Kako su i gde izlazile srpske novine od 1914. do 1918, o čemu su pisale i šta nisu prećutkivale, kakve su probleme imale i na koji način su ih rešavale i, posebno, zašto su mali oglasi bili toliko važni
Nedeljni izveštaj sa stočne pijace u Aleksandriji, sa naglaskom na potrebe egipatskog tržišta za volovima, publikovan je kao i svake nedelje na stranicama “Trgovinskog glasnika” za 13. jul 1914. godine po julijanskom kalendaru. Od izbijanja carinskog rata sa Austrougarskom 1906. godine, trgovci iz Kraljevine Srbije su morali naći nova tržišta za najunosniji izvozni artikal male kraljevine – živu stoku – tako da nije retkost što su se na stranicama dnevnog lista koji se najviše bavio privrednim pitanjima mogli naći iscrpni izveštaji sa stočnih pijaca širom istočnih obala Mediterana. Pomenuti izveštaj je ujedno bio i poslednji jer se u istom broju mogao pročitati odgovor srpske vlade na austrougarski ultimatum i ukaz o mobilizaciji srpske vojske.
VREME SELIDBE U NIŠ
Početkom XX veka štampa u Kraljevini Srbiji se više mogla pohvaliti kvantitetom nego kvalitetom i tradicijom. Pored službenih “Srpskih novina”, samo pojedina stranačka glasila, pre svega “Samouprava” (radikali) i “Srpska zastava” (liberali), mogla su se dičiti višedecenijskom tradicijom uz kraće prekide. “Nezavisni” listovi nisu mogli da se održe na tržištu toliki period jer nestabilne političke i ekonomske prilike nisu bile plodno tle za razvoj novina koje bi živele isključivo od prodaje i oglašivača. I pored toga, potreba za (dez)informisanjem je bila velika te početkom jula 1901. na prostoru od Dunava do Đevđelije izlazi ukupno 16 dnevnih listova, mahom u Beogradu. Kako je prestonica Kraljevina Srbije bila ujedno i granična karaula, odmah po izbijanju rata Skupština i Vlada se sele u Niš, a samim tim i veliki broj glasila menja mesto izdanja, dok pojedine novine, poput “Trgovinskog glasnika” i “Štampe” prestaju da izlaze. U Nišu počinju da izlaze “Samouprava”, “Odjek” (organ samostalaca), “Radničke novine” (zastupale su interese srpskih socijaldemokrata) ali i “nezavisni Glasnik”.
“Politika”, “Mali žurnal” i “Pijemont” (glasilo organizacije “Crne ruka”) ostaju u Beogradu. Kvalitet hartije i štampe opada usled ratnih okolnosti, a kako je veliki broj urednika i novinara pozvan u vojsku, proređuje se broj autorskih tekstova i uredničkih uvodnika, koji su ranije bili gotovo neizostavni. Broj stranica varira od dve do četiri, veći obim zadržavaju samo “Srpske novine”.
Struktura samih novina se donekle menja, čitulje i pomeni zauzimaju sve veći prostor, dok privredne vesti postaju prava retkost. Brojne glasine, ponekad i sasvim neverovatne, štampaju se u formi “pisama” čitalaca i to se naročito odnosi na položaj srpskog ali i drugih južnoslovenskih naroda u Austrougarskoj. Oglasa ima i dalje, nudi se pre svega roba široke potrošnje na naglaskom na duvan, koji je postao prava dragocenost nakon uništavanja magacina Monopola duvana od strane neprijateljske artiljerije.
Karte evropskih ratišta postaju popularne, tako da ste avgusta 1914. godine u knjižari Koste V. Ilića mogli da kupite “Kartu nove Evrope po ruskom listu Novoje Zvono”. Drogerija Guslar je obaveštavala građanstvo da su dobili manju količinu prezervativa, što je prvi put da se takva životna potrepština reklamirala u javnim glasilima na teritoriji Kraljevine Srbije. Lični oglasi dobijaju sve veći prostor, traže se nestali rođaci koji su izgubili kontakt sa porodicom u ratnom vihoru, što će imati naročitog značaja nakon povlačenja srpske vojske u zimu 1915. godine.
