: Aleksandar Vučić je u proteklih pet godina, učinio sve da ga i u Srbiji i van Srbije više niko ne poistovećuje s Nikolićem i s Nikolićevom politikom i počeo da se distancira od njega još u jesen 2012, razume se ne otvoreno, nego onako, ispotiha, kao da ga je pomalo sramota od Nikolića, kao kakvog „rođaka sa sela“ kojeg bi nekako da se reši, da ga vrati tamo odakle je došao da ga više ne bruka s tim odelom i tom frizurom. Naime, skoro svako Nikolićevo pojavljivanje u javnosti bilo je nekako nezgrapno, politički nekorektno, nedovoljno reformatorski i evropski uvijeno i – mirisalo na paljevinu. Vučić se zato trudio, koliko god je to bilo moguće da se ne pojavljuje s njim u javnosti, da ne govori o njemu ni lepo ni ružno ni dobro ni loše, da se ponaša prema njemu kao TV Pink i Javni servis – uglavnom kao da ga nema.

Nikolića, međutim, to nije omelo u nameri da svaku priliku kao što je protest vojnika, ili Dan Republike Srpske ili nedavne događaje na Kosovu povodom afere „voz“ iskoristi za svoju promociju i sebi, eventualno, podigne izglede za kandidaturu, dok su mu istovremeno svi prognozirali da su mu šanse sve manje.

Vučić kao što se zna nije bio na proslavi Dana RS. Bio je na međunarodnom poslovnom skupu u Indiji i baš eto nikako nije mogao da stigne u Banjaluku. Poslao je srdačnu čestitku Miloradu Dodiku da će u Srbiji, u njenom narodu i vladi, RS uvek imati iskrenu podršku, da ljubomorno treba da čuvaju Srpsku ali „i mir i stabilnost BiH“. Toliko. Za razliku od Vučića, Nikolić je mnogo više rekao. I to je možda najveća razlika između dvojice saboraca – Vučić je naučio kad treba da se skloni, da govori malo ili da ne kaže ništa. Nikolić je, započinjući svoju predizbornu kampanju, međutim, pričao da je RS „odgovor onima koji su hteli da ruše Jugoslaviju“, a „o najskrivenijim željama i idejama“ i snovima o najtešnjim vezama sa Srbijom rekao je ovako: „O njima brat Mile govori otvoreno, a ja razmišljam da možda može i kao zmija uz drvo čovek da se popne. Drago mi je što sam sve vreme dolazio u RS. Drago mi je što sam svedok i ako bude trebao svedok na Međunarodnom sudu, uzdaj se u moje svedočenje koliko god budem star.“

Samo nekoliko dana posle, zbog zaustavljanja srpskog voza za Kosovsku Mitrovicu, predsednik Srbije i vrhovni komandant Vojske Srbije je, oštro, u radikalskom maniru zapretio slanjem pripadnika Vojske Srbije i policije na KiM, i obećao da će i on krenuti sa njima. Svi mediji su odmah znali da je to bilo bez konsultacije sa premijerom i tako su i obavestili javnost, a potom je i Vučić zarad smirivanja tenzija zatražio od svih državnih funkcionera i službenika da ne daju nikakve izjave o situaciji u regionu. Ukratko, Vučić je rekao Nikoliću da prekine s pričama o ratu. Mada je u međuvremenu i sam počeo da posrbljava svoju kampanju znajući da bi udaljavanje od Nikolića u nacionalističkom i rusofilskom ključu moglo i te kako da ga košta rejtinga, pa se potrudio da se sve sazna o njegovom susretu s Rogozinom na marginama samita u Indiji, nabavci oružja iz Rusije, razgovorima s vođama prosrpske opozicije iz Crne Gore.

Kako bilo, za nekoliko dana Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić će završiti jedan značajan period svojih paralelnih vladavina u Srbiji.

IZLAZIM IZ POLITIKE: Na ovom bi se mestu samo još trebalo setiti kako je Vučić „na ivici suza“ doživeo raskol u radikalima 2008. Kada je 5. septembra te godine dotadašnji zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić podneo ostavku na tu funkciju kao i na funkciju šefa poslaničke grupe u Skupštini Srbije, usput formirajući svoj poslanički klub, Vučić nije odmah saopštio odlazi li sa Nikolićem ili ostaje u SRS-u.

