Moja elektrana i druge vetrenjače

Mala porodična elektrana snage od desetak kilovata može da zadovolji potrebe jednog domaćinstva za električnom energijom. Crpeći energiju iz reka, vetra, sunca ili nekog drugog obnovljivog izvora, ovakva elektrana ne zagađuje životnu sredinu, a dovoljna je da podmiri nasušne kućne potrebe za energijom. Uz besplatan rad bojlera, šporeta, pegle, raznih elektronskih uređaja i osvetljenja u domaćinstvu, mala elektrana svom vlasniku omogućuje i lepo osećanje da je redak pojedinac nezavistan od osamsto hiljada puta snažnijeg sistema elektroprivrede, a uz to, povremeno mu donosi i nešto profita. Ovakva elektrana može da radi ostrvski ili da bude priključena u elektrodistributivnu mrežu tako da koristi struju iz mreže kada je potrebno i da prodaje viškove energije kada ih proizvede. Uz reformu energetskog sistema, eksperti za energetiku sve više govore o planovima i projektima koji bi trebalo da podstaknu male proizvođače električne energije, a činovnici Vlade blagonaklono gledaju na tu vrstu entuzijazma. Novine, naročito kako leta postaju sve toplija zbog klimatskih promena i ratova za naftu, sve češće donose priče o malim proizvođačima koji za male pare nešto pokušavaju sa obnovljivim izvorima.

No, šta se zaista događa? Šta bi čovek sa deset hiljada evra, izgrađenom ekološkom svešću i željom da investira u nove tehnologije, doživeo u realnosti kada bi u obnovljive izvore energije uložio te tri stvari? Druge dve su skoro metafizičkog karaktera, pa nisu za neko posebno razmatranje, ali deset hiljada evra, kojim god socijalnim programom stečeni, malog investitora sigurno upućuju na nekoliko suštinskih pitanja. Da li je to dovoljno da se izgradi mala električna centrala? Koliko će trajati pribavljanje dozvola, izgradnja objekta i što je vrlo važno, za koliko će se takva investicija isplatiti? Koje sve prepreke očekuju investitora? Koliko elektrana je do sada izgrađeno u privatnoj režiji i koliko njih je pušteno u pogon? Da li je u Srbiji uopšte moguće izgraditi privatnu elektranu sa obnovljivim izvorima?

OBNOVLJIVI IZVORI: U jeziku ljudi koji se bave energetikom, izvori električne energije se dele na konvencionalne i obnovljive. U konvencionalne izvore spadaju velike, skupe termoelektrane i nuklearne elektrane koje su opasni zagađivači životne sredine, uz velike hidrocentrale, koje nisu direktni zagađivači, ali su i one skupe i velike, pa se takođe smatraju konvencionalnim izvorima. Obnovljivi izvori ne zavise od zaliha uglja i nafte, čisti su i nepotrošivi, a obično podrazumevaju pogone malog gabarita. U Srbiji postoje uslovi za korišćenje više obnovljivih resursa: energija vetra, solarna energija, biomasa, geotermalni izvori i snaga malih vodenih tokova. Budući da Srbija nema more, ne može se koristiti energija plime i oseke koja takođe spada u obnovljive izvore.

„Vreme obnovljivih izvora u Srbiji dolazi. Sporo, ali kuca na vrata“, kaže za „Vreme“ dr Nikola Rajaković, redovni profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. „To je oblast gde ljudi mogu sebe da nađu, koja je pozitivna i progresivna i u kojoj se radi sa najmodernijim tehnologijama.“ Prema podacima Ministarstva energetike, Srbija je 2004. godine potrošila energije koja je ekvivalentna sagorevanju skoro 40 miliona tona nafte. Iz obnovljivih izvora je tokom iste godine dobijeno samo 0,96 miliona ekvivalentnih tona, ali je zato potencijal iskorišćenja mnogostruko veći. Oko tri miliona tona. Mali investitor će, svakako, pre nego što se upusti u svoj poduhvat izgradnje elektrane, morati da izabere sa kojim će obnovljivim izvorom raditi. Nemaju svi izvori jednak potencijal u Srbiji. Tako se za solarnu energiju smatra da je još uvek neisplativa za proizvodnju struje, mada je vrlo povoljna za grejanje. Geotermalni izvori su nedovoljno topli. Iskoristiva energija vetra još uvek nije u potpunosti ispitana. Upotreba biomase, drvnih otapadaka i poljoprivrednih kultura za sagorevanje i proizvodnju struje postaje sve popularnija, a najduže se upotrebljavaju male hidroelektrane i tu ima najviše uspelih poduhvata.

