Najjači oslonac na koji Srbija računa u trenutku kada konačno rešenje za kosovsko pitanje ulazi u zonu crvenog usijanja jeste Rusija, jedna je od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN-a sa pravom veta. Logično je pomisliti i da su u takvom trenutku sve snage usmerene na održavanje što bolje komunikacije sa Rusijom. Iako deluje da je ta komunikacija svakodnevna i intenzivna na mnogim nivoima, informacija da Srbija nema ambasadora u Moskvi još od kada je 1. jula 2006. iz rezidencije otišao poslednji ambasador SCG Milan Roćen, zvuči, blago rečeno, čudno
Ambasador Srbije u Moskvi je, istina, imenovan. To je Stanimir Vukićević, iskusni diplomata, dosadašnji generalni direktor za bilateralu i pomoćnik ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića. On je dobio i agreman zemlje domaćina, predsednik Tadić je potpisao ukaz o imenovanju, ali ne i akreditivno pismo koje ambasadori predaju šefu države u koju dolaze. Ambasadorsko mesto nije upražnjeno samo u Moskvi (vidi okvir), a od svih mesta koja su ostala prazna posle odlaska crnogorskih kadrova, Beograd je poslao ambasadore jedino u misiju pri UN-u u Njujorku i u bečko sedište OEBS-a.
PINGPONG: Najglasniji u kritikama ovakve situacije je Vuk Drašković, ministar inostranih poslova Srbije, koji je više puta ponovio da je on insistirao da se ambasadori postave još početkom juna 2006, i da je za ambasadore predložio karijerne diplomate iz MSP-a. Za trenutno stanje u srpskoj diplomatiji Drašković je optužio predsednika i premijera, tvrdeći da se iza ovakve situacije kriju stranačke računice DS-a i DSS-a i njihove partijske kombinatorike, kao i da se ovako neodgovornim ponašanjem ugled zemlje direktno srozava.
O istom pitanju se sličnim rečima oglasio i Živadin Jovanović, ministar inostranih poslova SRJ u vreme završnih godina vladavine Slobodana Miloševića, ocenjujući da dominantni partijski prilaz strateškim interesima mora konačno da ustupi mesto državničkom prilazu, i da za ambasadore treba da se biraju ličnosti sa završenim najvišim diplomatsko-upravnim akademijama, široke kulture, vrhunski poznavaoci više stranih jezika.
Zlobnici bi rekli da ih ta briga i kritikovanje rada Ministarstva sada ne košta ništa jer je jedan (Jovanović) odavno bivši ministar, a Vuk Drašković na toj funkciji sigurno neće biti u sledećem sazivu vlade. Na to koliko je diplomatija bila podređena državnim interesima dok ju je vodio Živadin Jovanović i koliko je bila široka kultura i poznavanje stranih jezika tadašnjih ambasadora, potrošeno je već mnogo papira. I Draškovićevo ministrovanje su pratile priče o slanju pouzdanih partijskih kadrova SPO-a u diplomatiju, kao i optužba da je u službu vratio većinu kadrova iz Miloševićevog vremena koje je iz MIP-a otpustio Goran Svilanović.
Prozvani su na kritike odgovorili pilatovskim pranjem ruku. U DSS-u tvrde da je vlada učinila sve što je bilo potrebno i da je odgovornost za sadašnje stanje na predsedniku Tadiću. Vladeta Janković, savetnik premijera Srbije, više puta je izjavio da ne zna koji su razlozi za to što ambasadori nisu još uvek na svojim mestima, ali da za to nije odgovorna vlada. On takođe misli da bi bilo bolje da je ambasador već u Moskvi, ali i da trenutna situacija ipak neće bitno uticati na odluku o budućem statusu Kosova i Metohije, kao i na kredibilitet srpske diplomatije, jer ambasada u Moskvi funkcioniše.
U kabinetu predsednika Srbije kažu da imenovanje ambasadora nije uobičajeno pre nego što se konstituiše vlada, uz tvrdnju da takva praksa vlada svuda u svetu. „Normalno je da ambasador predstavlja politiku vlade, i da je njegova pozicija mnogo jača kada iza njega stoji novoizabrana vlada“, rečeno je „Vremenu“ u kabinetu predsednika. Osim toga, savetnik predsednika Tadića Nebojša Krstić kaže za „Vreme“ da se kontakti predsednika Putina i Tadića intenzivno odvijaju i preko Georgija Poltavčenka, izaslanika predsednika Putina.
