Politika Aleksandra Vučića i on sam našli su se u žestokoj manjini uprkos danonoćnim propagandnim aktivnostima. Sam je sebe uvukao u riotintovsku klopku, zavadio se sa rođenim biračkim telom, pa čak ni neki njegovi stranački dužnosnici nikako nisu srećni zbog rudnika litijuma. Govore to novinarima off the record. Praktično je uspeo da okrene protiv sebe i šumskog čoveka Emira Kusturicu, a za to se baš valjalo potruditi
Nekoliko dana pred antilitijumski miting u glavnom gradu, na uvek ushićenim ili pak plačno razočaranim društvenim mrežama moglo se pročitati da nakon subote 10. avgusta dosta toga više neće biti isto. Otprilike, to je Dan D koji će biti džinovski, odlučujući krešendo brojnih letnjih “ekoloških” mitinga diljem države koji su na ulice, čak i malih mesta – takoreći mesta na veštačkom disanju – izveli ogroman broj građana. Vlast će, nema druge, popustiti i usvojiti zahteve organizatora i neće joj, u najmanju ruku, pasti na pamet da se ubuduće poigrava projektima kao što je Rio Tinto. Skup u Beogradu će, pisali su neki aktivisti čak, izmeniti i političku stvarnost: više nećemo živeti u autokratskom sistemu kojim vladaju trovači raznih ekspertiza. U tom smislu građanima su se davali i saveti šta da ponesu u “revoluciju”, a režim je to sa slašću dočekivao.
Vlast je tercirala: uz pomoć uslužnih sredstava informisanja, sedeći po pariskim birtijama i proganjajući srpske sportiste, visoki dužnosnici su ukazivali na pripremu “državnog udara”. Vučića su na to upozorile, kako kaže, ruske agenture. Pa se on valjda stoga izmestio u Francusku. Verovatno je ovo za Ruse slagao, no možda i nije. Ruske tajne službe su kanda bleda senka nekada moćne organizacije – vidi se to i po ratu u Ukrajini i po raznim blamažama koje su fasovale po balkanskim vukovetrinama. Ovo je, inače, hiljaditi “državni udar” u Srbiji za Vučićevog vakta, od kojih nijedan ne samo da nije uspeo nego nije ni započet.
NE PRETI SE PRAZNIM PIŠTOLJEM I NEMA PREČICA
Sto puta je rečeno: u politici – a antilitijumski protesti jesu politički par excellence, koliko god neki tvrdili suprotno – opasno je pretiti praznim pištoljem. Isto tako – prečice ne postoje. Organizatori beogradskog skupa, aktivisti kojima treba odati poštovanje i priznanje do neba jer su svojom upornošću i nepotkupljivošću rudnik(e) litijuma pretvorili u ključnu društvenu i političku temu – nisu se baš najbolje snašli u subotu. Oni jesu okupili impozantan broj građana – ne samo u Beogradu, kako rekosmo – ali menadžerisanje masovnom protestnom energijom zahteva bremenito znanje i umeće. Pogrešno je bilo pretpostaviti da je svih tih nekoliko desetina hiljada (procene su bile razne, a tu su se odnekud pojavili i “licencirani” procenitelji) okupljenih spremno da ide “do kraja”, pogotovo stoga što nije bilo jasno šta to “do kraja” znači i da li uopšte ima smisla.
Indikativan je bio razgovor sa jednim mitingašem u direktnom prenosu na N1. Rekao je da bi rado ostao duže na mitingu, ali ne može jer ima ranije preuzete obaveze: “Idem na svirku”. Možemo mi sada kukati kako su građani neodgovorni i kako neće da se liše komoditeta zarad opšteg dobra, ali je možda bolje pohvaliti gospodina što je ipak izašao na ulicu. Jer tako stvari stoje. Jer i to je zgoditak i korak napred. Kao što je veliki korak napred i veliki uspeh i ogroman zalog za budućnost – serija letnjih protesta širom Srbije. Blokiranje pruge u Beogradu bilo je, čini se, višak. Ili je nešto pametnije valjalo smisliti.