„Mi smo na samom početku“, smatra Rajaković. „Da bi bilo koji od tih projekata ozbiljno prohodao, odnosno da bi stigao do toga da proizvodi kilovatčasove u mreži, on mora da se prethodno osloni na tri noge: pravno regulisani okvir, tehničko-tehnološko predznanje i ekonomsko-finansijsku konstrukciju.“ Potencijalni investitor će se tako suočiti za zakonskom regulativom, pitanjem znanja koje mu je na raspolaganju u Srbiji i, na kraju, sa isplativošću celog projekta.

ČLAN 86: Privatne elektrane je bilo moguće graditi i prema starim zakonima i propisima, ali je sa dugo odlaganom reformom energetskog sektora i pojavom novog zakona to olakšano i bolje definisano. Prema Zakonu o energetici, koji je usvojen 2004. godine, mali proizvođači električne energije su elektrane snage do deset megavata i njihov položaj je formalno povlašćen u odnosu na ostatak elektroprivrede. Tako se u članu 86, stav 1, ovog zakona kaže: „Povlašćeni proizvođači električne energije su proizvođači koji u procesu proizvodnje električne energije koriste obnovljive izvore energije ili otpad, proizvodači koji proizvode električnu energiju u elektranama, koje se u smislu ovog zakona smatraju malim elektranama i proizvođači električne energije koji istovremeno proizvode električnu i toplotnu energiju, pod uslovom da ispunjavaju kriterijume u pogledu energetske efikasnosti.“

Ovaj član ohrabruje, ali se na njemu završava sav zakonski okvir za investitora koji želi svoju elektranu. Stručnjaci se slažu da je neophodno usvojiti podzakonska akta koja bi regulisala ovu oblast. U Privrednoj komori Srbije kažu da čak i ako investitor sasvim uđe u proceduru dobijanja dozvola, ništa mu ne garantuje da neko drugi neće dobiti njegovu lokaciju. Tu se otvara pitanje informisanosti potencijalnih preduzetnika. Gde neko ko je zainteresovan da uloži u obnovljive izvore može dobiti podršku? Za sada, zainteresovani investitor se može obratiti Ministarstvu energetike, gde je pri Sektoru za opštu energetiku nadležna Grupa za studijsko-analitičke poslove u oblasti energetske efikasnosti novih i obnovljivih izvora energije. Takođe, može se obratiti Agenciji za energetiku ili Agenciju za energetsku efikasnost. Ili, preko Elektroprivrede Srbije, Udruženja za obnovljive izvore u Privrednoj komori Srbije ili kakvom privatnom birou uvek može potražiti stručni savet.