ZAOBILAZNI PUTEVI: Kada se odbace dve ekstremne škole mišljenja, jedna o neraskidivom slovensko-pravoslavnom bratstvu zbog koga Rusija pritiče u pomoć Srbiji kada god može, i druga koja tvrdi da Rusija kao moćna sila uvek izdaje jadnu i malu Srbiju, ostaju bogate ekonomske i kulturne veze, u kojima ne treba zanemariti ni veze srpske i ruske pravoslavne crkve, kao i brojni kontakti na nivou delegacija, ministarstava, pojedinaca (oko 40.000 ljudi iz Srbije radi u Rusiji). Verovatno bar neki deo tih veza počiva i na sentimentima, ali činjenica je da su osnova dobre saradnje između bilo koje dve zemlje pre svega odlični zvanični odnosi, prvenstveno na diplomatskom nivou, a da je sve ostalo neka vrsta nadgradnje. I dok ruska ambasada u Beogradu radi punom parom, srpska je na režimu čekanja, koje nije prouzrokovano dramatičnim okolnostima kao u vreme Rezolucije Informbiroa (vidi okvir). Srpsko-ruski odnosi van zvaničnih diplomatskih tokova, kojima bi se nadoknadila puna diplomatska aktivnost, po rečima poznavalaca tih odnosa, za tako nešto nisu dovoljni.
Poput neke vrste supstitucije pune aktivnosti, srpski političari su okupirani tumačenjima nijansi u signalima i izjavama koje svakodnevno stižu sa ruske strane, kako od ruskih zvaničnika po svetu tako i od hiperaktivnog Aleksandra Aleksejeva, ruskog ambasadora u Beogradu. Te izjave su nekada razočaravajuće, poput one da „Rusi neće biti veći Srbi od Srba“, nekada pitijske, kao kada se pominje čuvanje „opštih interesa“, u koje se sigurno ubrajaju i ruski, nekada naizgled direktna podrška, kao ona predsednika Putina od pre nekoliko dana da Rusija neće podržati rešenje koje ne bude zadovoljavajuće za obe strane. Stiče se neprijatan utisak da srpski političari, u nedostatku bolje taktike, očekuju da neko drugi reši taj problem umesto njih, dok se oni zanimaju domaćim poslovima.
Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, u izjavi za „Vreme“ kaže da bi prema pravilima diplomatskog prava i diplomatskim običajima svaka komunikacija trebalo prvo da se odvija preko MSP-a, ali da neki politički faktori kod nas preferiraju kontakte mimo Ministarstva jer ne smatraju MSP pouzdanim. „Kod nas postoji običaj da se naše ambasade ne koriste u dovoljnoj meri, niti ih mi koristimo niti ih koriste stranci koji su shvatili da je kod nas takva situacija. Pitanje je koliko dr Jelica Kurjak, otpravnik poslova u našoj ambasadi u Moskvi, izuzetan diplomata i veliki stručnjak i za bivši SSSR i za sadašnju Rusiju, ima uopšte ovlašćenja. Moj utisak je da je često zaobilaze i da joj često pada u delo da obavlja samo tehničke zadatke.“
Jedno od objašnjenja za činjenicu da usred velikih previranja nema dogovora oko mesta ambasadora u Rusiji profesor Dimitrijević vidi i u trenutnom stanju MSP-a. „Čini mi se da je MSP u rasulu, kadrovska obnova nije izvršena, mnoge uzdanice Miloševićevog režima i nesposobni su još tamo, neki su uklonjeni pa su kasnije vraćeni. Pitanje ambasadora je sada u drugom planu, sada su važnija pitanja Ahtisarijev predlog, stvaranje vlade, i niko ne želi da bude stavljen pred svršen čin jer su ambasadorska mesta važna.“
Kada se razgrnu principijelna objašnjenja o poštovanju zakona, procedura, tobožnje brige, ostaje gola i ružna istina da se u Srbiji diplomatija shvata uglavnom kao nagradni fond za verne, partijsku službu, finansijske, koalicione i ine podrške, iz koga se namiruju mnogi računi i koji partijske kase ništa ne košta. Uz takvo razmišljanje, normalno je da je svako ambasadorsko mesto samo deo dobitne slagalice koji se mora rešavati samo u kompletu. Uostalom, kada je iz SAD povučen Milan St. Protić, SRJ je bila deset meseci bez ambasadora i u ovoj zemlji.