Građani nisu spremni na radikalnije metode, to se videlo i ranije, to se videlo i po malom broju građana koji su učestvovali u akcijama na beogradskim železničkim stanicama (Prokop i Novi Beograd). Nažalost, to se očitovalo i po relativno slabo posećenim protestima zbog hapšenja i promptnog drakonskog kažnjavanja trojice aktivista (Ivan Bjelić, Nikola Ristić i Jevđenije Julijan Dimitrijević). A i manjina koja je spremna na “granične aktivnosti” – međusobno se začas posvadi i često pravi više štete nego koristi. Tako je došlo i do kolateralne blokade auto-puta kod Gazele. “Graničari” pritom poseduju, po sopstvenom priznanju na društvenim mrežama, neverovatno visok stepen ekspertize.
Mnogi su u 10. avgustu videli ni manje ni više nego novi Peti oktobar. Ali treba smanjiti doživljaj. Na takvo šta ovo društvo nije spremno ni izdaleka. I to bi trebalo zapamtiti za budućnost. I naučiti nešto iz prošlosti. Građanima valja slati poruku da je pred njima duga i teška borba, jer ovo zlo koje nas je snašlo opasno je, kompleksno i puno kao oko. Stvar se neće rešiti (samo) na ulici, koliko god to neko želeo.
Setimo se da je do petooktobarskih promena došlo tek nakon što su Milošević i njegova kamarila desetak godina ubijali i pljačkali po zemlji i regionu, napravili od Srbije najvećeg evropskog, ako ne i svetskog pariju na kojeg su sletale bombe najmoćnijeg svetskog vojnog saveza. Plate su bile znate već kolike. I pored toga, da bi do političkih promena došlo, moralo se raditi dugo, baš dugo, temeljno i predano, praviti i dogovore sa Miloševićevim pretorijancima, a imati i novca. Što je najvažnije, iza tog “prevrata” stajale su dobro organizovane političke stranke koje su ostvarile simfoniju sa aktivistima i civilnim sektorom. I još važnije, ostvarena je pobeda na septembarskim izborima uprkos izbornim krađama.
Aktivisti u Srbiji, pa i dobar deo organizovanog nevladinog sektora, koliko god pravili ogradu od političkih partija, čini se da pate od istih bolesti kao opozicioni lideri. Čast mnogima koji će možda zaslužiti i spomenike u budućnosti, ali katkad se čini da je nekima važnije pozicioniranje u međusobicama nego – ostvarenje zajedničkog cilja. Pa nek se ljuti ko god hoće!
ČAŠA JE IPAK SKORO PUNA
Na društvenim mrežama je, posle prošlonedeljnog ushićenja, usledio drugi segment bipolarnog afektivnog poremećaja: zastrašujuće razočaranje i međusobne svađe i optužbe. Ali na sve to smo već navikli i nije nešto što se ne da prevazići. Kako god tamnim bojama slikali antivučićevsku scenu, ne treba mimoići činjenicu da ona ipak ima neverovatnu mogućnost revitalizacije. I kada se čini da neće preživeti neki od brojnih poraza, a teško da ima nekih pobeda – vrlo brzo se na ulicama okupi izuzetno veliki broj onih koji protestuju protiv režima i njegovih nepočinstava. Režim još uvek nije uspeo u nakani da ubije ovo društvo po beloruskom modelu. I to jeste dobra vest.
A ovo što se dešava oko Rio Tinta tokom leta – nikako se ne može proglasiti porazom. Naprotiv. Nesrećni konac beogradskog protesta biće zaboravljen. Da je vlast u neugodnoj poziciji pokazuje i puštanje na slobodu uhapšenih aktivista i pored, kako smo rekli, ne baš velikog broja građana koji je protestovao zbog njihovog utamničenja. Režim procenuje dokle sme da ide, kaže nam u razgovoru za “Vreme” politikolog Dušan Spasojević. I stoga treba budno pratiti šta će se dešavati u ponovljenim sudskim postupcima protiv Bjelića, Ristića i Dimitrijevića, ali i drugih demonstranata protiv kojih su ili protiv kojih će biti podnete prekršajne i krivične prijave. U to bi trebalo da se uključi i opozicija, jer je to pitanje koje će definisati budući stepen režimske represije.