Nema sumnje da će svuda naići na podršku za pokazani entuzijazam i više korisnih saveta kako da svoj projekat realizuje. No, kafkijanski deo tek dolazi. Da bi država odobrila izgradnju privatne elektrane, potrebno je izvaditi 26 raznih dozvola, što građevinski, bezbednosnih, što drugih, energetskih. Zapravo, potrebno ih je 25, pošto je država proizvođače sa snagom manjom od jednog MW oslobodila energetske dozvole. U Agenciji za energetsku efikasnost smatraju da procedura mora da bude toliko komplikovana pošto je reč o energetskim postrojenjima, ali se većina stručnjaka ne slaže sa takvom situacijom. „To su stotine i stotine sati na šalterima“, kaže profesor Rajaković smatrajući da to odbija svakog investitora. „To je potpuna glupost“, smatra inženjer sa dugogodišnjim iskustvom u izgradnji hidroelektrana Bogoljub Stojmirović, nekadašnji tehnički direktor izgradnje Hidroelektrane „Đerdap“, a sada direktor Hidroenergije, specijalizovanog biroa za projektovanje i ineženjering malih hidroelektrana. On kaže da potencijalni investitor mora sa državom sklopiti ugovor o izgradnji male hidroelektrane. Zapravo, da bi pustio u pogon malu hidroelektranu, on mora da sklopi tri ugovora: ugovor o realizaciji hidroenergetskog objekta kojim se definišu svi kriterijumi, zatim ugovor sa Elektroprivredom o ceni energije i ugovor o koncesiji kojim se zakupljuje lokacija. „Ništa se neće desiti dok se od strane Evropske unije ne uslovi da se umesto 26 dozvola, vadi jedna i to u jednom nadležnom ministarstvu“, smatra Stojmirović. Ovako, mali preduzetnik bi mogao provesti dane i nedelje u čekanju dozvola, obijajući pragove ustanova i obilazeći šaltere, ali ako je vođen snom da jednom ima svoju privatnu elektranu i naoružan strpljenjem, na kraju će dobiti dozvolu. Potom može da izgradi svoj objekat i počne da proizvodi struju. Po zakonu, Elektroprivreda Srbije je obavezna da ga uključi u elektrodistributivnu mrežu, ali cena energije još uvek nije definisana, niti potpomognuta od strane države.

LOKACIJA: Važan detalj je izbor i kvalitet lokacije na kojoj će mali investitor sagraditi elektranu. Ako se odluči za izgradnju hidroelektrane, može da izabere jednu od oko hiljadu mogućih lokacija za izgradnju malih hidroelektrana. One su pobrojane u katastru koji je za potrebe elektroprivrede napravljen pre više od dvadeset godina. „To je jedino što imamo“, kaže Stojmirović. „Ali, bolje da imamo, nego da uopšte nemamo katastar. Sve te lokacije su locirane, snimljene, obrađene, geodetski ispitane i na svima su izmereni padovi, snage i procenjena moguća proizvodnja električne energije.“ Bez adekvatnih podataka o mogućnostima, nemoguće je pokrenuti proizvodnju energije.

Kada su u pitanju vetrovi, takođe postoji mapa raspoloživih lokacija. Nju je EPS napravio za svoje potrebe pre nekoliko godina, ali je to samo makroslika potencijala. „Kod izgradnje vetrogeneratora, presuđuje mikrolokacija“, kaže dr Nikola Rajaković. „Potrebno je ispitati njihove tehničke mogućnosti.“ Trenutno se realizuje više projekata u kojima se vrše merenja snage vetra. Rajaković navodi primer sela Dolova u opštini Pančevo, gde je na obodu Deliblatske peščare postavljen merni stub na kome se na tri različite visine meri brzina vetra. Ovakvo merenje traje godinu dana, a potom se obrađuju digitalno zabeleženi podaci i prave ruže vetrova.

Izvršno veće Autonomne pokrajine Vojvodine pokrenulo je nekoliko sličnih projekata. U opštini Irig se vrše merenja sa ciljem da se napravi farma od 20 vetrenjača, u koje bi tokom naredne godine investirala austrijska kompanija Vindrajz. U međuvremenu, Agencija za energetsku efikasnost realizije više projekata i studija o opravdanosti u Programu za ostvarivanje Strategije razvoja energetike Srbije i jedne donacije Kraljevine Španije. „Tenderska procedura je u toku“, kaže za „Vreme“ Rastislav Kragić, savetnik za obnovljive izvore energije u Agenciji za energetsku efikasnost. „Na tri lokacije će biti postavljeni merni stubovi, a merenje će trajati godinu dana. U ovim projektima imamo odličnu saradnju sa svim državnim institucijama i sa EPS-om.“