I pored silnog patriotskog busanja u prsa, već sada važniji izgleda dan posle formiranja vlade kada će se deliti izborni plen, nego dan posle konačnog rešenja pitanja Kosova, kakvo god ono bilo. Druga strana ovog razmišljanja je infantilno verovanje u svece zaštitnike u međunarodnoj politici, i odbijanje da se shvati da u svakom odnosu u toj politici mora postojati bar minimum zajedničkog interesa. Od manje i slabije strane se, i kada takav interes postoji, očekuje da uloži makar minimalan trud. Možda, kako kažu, prisustvo ambasadora u Moskvi ne bi u ovom trenutku ni za milimetar unapredilo poziciju Srbije, ali bi takav gest sigurno bio deo normalnog ponašanja koje se u takvoj situaciji očekuje.
Posle razdvajanja srpsko-crnogorske federacije, Srbija nije popunila upražnjena mesta na kojima su bili crnogorski kadrovi u 15 država. Srbija nema ambasadora u Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Finskoj, Danskoj, Poljskoj, Albaniji, Sloveniji, Iranu, Argentini, Mjanmaru, ali ni u Crnoj Gori. Vlada je na svojim sednicama od avgusta 2006. predložila sedam kandidata za ambasadore i šest za generalne konzule. Imenovani su ambasadori u Kanadi (savetnik predsednika Srbije i bivši ambasador SCG u Grčkoj Dušan Bataković), Belgiji (doskorašnji direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Fatić), Slovačkoj (premijerov savetnik Danko Prokić) i Rusiji, ali nisu preuzeli funkcije zato što im predsednik Boris Tadić nije potpisao akreditivna pisma. Ukoliko se bude poštovala procedura, na mestima na koja ambasadori još nisu imenovani oni će stići tek u septembru. A ukoliko se vlada ne formira i raspišu se novi izbori, čekanje će se verovatno protegnuti i na sledeću godinu.
Mesto ambasadora u Moskvi je ranije bilo i te kako važno. Kadrovi za tu poziciju birani su veoma pažljivo, to su uvek bili visoki partijski funkcioneri i poznati političari. Prvi ambasador posle Drugog svetskog rata bio je Vladimir Popović (1945–1948), a njega je na tom mestu nasledio Karlo Mrazović. Usred sukoba izazvanog Rezolucijom Informbiroa, Mrazović je na procesu Lasklu Rajku u Budimpešti 1949. čak optužen za špijunske aktivnosti i od njega je zahtevano da napusti SSSR, ali je zvanično opozvan tek 1953. U tom periodu je ambasada radila na nivou otpravnika poslova. Od 1953. do 1956. u Moskvi je bio Dobrivoje Vidić, koji je funkciju ambasadora obavljao i od 1965. do 1969. Veljko Mićunović je ambasador bio od 1956. do 1958, kada je izbila još jedna kriza u odnosima dve zemlje jer se premijer Mađarske Imre Nađ sklonio u jugoslovensku ambasadu u Budimpešti tokom antisovjetskog ustanka. Mićunović je još jednom bio ambasador (1969–1971), a kasnije je objavio knjigu Moskovske godine – 1956/1958. U Moskvi su u diplomatiji službovali i Lazar Mojsov (1958–1961), Cvijetin Mijatović (1961–1965), Milorad Pešić (1971–1975), Jože Smole (1975–1978), Marko Orlandić (1978–1982), Milojko Drulović (1982–1986), Milan Vereš (1986–1991).
Posle povratka sa ambasadorske funkcije u Moskvi obično se dobijalo još više mesto u državnoj hijerarhiji – Mićunović je postao jedan od vodećih predstavnika Crne Gore u federaciji, Cvijetin Mijatović je zauzeo vodeći položaj u Savezu komunista Bosne i Hercegovine, kasnije postao i član predsedništva, Lazar Mojsov je bio predsednik predsedništva Jugoslavije, od 1977. do 1978. bio je čak i predsedavajući generalne skupštine Ujedinjenih nacija…
Poslednji predstavnik SFRJ bio je Anđelko Runjić, hrvatski kadar, koji je Moskvu napustio početkom 1992. Do 1994. je ambasada opet radila na nivou otpravnika poslova, a onda je stigao jedan od živopisnijih likova iz Miloševićeve zbirke ambasadora, Danilo Ž. Marković. Njega je 1998. zamenio Miloševićev brat Borislav, porodični kadar, koji je sa tog mesta povučen u januaru 2001.
Posle 5. oktobra 2000. i pada Miloševića, mesto ambasadora u Moskvi je pripalo Crnoj Gori. Posle Danila Vuksanovića, za sada poslednji ambasador bio je Milan Roćen, sadašnji ministar inostranih poslova Crne Gore.
Komentari: Dejan Gazdić, Lazar Adamović
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant i ukazao da je stanje betona posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač – Infrastruktura železnice Srbije – morao je istog časa da obavesti nadzor da zaustavi radove. Pošto to nije urađeno, posledice su poznate
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