Jasno je da bi vlast, dodajemo mi, sve demonstrante i sve protivnike režima rado poslala u Sibir, ali to ne čini jer se plaši da će proizvesti neželjenu i nekontrolisanu reakciju. Ako ništa drugo, to je pokazatelj da svi ovi naši mitinzi ipak imaju nekog smisla. Uz, naravno, sreću da je režimu još uvek suvišno da drži političke protivnike u zatvoru dok mu je Zapad potreban iz sitnosopstveničkih razloga. A kada smo kod Zapada, valjda niti jedan protest protiv vlasti u Beogradu od 2000. do danas nije izazvao veću pažnju zapadnih medija kao subotnji beogradski.
NIKAD U TEŽOJ SITUACIJI
Kako bilo, od dolaska na vlast Vučić nije bio u težoj situaciji. Njegova politika i on sam našli su se u žestokoj manjini uprkos danonoćnim propagandnim aktivnostima. Sam je sebe uvukao u riotintovsku klopku, zavadio se sa rođenim biračkim telom, pa čak ni neki njegovi stranački dužnosnici nikako nisu srećni zbog rudnika litijuma. Govore to novinarima off the record. Čak je uspeo da praktično okrene protiv sebe i šumskog čoveka Emira Kusturicu, a za to se baš valjalo potruditi. Neko bi se upitao šta Vučiću to treba u životu, sada kada je prilično efikasno razbucao opoziciju i zaokružio vlast?
Odmah treba odbaciti mogućnost da se Vučić žrtvuje za dobrobit države i građana, pošto će litijum, je li, doneti preporod i blagostanje. Ko bi u takvo šta mogao poverovati? Drugi odgovori se naslućuju. Neki tvrde da su već mnogi iz vrha njegove stranke, uključujući i njegovu osobnost, dobro namireni i da još nisu potrošene devize koje se sunčaju na egzotičnim ostrvima. A naprednjaci nisu naučili da vraćaju ono što su uzeli, zgrči im se ruka. Naravno, ovo je samo spekulacija, ali ako je takvo štogod tačno, sigurno je da može biti predmet ucene. Drugo, Vučićeva ekipa je nešto naučila o svetskim igrama moći, pa dobro kuži da nije odveć inteligentno kačiti se sa ozbiljnom multinacionalnom političko-finansijskom kompanijom čije se ime doskora izgovaralo šapatom.
Moguće da je tačna teza da Vučić na ovom slučaju vežba svoju svemoć. Vele, njegova moć se krije u njegovoj svemoći. Ako odustane od projekta Rio Tinto, moraće se pokriti ušima i inozemnim kooperantima kazati da više nije čovek koji može da progura sve projekte i šta se kome ćefne. Jasno je da će mu cena na međunarodnom tržišu naglo pasti, kao što se na berzama skljokala cena litijuma.
Neki pak smatraju da ništa od ovoga nije tačno, te da je u pitanju nešto što se ne vidi, neka velika igra u pozadini. Ili pak da je Rio Tinto samo igračka koja skreće pažnju sa “pljačke veka” zvane EXPO.
Opasno je svakako Vučiću da i u unutrašnjim stvarima pokazuje slabost. Možda njegov glasač, ukoliko ovaj ne uspe da progura RT projekat, pomisli: vidi ti, ovo nije nikakav novi Tito već šmoklja koji se povlači pred običnim građanima. Doduše, čini se da za takvo šta već postoji režimski scenario, odnosno da vlast zadržava mogućnost izlazne strategije. Možemo pretpostaviti kakva će biti: bivša vlast je dovela Rio Tinto, mi ništa nismo znali o tome da je to štetno po srpstvo, ali čim smo saznali, odmah smo stali tome na kraj. I zaštitili srpstvo i srpsku prirodu, srpsku tradiciju, šajkaču i šljivovicu. Nešto slično kao što su zaštitili Kosovo od “nakaradne” prethodne, “nenarodne” vlasti.
KAKO SE VUČIĆ NAŠAO U KLOPCI?