Uporedo sa drugima, za merenja mikroklimatskih uslova priprema se i sam EPS. „Imali smo malu pauzu, a sada smo i mi pokrenuli program za određivanje resursa vetra“, objašnjava za „Vreme“ Tomislav Peruničić iz Elektroprivrede Srbije. „To podrazumeva postavljanje stubova visokih 50 metara za ispitivanje uslova. Nije određena lokacija, ali merenja će početi na jesen. Sada se priprema i programski zadatak za korišćenje biomase. On još nije usvojen, ali namera je EPS-a da se uključi. Sve to zavisi od mnogo faktora.“ Bogoljub Stojmirović kaže da je logično što EPS nije preterano zainteresovan jer to je prirodno, budući da su mu mali proizvođači direktna konkurencija, ali zato država ne sme biti nezainteresovana. Ona mora svim sredstvima da podrži male proizvođače.

TROŠKOVI: Kada pronađe pogodnu lokaciju, pribavi sve dozvole, izabere turbinu i generator koji će kupiti, investitor najzad može da započne izgradnju male hidroelektrane. Teško je proceniti koliko će vremena u ovim uslovima utrošiti na administrativne formalnosti, ali je poznato da sama izgradnja male hidroelektrane traje oko godinu dana. To zavisi od veličine elektrane i visine pada koji postoji na rečnom toku, ali i od tog da li je na lokaciji postojao već izgrađen građevinski objekat.

Koliki su očekivani troškovi izgradnje male hidrolektrane? Smatra se da jedan instalisani vat snage košta jedan evro. Više od 60 odsto ulaganja odlazi na troškove turbine i druge opreme, ostatak na građevinske radove. Procena cene od jedan evro znači da se za deset hiljada evra uloženih u izgradnju može dobiti elektrana snage deset kilovata, što je postrojenje dovoljno da podmiri potrošnju jednog domaćinstva kakvo je pomenuto na početku teksta. Za 4000 sati rada, ovakva elektrana će proizvesti do 40.000 kWh, a sve viškove će prodati u mrežu. „Proizvođaču će se ova investicija isplatiti za nekoliko godina“, smatra Stojmirović.

Međutim, većina sadašnjih vlasnika malih elektrana teško može da proceni za koliko im se investicija isplatila, pošto retko uručunavaju sopstveni rad i nemaju potpunu predstavu o ceni svog objekta, pošto je gotovo uvek napravljen po sistemu „uradi sam“. Jedan od takvih objekata je mala hidroelektrana Gradište u okolini Knjaževca, čiji je vlasnik Brane Veljković uz elektranu u prizemlju, na spratu izgradio stambene prostorije, pored elektrane mali ribnjak i druge objekte koji nisu povezani sa proizvodnjom električne energije. „Teško je proceniti, ali kada se sve to uzme u obzir, investicija može da se vrati za deset do petnaest godina“, objašnjava Miroslav Ćirić iz Elektrodistribucije Knjaževac u JP-u Elektrotimok iz Zaječara, uz čiju je podršku u ovom kraju podignuto čak 15 privatnih elektrana.

Proizvođači poput Veljkovića ostvaruju profit jer su priključeni na mrežu kojoj isporučuju električnu energiju, oni rade kao poslovni partneri Elektrodistribucije i razumeju pravila tržišta, ali svoja postrojenja smatraju neprocenjivim, jer su u njih uložili više od novca. „Naši ljudi su puni entuzijazma“, kaže Rastislav Kragić iz Agencije za energetsku efikasnost, dodajući da su to sve ipak „skupe priče“. Izvesno je da ako investitor izgradi veći pogon, brže i lakše će povratiti uloženi kapital koji je srazmerno instalisanoj snazi veći. Za sumu od sto hiljada evra, može da se dobije elektrana snage oko 100 kW, koja je dovoljna za snebdevanje strujom jednog manjeg sela ili zaseoka. U Privrednoj komori Srbije smatraju da su to još uvek investicije koje ljudi mogu koristiti za svoje potrebe, a da se prava isplativost postiže tek sa elektranama snage od pet do osam megavata.