Na ovom mestu ćemo preneti jednu ličnu poruku koja je izašla na stranicama niškog “Glasnika” 3. septembra 1915. “Mico! Moje ćutanje ne znači da sam te i zaboravio. Teško mi je pao na srce rastanak s tobom i sad toliko osećam da te ljubim. Molitvom oplakujem slatke uspomene naše i verujem da se i Bog sa time slaže da se sastanemo. Toške”
Ovakva poruka lične prirode je bila sasvim neverovatna u godinama pred izbijanje Prvog svetskog rata, što govori u prilog činjenici da veliki oružani sukobi po pravilu dovode do većih ličnih a pre svega intimnih sloboda u konzervativnim društvima.
“ŽIVELA CENZURA” I ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO
Ratni presbiro koji je bio zadužen za distribuciju vesti sa svih svetskih ratišta prati Vrhovnu komandu srpske vojske, tako da njihov list “Ratni dnevnik” počinje da izlazi u Valjevu, a potom se seli Kragujevac, da bi nakon sloma u jesen 1915. godine ponovo počeo da izlazi u Solunu maja 1916. godine. Već tokom prve ratne godine Vladislav Petković Dis je bio ratni izveštač sa smederevskog ratišta “Ratnog dnevnika”, a kasnije tekstove šalju Jovan Dučić, Milutin Bojić, Ivo Ćipiko i drugi.
Satirični listovi “Brka” i “Spadalo” su nastavili da se štampaju i da dosta cinično prenose turobnu svakodnevicu. U karikaturama, savezničke i neprijateljske države su personifikovane kao ljudska bića, sa izuzetkom carske Rusije koja je ponekad predstavljana kao moćan medved koji dolazi sa istoka i uspostavlja red u Evropi. Šale su uglavnom imale za temu svakodnevne muke stanovništva sa ishranom i ogrevom, a nisu bili retki ni vicevi posvećeni “povlašćenim” slojevima društva, pre sve ratnim liferantima i pozadinskim komandama.
Cenzura prati svako ratno stanje, ali po pravilu svoju “oštricu” preusmerava sa ratnih vesti na svakodnevnu političku situaciju. Zabranjeni članci nisu menjani drugim tekstovima, već su namerno ostavljane praznine u novinskim stupcima. Beogradsko “Zvono”, koje je sebe opisivalo kao “ozbiljan politički i satirični list”, na mestu cenzurisanog teksta vertikalno je štampalo krilaticu “Živeli Cenzori”. “Pravda” je u nekoliko slučajeva optuživala konkurenciju da smišljeno izlazi sa prazninama i onako nije cenzurisana, već želi da nedostatak sadržaja pretvori u “slobodoumni kapital”. Kako je centar političke moći prešao iz Beograda u Niš, listovi koji su izlazili u privremenoj ratnoj prestonici bili su češće na udaru cenzure i tu su prednjačile “Radničke novine” i “Srpska zastava”.
Posle Kolubarske bitke i suzbijanja epidemije pegavog tifusa dolazi do zatišija na srpskom frontu, pa i politički život počinje da buja. Otkrivena je čuvena “opančarska afera”, možda i najeklatantniji primer zloupotrebe pri vojnim nabavkama u dotadašnjoj istoriji novovekovne srpske države. Naime, Vlada Ilić, čuveni industrijalac i kasnije gradonačelnik Beograda, optužen je da je zajedno sa bratom nabavio ogromne količine opanaka za vojsku u Rumuniji. Problem je bio u tome što veliki deo opanaka nije bio od kože već od presovanog kartona i oni su se raspadali posle nedelju dana nošenja. Takođe je primećeno da su jedan broj opanaka mogla da obuku samo predškolska deca. Formiran je skupštinski anketni odbor, ali pred povlačenje skupštinskih organa iz Niša oktobra 1915. godine sva dokumentacija je uništena kako ne bi “pala u ruke neprijatelju”. Na sreću, pre povlačenja je odštampan izveštaj anketnog odbora, ali on sam nije bio “dovoljan” za sudski proces nakon rata. Takođe, list “Nova reč” je nekoliko puta cenzurisan iz istog razloga.