Nekako bi čovek, da je pokvaren, sladostrasno seirio nad Vučićevim mukama glede RT projekta. Imao bi razloga za to. Nekako se vođi o glavu obija sve ono što deceniju i kusur “diseminira” građanima, praveći od njihovih mozgova zagoreli paprikaš. Tako dugo njegova propaganda mlati primitivnu antizapadnu i rusofilsku retoriku, a sada on mora da zove nemačkog kancelara da mu pomogne. Baš će Vučićevi glasači reći: e, simpatičan ovaj “Švaba”, došao je da nam ulepša život i daruje bogatstvo. I naprednjački aktivisti, osim onih koji su izuzetno malo intelektualno obdareni, znaju da su institucije u zemlji pretvorene u javne zahode, a ovaj pokušava da ih ubedi da će one da kontrolišu i spreče visokoopasnu ekstrakciju litijuma. Ne mogu institucije u Srbiji da skuvaju ni kafu a da im ona ne iskipi.
Opet, kaže da zapadne službe žele da spreče da se srpstvo obogati i u svadbe i velike kuće uloži ogromne novce, iste one koje kontrolišu oni koji će biti vlasnici rudnika. Napada opoziciju zato što je dovela Rio Tinto u zemlju, a istovremeno govori da je rudnik nešto najbolje što se Srbiji desilo u istoriji čovečanstva. Kaže da će struka dati svoje mišljenje i da će je on saslušati, a istovremeno tvrdi da je jasno da je u pitanju potpuno bezbedan projekat. Upleo se kao pile u kučine, izraz je koji odgovara ovoj situaciji, iako niko živ zapravo ne zna šta su to “kučine”.
Organizatori protesta nedeljama tvrde da antilitijumski protesti nisu “politički”, misleći verovatno na to da nisu “stranački”. Ali, šta god tvrdili, oni jesu u biti antivučićevski. Ako na njih dolazi i neko ko je glasač vlasti, upravo će ga režimska propaganda odvući od naprednjaka, tvrdeći da je on izdajnik koji radi protiv svoje države, odnosno u korist njenih neprijatelja. A kada smo kod propagande, novum je to što su protesti po prvi put navodnili tzv. medijske pustinje i da su čak i u malim mestima, u kojima se “Blic” i B92 i dalje smatraju opozicionim medijima, uspeli da okupe veliki broj demonstranata. Koji su, pritom, negovodali kad god se spomene Vučić.
Valjda su shvatili da je komunikaciona strategija bila pogrešna, pa je sada ponešto menjaju. Na to upozorava Dušan Spasojević. “Vlast hendluje proces na dva načina. Prvi je – kupovina vremena. Pa neće kopanje tako skoro, ima vremena da razmislimo. Zanimljiva je izjava Darka Glišića, koji kaže da on razume građane koji dolaze na mitinge pošto su zabrinuti. Dakle, vlast pokušava da ‘običnim demonstrantima’ podilazi, čak i da ih pohvali, ali je istovremeno veoma oštra prema organizatorima. Oni su ti koji imaju loše namere i koji su u sprezi sa opozicijom: hoće ‘narandžastu revoluciju’, i tako dalje”, kaže Spasojević.
NEĆU POLITIKU U SVOJU BUTIGU!
Organizatori protesta su bili jasni: Neću politiku u svoju butigu! Rečenica koju dobro pamte oni matori koji su imali prilike da gledaju čuvenu seriju Velo misto i Meštra Borisa Dvornika. Poručili su opozicionim političarima da se maknu u pozadinu, jer šta oni imaju da se petljaju sa protestima koje organizuju moralno superiorni aktivisti. Taj potez je imao pozitivnog efekta, biće. Verovatno su na mitinzima bili i mnogi kojima se gadi opozicija, a koju im je, uzgred, sistematski zgadila Vučićeva propaganda. Doduše, budimo realni, dodala je i opozicija po koji argument za sopstvenu neveliku popularnost. A kada se kaže opozicija, misli se na ovu građansku.
S druge strane, na mitingu su se kao govornici, pa čak i glasnogovornici, pojavili desničari koji su promenili vagon stranaka i koji su nesumnjivo sumnjivi. Ali, hajde sada, nije važno da li je kokoš bela ili crna, važno je da nosi jaja. Treba međutim biti oprezan, jer ovde nikada nisi siguran gde završava vlast a gde počinje opoziciona ultradesnica. Većina njih stiže iz istih birtija minhenskog tipa. Zajedno su se toliko puta napili i razne poslove ugovorili. Valjda u organizaciji mitinga postoji neko ko je svestan već decenijske naprednjačke upotrebe desničara. Na kraju, ne moraju svi biti “ubačeni elementi”, već samo politički spekulanti koji pokušavaju da se očešu o dobru temu. Koja je za njih postala posebno kvalitetna otkako je Šolc pohodio Srbiju. Oni su, iako nisu instruirani, obrnuti alhemičari. Od pite naprave ono drugo.