Zahvaljujući razvoju tehnologije, cena izgradnje eolskih generatora poslednjih godina je postala približna ovoj ceni od jedan evro kao kod hidroelektrana, dok je cena podizanja investiciono najzahtevnijih solarnih elektrana pala na od četiri do pet evra. „I dalje je izgradnja obnovljivih izvora deset puta skuplja od konvencionalnih“, smatra profesor Rajaković, ali dodaje da takozvani zeleni kilovatsati vrede mnogo više od njihove proste tržišne vrednosti. Kada se posmatra budućnost energetike, cena zelenog kilovatsata nije tako visoka. Potencijali Elektroprivrede Srbije imaju snagu od 8400 MW, ali s obzirom na rast potrošnje, očekuje se da će za nekoliko godina nedostajati još oko 1000 MW. Umesto da država od građanina uzima novac i potom ga ulaže u uvoz struje ili izgradnju gigantskih energetskih postrojenja, ona je već rešila problem njegovog snabdevanja energijom, ako je on svoj kapital uložio u obnovljive izvore.

ZELENI KILOVATSAT: S druge strane, naizgled jeftini, konvencionalni kilovatsati koštaju znatno više od cene proizvodnje jer država mora da uloži ogromne sume u sanaciju ekološke štete kakvu prave veliki pogoni kao što je termoelektrana u Obrenovcu. Kada konačno bude ratifikovala Kjoto protokol, država će izdvajati veliki novac za smanjenje emisije gasova staklene bašte iz termoelektrana, što nije potrebno za obnovljive izvore. Zeleni kilovatsati su skuplji u proizvodnji, ali su u pogledu ekoloških troškova besplatni. Profesor Rajaković predlaže da se oformi državni fond koji bi podsticao razvoj obnovljivih izvora energije i višestruko koristio državi u bliskoj budućnosti. Struja se sada uobičajeno prodaje po ceni od četiri centa po kilovatsatu, ali bi uz učešće države njihova cena mogla biti viša i isplativija za malog investitora. „Time bi obnovljivi izvori postali povlašćeni i u praksi, a ne samo u zakonu“, zaključuje Rajaković.

U radu „Energetski potencijal malih vodotokova u Srbiji“, koji su napisali prof. dr Miroslav Benišek i dr Miodrag Mesarović, razmatra se nešto složenija formula procene troškova elektromehaničke opreme i građevinskih radova potrebnih za rad male hidroelektrane. „Koristeći ove formule, moguće je proceniti vrednost izgradnje 867 malih hidroelektrana ukupne snage 453 MW. Ukupna vrednost investicija iznosi od 850 miliona do 1,8 milijardi američkih dolara. S obzirom na procenjenu proizvodnju od 1,6 TWh, period povraćaja investicija bio bi od osam do 19 godina za cenu električne energije od šest centi po kWh.“ Očigledno da je reč o velikom prostoru za investiranje.