Svi su radikali bili na nogama iščekujući njegovu odluku. On je, posle deset dana, 15. septembra ispred Skupštine grada Beograda saopštio novinarima da se povlači iz političkog života, mameći sažaljenje poput maloletnog deteta razvedenih roditelja: „Prethodnih nekoliko dana ćutao sam, nadajući se da može biti postignut dogovor dve struje u Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, zbog stanja u SRS-u podnosim ostavku na sve funkcije u stranci i povući ću se iz javnog života. Odluku da podnosim ostavku prvo sam saopštio Draganu Todoroviću i Tomislavu Nikoliću“, rekao je Vučić i samo što se nije rasplakao. U intervjuu „Pressu“ 16. septembra 2008. rekao je i ovo: „Od čega ću sada živeti? Ja imam svoju profesiju, ali možda ću se baviti nekim poslovima poput berzanskih ili ću pomagati bratu u vođenju firme. Uglavnom, ne brinite za moju egzistenciju.“ Posle je Vučić sve to oko brata i firme demantovao (2014), ispostavilo se da njegov brat nije vlasnik firme „i nikada nije ni bio vlasnik firme“, nego su mu falsifikovali ličnu kartu, ali to za ovaj tekst nije od prevelikog značaja, sem utoliko što podupire tvrdnju da Vučića nikada izgovorene reči nisu ni na šta obavezivale. Prošle su dve nedelje koliko je Vučić bio „izvan politike“, a kad se malo slegla buka oko radikala, a haški bes Vojislava Šešelja stišao, čovek je početkom oktobra 2008. na velika vrata ušao u SNS – postao je zamenik Tomislava Nikolića na osnivačkoj skupštini stranke. Ipak, dvonedeljno manevrisanje nije ga oslobodilo krivice o političkom oceubistvu.

I zašto sad svi horski ponavljaju kako je Vučić, više puta, samo u protekloj 2016. izgovorio da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika Srbije? Uz obavezni nastavak rečenice: „iako bih pobedio u prvom krugu“. Posle je ublažio stavove o kandidaturi, rekao da se ne bavi predsedničkim izborima, a potom prešao na sebi svojstvenu ucenjivačku retoriku da će, ako kandidat SNS-a izgubi na predsedničkim izborima, on podneti ostavku na mesto premijera. Onda je počelo bombardovanje rejtinzima i anketama i kalkulisanje Vučićeve kandidature u istraživanjima, kao i pritisci njegovih „najbližih saradnika“ Aleksandra Vulina, Zorane Mihajlović, Ivice Dačića itd. kako kandidat vlasti za predsednika može biti samo jedan – Aleksandar Vučić, inače će dosovski režim da se vrati.

Krajem decembra (24. decembar, Tanjug) Vučić je izjavio da će odluku o eventualnom učešću na predsedničkim izborima doneti krajem januara ili početkom februara uz još brdo izlišnih komentara o svom „marljivom i napornom radu“, borbi za Srbiju i da voli da bude premijer. A potom je na TV Pinku 20. januara na pitanje razmišlja li o kandidaturi rekao ovako:

„Razmišljam o jednoj teškoj situaciji u koju smo dovedeni. Izborna pravila se ne menjaju u izbornoj godini, to je deo demokratske procedure. Naravno da razmišljam i o posledicama po političku stranku koju vodim, a najpre razmišljam o budućnosti Srbije jer je to najvažnije. Ne bih voleo da se Srbija vrati u prošlost i da nerad pobedi rad i da lopovluk pobedi poštenje.“ Ponovio je na Pinku i koliko je presrećan što je premijer i da „nema veće časti nego vredno obavljati taj posao u interesu građana“. Ukratko, ukoliko odluči da se kandiduje, žrtvovaće se. I sebe i stranku, ako treba, i zarad Srbije ući u predsedničku kampanju.

Nego, gde je tu Tomislav Nikolić? E, pa to će se njih dvojica dogovoriti. Ruka ruku mije. Bilo bi važno da sve ostane u porodici. S teretom još jednog oceubistva, Vučiću ne bi bilo lako. Sem ukoliko se opet ne sakrije iza Tomislava Nikolića, koji će sve uraditi umesto njega. A to će Vučića koštati, Šumadincu niko nije ostao dužan.