Odluka Evropske centralne banke da, od marta ove godine, počne upumpavanje po 60 milijardi evra mesečno u evrozonu u narednih godinu i po dana (a možda i duže) – radi sprečavanja deflacije, podsticanja privrednog rasta, povećanja investicija, ublažavanja nezaposlenosti i povećanja likvidnosti bankarskog sistema, nije slučajno od mnogih posmatrača, pa i samih protagonista nove evropske monetarne politike, nazvana „istorijskom“. Zapravo, preciznije bi bilo reći da ona sadrži ambiciju, ali i rizik, da ostavi „istorijske posledice“.
Da li će posledice „novog kursa“ evropske privredne i monetarne politike biti produktivne ili dodatno razarajuće, to je pitanje na koje je sada nemoguće odgovoriti sa uverljivim argumentima, uprkos tome što su se za promenu ključne antikrizne paradigme – „štednje“ uz neku vrstu „neokenzijanskog“ poklika „hajde da ojačamo potrošnju“ – založili i mnogi nobelovci i ekonomski stručnjaci „u modi“ na svetskoj javnoj sceni (Štiglic, Krugman, Saks i drugi).
Jer, globalizacija svetskih ekonomskih poslova, sa značajnim povećanjem trgovinskih sloboda, dovela je planetu do toga da nikada ne znate u čiju korist će ići „zaduživanje na račun budućnosti“ (kako bi se moglo nazvati kupovanje obveznica). Naime, može vam se dogoditi da uništite realnu evropsku štednju i kakvu-takvu stabilnost, a ekonomski podstaknete razvoj, na primer, Kine ili Amerike, a ne sopstvene privrede.
Od tog scenarija najviše bojazni su pokazali Nemci, koji su i sa skupim evrom na leđima uspevali da se održe u vrhu svetskih izvoznika, zahvaljujući najviše svojoj privrednoj efikasnosti. No, kancelarka Merkel i njena ekipa potcenile su strahove koje u Evropi uvek pokreće ne samo jačanje Nemačkog rajha, nego i svako jačanje ekonomski najefikasnijih. Zapravo je Evropa jedino svetsko skladište ideja socijalne pravde i jednakosti – dok se u svim drugim krajevima sveta ekonomske nejednakosti lakše održavaju i smatraju gotovo prirodnim – ukoliko su „domaćeg karaktera“, a ne kolonijalne provenijencije.
Otuda odluka Evropske monetarne centrale da ubrza „omekšavanje“ evra i delimično odvrne monetarne slavine, dakako, nije samo motivisana promenom trenda u vladajućoj filozofiji kontinentalne ekonomske politike, pa ni samom činjenicom da su emisioni sistemi SAD, Velike Britanije od početka poslednje svetske finansijske krize primenjivale model „monetarnog labavljenja“ nekoliko puta i sa dosta uspeha. Ta evropska monetarna odluka motivisana je pre svega političkim razlozima.
Strah da će posle Grčke zavodljiva parola „nećemo štednju i odricanje, već razvoj – odmah“ omogućiti radikalno levim i svim drugim protivnicima Evropske unije u Francuskoj, Španiji, Italiji, Portugaliji i Irskoj da se razmahnu i ekspresno izvrše „restrukturiranje“ klasičnog partijskog sistema u svojim zemljama, sistema koji i inače „dotrajava“ već gotovo sedamdeset godina. Taj strah je u stvari obezbedio „konsenzus“ za donošenje odluke o upumpavanju 1.100 milijardi evra u bankarski sistem evrozone. Istovremeno, Evropska centralna banka je ne samo ovim potezom, nego i širenjem ovlašćenja za bankarsku kontrolu (traže već 1000 kontrolora) ojačala svoju institucionalnu poziciju u EU, što je neke komentatore već nagnalo na sumornu ocenu da je Evropa počela sa „udruženjem za ugalj i čelik“, a završiće sa „udruženjem za papire bez pokrića“.
Onima koji to ne shvataju, treba objasniti da se iza straha od deflacije, to jest pada opšteg nivoa cena (čuvena svetska ekonomska kriza iz 1929. godine je bila deflaciona), koji se navodi kao razlog za „monetarno labavljenje“, krije bojazan da će ona produbiti sve državne deficite u Evropi (naročito na Mediteranu) – pa bi aktuelni „ciklus štednje“ bio samo prva karika teorijski beskrajne spirale štednje. Problem je što utaživanje „gladi za inflacijom“, koju po pravilu imaju svi ministri finansija (kad su cene više, indirektni porezi su izdašniji), vodi, takođe, u značajne rizike. To u Srbiji ne treba mnogo objašnjavati. Valjda se svi sećamo posledica Miloševićeve „ofanzivne politike švedskog standarda“.
Gde je u evropskom „monetarnom labavljenju“ Srbija sa svojom „politikom odricanja“ – koja je tek počela? Nažalost, ideja da se novi evropski trend podsticanja potrošnje odmah usvoji, a politika odricanja „preskoči“, nije realistična, jer mi smo politiku zaduživanja na račun budućnosti već suviše dugo cedili kao suvu drenovinu.
English
Deutsch
Русский
Српски језик