„Tu postoje ne samo politički i ekološki interesi, već i ogroman prostor za dolazak investicija“, smatra Bogoljub Stojmirović. „Drugi su to već osetili. U Sloveniji su sve moguće lokacije za izgradnju odavno zauzete. Hrvatska i Srbija ove godine obeležavaju jubilej Nikole Tesle uz hvalospeve kako je on izveo pionirski poduhvat pretvaranja energije vode u električnu, ali jedino kod nas potencijal vode nije iskorišćen. Mala privreda koja bi izvodila ovakve projekte zbog toga nema posla. Naši inženjeri imaju dovoljno znanja i to nije problem. Nije problem ni oprema, ni građevinski radovi. Treba doneti podzakonska akta i regulisati uzajamne obaveze države, malog proizvođača i Elektroprivrede. Ali, država nije zainteresovana, a ministarstva se energetikom bave iz dnevnopolitičkog ugla.“ U međuvremenu, potencijalni mali investitor će teško uložiti svojih deset hiljada evra u obnovljive izvore. Kako stvari sada stoje, on će od tog novca radije izgraditi kiosk sa pljeskavicama ili otvoriti kladionicu, nego malu hidroelektranu, budući da mu u tom poslu ništa neće predstavljati prepreku.

„Konvencionalna energija ne treba da bude konkurencija obnovljivim izvorima“, veruje profesor Nikola Rajaković. „Ona treba na njih da gleda kao na dopunu. Gotovo ništa nije urađeno zbog naše inercije, neznanja, siromaštva i potcenjivačkog odnosa prema novom. Pod hitno se ova oblast mora državno urediti, pravno regulisati i podsticati.“ Izvesni pomaci će biti učinjeni pod pritiskom Evrope i novih standarda koji se usvajaju u oblasti energetike, ali mali investitor mora već sada da se motiviše da ne ulaže u pečenjare i sitne trgovine, nego u napredne ideje poput obnovljivih izvora koji donose dalekosežne efkete. „Cena energije će rasti u celom svetu“, kaže Rastislav Kragić iz Agencije za energetsku efikasnost, dodajući da su mali proizvođači jedno od rešenja tog problema koje će povećati zaposlenost i konkurentnost na tržištu, a da će rasti potreba za ekološki čistom energijom. „Energiju ne smemo da bacamo, samo je pozajmljujemo od budućnosti.“

Trenutno, moguće je napraviti svoju elektranu, ali uz mnogo improvizacije i malo prave podrške. Malo ko je uspeo da izgradi ovakvo postrojenje i pusti ga u pogon. Od šezdesetak ukupno izgrađenih hidroenergetskih pogona, struju daje 39 malih elektrana, od kojih je manje od 20 u privatnom vlasništvu. Nijedan vetrogenerator u Srbiji još uvek ne daje struju. Solarni kolektori se koriste samo za zagrevanje vode. Upotreba biomase je još u povoju. Geotermalni izvori se i dalje smatraju suviše hladnim za eksploataciju. Stanje u energetici Srbije je, sve u svemu, konvencionalno.

Električna opština

Najviše privatnih elektrana u Srbiji izgrađeno je na produčju opštine Knjaževac. „U periodu od 1983. do 2006. godine izgrađeno je 15 mikroelektrana od strane fizičkih lica“, kaže za „Vreme“ Miroslav Ćirić iz Elektrodistribucije Knjaževac u JP-u Elektrotimok iz Zaječara. „Sve elektrane su priključene na elektrodistributivnu mrežu. Procedura priključenja, utvrđivanje energetskih i tehničkih uslova, sprovedeni su po sličnosti sa postupkom uključenja potrošača sa specijalnim potrebama.“ Jedno od takvih postrojenja je mala hidroelektrana Gradište, čiji je vlasnik Brane Veljković iz Knjaževca. Smeštena u bajkoliku dolinu, ova elektrana koristi pad vode od sedam metara, sa protokom od 0,25 kubnih metara u sekundi. Ona godišnje proizvede 60.000 kWh struje, što je iznad proseka u opštini Knjaževac. Uz elektranu se nalaze i stambene prostorije, a u okolini ribnjak i mesto za odmor. U nju je ugrađena turbina „Fransis“ sa asinhronim generatorom snage od 11 kW. „To su već korišćene turbine fabričke proizvodnje“, kaže Ćiri, dodajući da su po sistemu „uradi sam“ izgrađeni i svi drugi slični objekti u njegovoj opštini. „Pitanje cene električne energije, odnosno obračunskih veličina i tarifnih stavova, rešeno je po sličnosti sa elementima obračuna za obične potrošače, sa ugrađenom razlikom od 15 odsto za Elektrodistribuciju.“

