Nedavno je na sednici Skupštine grada Sremska Mitrovica usvojena odluka o ostvarivanju statusa roditelj-negovatelj na teritoriji grada, čime je Sremska Mitrovica postala prva lokalna samouprava u Srbiji koja je donela ovu meru. Odluka je usvojena na inicijativu gradonačelnika Sremske Mitrovice Branislava Nedimovića.
Time je, naizgled, došlo do nekakvog pomaka u položaju roditelja dece koja pate od teških oboljenja i osoba sa posebnim potrebama, koji već jedanaest godina apeluju na srpsko zakonodavstvo da donese Zakon roditelj-negovatelj na državnom nivou. Zakonski akt, koji su do sada donele sve zemlje u okruženju, ali ne i Srbija, omogućava roditeljima koji brinu o svojoj deci, uglavnom tokom celog dana, svih sedam dana u nedelji, iole dostojanstven život.
Aktom se definiše status roditelja koji su negovatelji tako što bi se jednom od roditelja deteta sa teškom bolešću ili osobama sa smetnjama u razvoju utvrdilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica prema važećem zakonu PIO.
JEDINA GARANCIJA ZA RODITELJE
Jelena Đurin iz Zrenjanina je majka malog Vukašina, koji boluje od najtežeg oblika cerebralne paralize. U razgovoru za “Vreme”, ona ističe da Zakon roditelj- negovatelj predstavlja dokument koji bi značajno uticao na kvalitet života roditelja i koji bi im obezbedio “barem neku vrstu garancije da neće ostati bez dinara”.
“Zakonom bi se regulisalo da majke teško obolele dece, koje nemaju nikakva primanja, a često ni radni staž, redovno primaju minimalac. Ipak, pitanje je da li minimalac pokriva sve troškove. Bolja opcija bi svakako bila prosečna zarada”, priča Jelena Đurin.
Objašnjava da predlog Zakona predstavlja tri kucane strane izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti. Dokument sadrži i nekoliko novih stavki, a potrebno ga je i doraditi.
Kada su u pitanju majke koje brinu o deci sa posebnim potrebama, a koje su i dalje zvanično zaposlene, jedino što trenutno mogu da urade jeste da produžavaju bolovanje na svakih šest meseci.
“S obzirom na to da imam dug radni staž, nisam ostala bez prihoda. Dobijam platu i na nju imam pravo sve dok moje dete ne napuni osamnaest godina. Najveći problem je u tome što redovno moram da produžavam bolovanje na svakih šest meseci. Moram da zakazujem konzilijum u bolnici, pa kada oni to odobre, nosim dokumenta poslodavcu. I tako u krug, svakih šest meseci, kao da će se u tom periodu stanje mog deteta promeniti, a to je nemoguće”, navodi Jelena Đurin.
Roditelji su, dakle, osuđeni na silnu birokratiju od bolnice pa sve do radnog mesta. I tako je do punoletstva deteta. Ali, šta posle?
“Ja bih radije pristala i na minimalac nego na svoju sadašnju platu koja je daleko veća samo da ne prolazim kroz ovo maltretiranje. Kada moje dete napuni osamnaest, nikom ništa. Ja ću tada imati 55 godina i ne postoji mogućnost da će me iko zaposliti nakon dvadeset godina pauze”, priča naša sagovornica.
“PREDLOG ZAKONA MORA NA DORADU”
Glavna prednost Zakona bi, uprkos tome što se njime propisuje minimalna zarada, bila to što roditelji ne bi morali da razmišljaju o tome hoće li u nekom trenutku biti lišeni prihoda. Predlog zakona roditelj-negovatelj propisuje da roditelji primaju platu sve dok ne steknu uslove za penziju. Pored toga toga, Zakon im obezbeđuje penzijsko i zdravstveno osiguranje.
“Nama je novac najviše potreban kada naša deca odrastu. Tu su i troškovi tuđe nege, koji iznose oko 40.000 mesečno, pa nema govora o tome da jedan minimalac može pokriti sve naše troškove”, navodi Đurin.
Pored troškova tuđe nege, novac se mora izdvajati za lekove, a u slučaju Vukašina Đurina, i za neophodnu fizikalnu terapiju. Zbog toga je, kako kaže, neophodno da iznos plate roditelja-negovatelja bude izjednačen sa prosečnom platom.
“Tako je sada, ali pitanje je šta će biti kada ja više ne budem bila u mogućnosti da se brinem o njemu. Moj muž radi, tako da ću morati da zaposlim nekog ko bi se o njemu starao konstantno, pa će to biti još jedan trošak”.
Kritičari trenutnog nacrta Zakona tvrde da je on pun protivrečnosti, a glavna među njima odnosi se na korišćenje usluge tuđe nege.