Valjda je desno orijentisanima bio upućen solilokvij u kojem Vučić moli građane Srbije da razmisle zašto su protiv rudnika litijuma u lozničkom kraju vekovni srpski neprijatelji – “političko Sarajevo”, “politički Zagreb”, “politička Priština” i “zvanična Podgorica”. Jednostavno su ljubomorni. Ničega se pametnijeg nije dosetila njegova medijska ekipa, pa je u tom smislu naručeno pitanje novinara na koje će on ovako “lucidno” odgovoriti. Pritom, potpisnik ovih redova prati regionalne medije i njegov utisak je da je za medije u susednim državama rudnik litijuma u zapadnoj Srbiji manje-više poslednja rupa na svirali.
OPOZICIJA I ŠTA JOJ JE ČINITI
Spasojeviću se čini da sadašnji protestni položaj opoziciji donekle i odgovara, kao što joj odgovara i “vruće političko leto”. Taman da izvidaju rane koje su uglavnom sami sebi proletos naneli i donekle se konsoliduju. S druge strane, kaže da mu se čini da u ovom trenutku vlast nema razloga za veliku zabrinutost. “Osim što su mitinzi ideološki heterogeni, iza njih ne stoje jake organizacije. I to je njihova slabost. Organizatori sami ističu da cilj protesta nije rušenje Vučića. Ne treba isključiti mogućnost da oni ipak s vremenom prerastu u veći, antivučićevski bunt”, kaže Spasojević.
Tu dolazimo do čuvene političke artikulacije protesta. Teško da će nekakav “narod” uspeti da se na ulicama sam po sebi izbori za stavljanje projekta Rio Tinto ad acta. Čak i ako demonstracije na jesen budu još masovnije. Neka vrsta širokog fronta je neophodna, ispostaviće se sigurno.
Pa čak i ako vlast pod pritiskom “nepolitičkih” građana nekim čudom politički odustane od ovog projekta, možda će to biti samo kupovina vremena, kao što je bila ona iz vremena Gazele. Ali, i ako to bude odista trajno odustajanje od rudnika, treba imati u vidu da je litijum samo simptom naprednjačkog delovanja. Pod Vučićem će, nema sumnje, cela Srbija biti pretvorena, ako već i nije, u džinovski rudnik litijuma.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Najveći protest protiv kopanja litijuma, prema oceni Arhiva javnih skupova, održan je u Kniću, gde se okupilo oko 300 građana, što bi bilo kao 191.000 u Beogradu. Ipak, najveće iznenađenje bio je skup u Rači, mestu u kome su na decembarskim izborima učestvovale samo dve liste – Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije – i u kome opozicije nema ni u tragovima. Tamo se protiv litijuma okupilo oko 400 ljudi
U ponedeljak se obeležavao Svetski dan mladih. U tom trenutku, Ivan Bijelić, Nikola Ristić i Jevđenije Dimitrijević su u zatvoru “Padinska skela”; nekoliko dana ranije, premijer Vučević je napao studentkinju Milu Pajić, koja je govorila na protestu u Novom Sadu, iznevši niz uvreda na njen račun
Odmeravanje na ulici ima smisla samo ako si na ulici jači, ili barem ravnopravan. Ne mora biti u pitanju gola fizička snaga. Može biti odlučnost, ozbiljnost, građanska i politička svest
Volja građana je sasvim jasna i nedvosmislena kada se radi o bar dva aktuelna politička pitanja u Srbiji: građanima Republike stalo je do očuvanja njene teritorijalne celovitosti i građani Republike ne žele da Rio Tinto rudari litijum u Srbiji. Prvo nije stvar nacionalizma, drugo nije stvar ekološkog aktivizma, a ni jedno ni drugo ne sme da bude stvar političkog oportunizma
Skandiranje, vatromet, porodice i na kraju – “Rio Tinto, marš iz Srbije”