Male hidroelektrane

Najznačajniji obnovljivi energetski resurs u Srbiji je hidropotencijal. On se procenjuje na 17.000 GWh na godišnjem nivou, od čega je do sada iskorišćeno 10.000 GWh na velikim rečnim tokovima, a na male hidroelektrane dolazi neiskorišćenih 1600 GWh godišnje, što je energija koja je ekvivalentna sagorevanju 400.000 tona nafte. „Mi smo planinska zemlja i imamo mnogo lokacija za hidroelektrane koje se mogu raspoznati već preko mlinova“, kaže hidroinženjer Bogoljub Stojmirović. „To što na nekom potoku radi vodenica pokazuje da ima i pada. Za proizvodnju električne energije nije dovoljna samo voda. Potreban je neki pad da bi se pokretale turbine, a turbine pokreću generatore koji proizvode električnu energiju.“ Prema katastru mogućih lokacija, u Srbiji ima oko 900 lokacija na kojim se mogu podići male hidroelektrane snage od 100 kW do deset MW. Stojmirović kaže da ima više hiljada lokacija koje su raspoložive za manje elektrane, snage već od pet kW do deset MW.

Solarni kolektori

Broj sunčanih dana u Srbiji je, prema podacima Ministarstva energetike, veći od 2000 časova. To je veća vrednost nego u većini evropskih zemalja, ali je kod nas solarni potencijal sasvim neiskorišćen. Solarna električna energija je jedna od najskupljih obnovljivih vrsta energije. Njena cena se znatno smanjila poslednjih godina sa pojavom novih tehnologija, ali i dalje nije zgodna za stvaranje električne energije zbog visoke cene prijemnika sunčevog zračenja i prateće opreme. U srpskim uslovima, ona je pogodna samo za stvaranje toplotne energije, gde je vrlo isplativa. Zato su solarni kolektori postali donekle popularni u domaćinstvima za grejanje tople vode. Umesto da takozvanu sanitetsku vodu, koja služi za tuširanje i pranje, greju električni grejači, to može da čini sistem baziran na sakupljanju energije Sunca i potpuno nezavistan od struje iz električne mreže. Budući da ih uvoze mnoge domaće firme, solarni kompleti se mogu naručiti putem oglasa i uz prateću mehaničku skalameriju ugraditi u već postojeći bojler za nekoliko stotina evra. Jedini domaći proizvođač solarnih kolektora je firma Elsol iz Požarevca, gde kažu da se takav sistem kupcu isplati za godinu do dve dana. „Mi vršimo ugradnju po sistemu ključ u ruke“, kaže Milić Nikolić, vlasnik ove firme, objašnjavajući da solarni komplet čine kolektori, pumpa za vodu, cevi, razni regulatori, termostati i standardni bojler koji uz pomoć solarnog izmenjivača postaje takozvani solarni bojler. Najmanji kolektori imaju površinu od dva kvadratna metra i dovoljni su za zagrevanje vode u jednom domaćinstvu. „Treba ga napraviti da bude efikasan i trajan“, ističe Nikolić, tvrdeći da ovakvi kolektori sa pratećim sistemom mogu da traju i do 40 godina. Ovakvi sistemi su naročito isplativi za turističke objekte u kojima se greje mnogo vode. Intenzivnije sveukupno korišćenje solarne energije zavisi od sprovođenja nacionalnog Programa obnovljivih izvora energije.