Zakon predviđa da ukoliko se roditelj odluči za ovaj status, onda dete gubi pravo na tuđu negu i pomoć. Dakle, prihodi porodice se ni na koji način ne uvećavaju, a roditelji gube pravo da traže personalnog asistenta, pomoć u kući ili bilo koju drugu vrstu podrške na koju porodice imaju pravo zato što se smatra da su roditelji zaposleni, primaju platu i samim tim sva briga o detetu prepuštena je samo njima.
Još jedna mana trenutnog predloga Zakona jeste to što on sadrži konkretne mere u slučajevima kada u porodici ima više dece sa smetnjama u razvoju ili obolelih od teških bolesti. U tim slučajevima je, kako kaže Jelena Đurin, potrebno da se status negovatelja prizna za oba roditelja i da primanja budu povećana.
TRAUMATIČAN SUDSKI PROCES
Roditeljske muke ovde se ne završavaju. Sadašnji zakonski okvir propisuje da kada dete napuni 18 godina, roditelj mora da ga tuži da bi zadržao starateljstvo nad njim. Trenutno je to jedini način da roditelji ostvare svoja prava.
Zakonom roditelj-negovatelj, ova mučna sudska procedura bi se izbegla.
“Ukoliko bi se izglasao taj zakon, izjednačio bi se status roditelja i hranitelja osoba sa posebnim potrebama. Sada je procedura takva da roditelji za nastavak starateljstva moraju da tuže dete. To je posebno stresno, a i nepotrebno. Dete, iako ima 18 godina, ne može samo da odlučuje i svakako mu je neophodan staratelj”, pojašnjava Jelena Đurin.
Ceo postupak izgleda tako što na teren izlaze sudski veštaci koji utvrđuju trenutno stanje u kome se dete, kao i porodica nalaze. Roditelji, osim što prolaze kroz emotivnu i psihološku trauma, moraju da plate sudske troškove. A sve to samo da bi dobili potvrdu o starateljstvu.
DECENIJA PRAZNIH OBEĆANJA
Bitku za usvajanje Zakona roditelji vode još od 2013. godine.
“Prepreka za usvajanje zakona je, pored finansija, to što mi nismo prioritet države. Građani, a i državni funkcioneri misle da ima malo nas kojima bi ovaj zakon doprineo. Roditelji uglavnom ne govore preterano o svojim mukama, iz prostog razloga što nemaju kad”, zaključuje Jelena Đurin i poručuje da institucije kao da žmure na problem roditelja dece sa smetnjama u razvoju.
Statistika, ipak, kaže da u Srbiji živi nekoliko hiljada dece sa posebnim potrebama, koja zahtevaju celodnevni nadzor i negu. Još 2013. godine pokrenuta je peticija za usvajanje Zakona, koju je potpisalo više od 60.000 građana. Zakon i dalje čeka, a potpisi se prikupljaju i dalje. Još jedna peticija, na Fejsbuk stranici “Roditelj- negovatelj”, trenutno broji oko 100.000 potpisa. Brojevi su, sasvim očigledno, na strani roditelja.
Bilo je priča da će Zakon biti usvojen do kraja 2017. godine. Do toga nije došlo, a u međuvremenu su gotovo sve zemlje u okolini Srbije usvojile slične Zakone.
Predlogom Zakona su obuhvaćena deca i osobe koji imaju 100 odsto invaliditeta, te bi nakon usvajanja, sledeći korak nadležnih bio i rešenje za roditelje dece sa manjim stepenom invaliditeta. Nije za sada poznato kakav bi bio nadzor same primene zakona.
U Sali Skupštine Srbije o ovom Zakonu govorilo se samo jednom i to skoro devet godina nakon podnošenja inicijative. Poslanička grupa stranke slobode i pravde (SSP) predstavila je Predlog zakona “Roditelj-negovatelj” kao dopunu Zakonu o socijalnoj zaštiti tokom 2022. godine.
“Imamo problem, kao i sve države u regionu, što ne postoji jedinstven registar dece sa smetnjama u razvoju. Ujedinjene nacije sprovode projekat objedinjenog registra na nivou regiona i on je počeo da se konstituiše”, rekla je tada Marinika Tepić ocenivši da bi usvajanje ovog zakona bio korak ka izradi zvaničnog registra, na osnovu kojeg bi mogla da se radi i finansijska projekcija.
Na tome je sve stalo. Nikakvih pomaka nije bilo na državnom nivou, a pozitivan primer Sremske Mitrovice oživeo je pitanje šta će biti sa usvajanjem Zakona na republičkom nivou. Usvajanjem zakona bi, kako tvrdi Jelena Đurin, bila rešena “samo jedna kap u moru problema roditelja teško obolele dece”. Ne zna se hoće li se državni zvaničnici ugledati na Branislava Nedimovića i konačno razmotriti predlog koji odlažu više od deceniju. A šta će roditelji? Kao i do sada, snalaziće se kako znaju i umeju.