Vetrenjače

Nijedan vetrogenerator u Srbiji trenutno ne daje struju. Ima mnogo neuspelih pokušaja da se u privatnoj „uradi sam“ praksi napravi vetrenjača koja bi radila kao elektrana na vetar. Poznat i neuspešan primer vetrenjače u domaćoj radinosti, vidljiv sa autoputa kod Bubanj Potoka, samo je negativna propaganda ovog izvora energije po viđenju profesora Nikole Rajakovića sa Elektrotehničkog fakulteta. „Vetroenergetika je odavno zakucala na vrata zapadne Evrope i jako je prisutna. Na Balkanu osetno manje, a u Srbiji praktično nimalo“. On kaže da naši potencijali nisu preveliki, dodajući da to ipak nije razlog da se ne pomerimo do početka. Očekuje se izgradnja više novih eolskih generatora, na primer, u opštini Irig i u selu Dolovo kod Pančeva. Prethodno je potrebno ustanoviti jasnu sliku koliki je zaista potencijal. „Mi smo zemlja siromašna vetrom“, kaže Rastislav Kragić iz Agencije za energetsku efikasnost. „Košava je udarni vetar, nije kao stalni vetrovi na Severnom moru.“

Geotermalni izvori

Prema podacima Ministarstva energetike, u Srbiji postoji nekoliko stotina bušotina sa geotermalnom vodom čija je temperatura relativno niska, uglavnom ispod 60°C. Toplotna snaga ovakvih izvora je manja od 160 MJ/s, ali se smatra da je stvarni potencijal bar pet puta veći od ostvarenog. U Ministarstvu smatraju da je „osnovni razlog njihovog slabog iskorišćenja nesistematičnost u istražnim i pripremnim radovima za korišćenje geotermalnih izvora i odsustvo podsticaja za korišćenje ovog izvora energije“. Potencijal ovog resursa u Srbiji je 185.000 tona ekvivalentne nafte, što je petnaesti deo ukupne procenjene energije obnovljivih izvora, koja je ekvivalentna sagorevanju 3,1 milion tona nafte.

Obnovljivo Kosovo

Proteklih godina, ozbiljan politički problem bilo je snabdevanje električnom energijom oko manastira i u enklavama na Kosovu u kojima živi srpsko stanovništvo. Kosovska elektroprivreda je u nekoliko navrata isključivala potrošače u ovim oblastima, a vlasti u Srbiji nisu imale načina da im pomognu, osim da ih preko humanitarnih organizacija snabdevaju agregatima. Hidroinženjer Bogoljub Stojmirović predlaže da se na tim lokacijama izgrade male hidroelektrane pošto na njima inače postoje potencijali, a stanovništvo tih enklava bi postalo trajno nezavisno od Kosova u energetskom pogledu. „To je klasičan primer gde se drugim izvorima ne može rešiti problem“, kaže Stojmirović dodajući da za ovu vrstu rešenja nisu potrebna ništa veća ulaganja od onih koja se inače čine. Troškovi izgradnje malih pogona od nekoliko stotina kilovata do jednog megavata, koji mogu da snabdevaju jedno ili više zaselaka strujom, kretali bi se u rasponu od nekoliko stotina hiljada do milion evra. Prema istraživanju koje je obavila Hidroenergija, ovakve pogone bi bilo moguće napraviti u Pećkoj patrijaršiji, manastiru Sveti Arhangeli i selu Štrpce.

Biomasa

Energetski potencijal biomase je ogroman i iznosi oko 80 odsto ukupnog potencijala obnovljivih izvora. To je energija koja je ekvivalentna sagorevanju skoro 2,6 miliona tona nafte. Biomasa može biti drvna ili poljoprivredna. Drvna nastaje pri seči drveta ili industrijskoj preradi. Poljoprivrednu biomasu čine ostaci ratarskih kultura, ali uključuju i tečni stajnjak (ova vrsta izvora energije se koristi na nekim životinjskim farmama). Drvni otpad ima potencijal od 1,6 miliona, a poljoprivredni oko milion tona ekvivalentne nafte. Veliki broj zainteresovanih investitora se poslednjih godina uključio u iskorišćenje biomase i biogasa kao izvora energije.

---

Komentari na tekst: 1