U novooslobođenim krajevima (teritorija današnjeg Kosova, Sandžaka i Makedonije) izlazila su dva lista – “Srpski jug” u Skoplju, koji je uređivao upravnik tamošnjeg narodnog pozorišta Branislav Nušić i “Bitoljske vesti”. Izlazili su na dve strane i uglavnom su prenosili vesti sa ratišta, uz neizostavne oglase.
Sa početkom jesenje ofanzive Centralnih sila na Srbiju u jesen 1915. godine, novine sa sedištem u Beogradu i Nišu prestaju da izlaze. Kragujevački “Ratni dnevnik” štampa se još neko vrema, a zbog nestašice novinske hartije uredništvo pribegava improvizovanim rešenjima. Stara hartija se melje, ponekad se dodaju i ostaci raznoraznih krpa i farba se u jarke boje, pre svega u roze. Format je često nepravilan, boja se razlivala po abrazivnoj smesi, ali novine su uspevale do dođu do svojih čitalaca sve do povlačenja Vrhovne komande iz Kragujevca.
“NAUČI LI CRNOGORSKI”
Novembra meseca, skoro sva operativna vojska zajedno sa državnim aparatom i izbeglicama koje su je pratile stiže na širi prostor Kosova i Metohije. Glasine su bile brojne i često sasvim apsurdne i pojavila se potreba za nekom vrstom “pouzdanog” obaveštavanja. U Kosovskoj Mitrovici Dušan Narandžić i Dušan Bogdanović pokreću list “Kosovo”: izašlo je samo sedam brojeva i, nažalost, ni jedan primerak nije sačuvan. Nakon povlačenja preko crnogorskih i albanskih planina, većina srpske vojske dolazi u Skadar decembra 1915. Kako je evakucaija sa albanske obale stalno odlagana, opet se pojavila potreba za nekim sredstvom informisanja. Milan Savčić, zajedno sa saradnicima Androm Milosavljevićem (kasnije je postao predsednik novinarskog udruženja), Stojanom Cerovićem i drugima, štampa list “Vesnik” uz odobrenje tadašnjeg komandanta Skadra, crnogorskog generala Vešovića. Kako je u Skadru postojala samo albansko–italijanska štamparija sa latiničnim slogom specifičnim za italijanski jezik, novine su izašle 17 (30) decembra.
Već na prvoj strani objavljen je vic sledeće sadržine: “Nauči li crnogorski? – pita jedna izbeglica. Još kako. Ded govori malo! A nema, Boga mi!”, što je predstavljalo aluziju na susrete srbijanskih izbeglica sa žiteljima siromašnih crnogorskih sela na putu Mateševo–Podgorica koji nisi imali da pomognu izgnanike sa hranom i ogrevom. Ova šala je naljutila generala Vešovića i list više nije imao dozvolu za štampanje.
TAMO GDE CVETA LIMUN ŽUT
Već u Skadru srpska vlada je shvatila da mora imati štampariju, pa je u Francuskoj poručila štamparske mašine sa ćiričnim slogom. Po dolasku na Krf formirana je iznova uprava Srpske državne štamparije sa uredništvom “Srpskih novina” i sad se čekao samo štamparski stroj koji je stigao krajem marta 1916. godine. Posle velikih peripetija da se pronađe adekvatan prostor, uz pomoć francuskih vojnih vlasti podignute su barake i prvi broj “Srpskih novina” u izbeglištvu izašao je 7. aprila sa uvodnikom koji je nosio simboličan naslov “Zora”.
Mašine su se često kvarile, a Čedomilj Todorović, direktor štamparije, ovako je opisao nađeno rešenje. “Kako na Krfu nije bilo dobre mašinsko-bravarske radionice, sve su nam opravke vršili Francuzi na brodu ‘Šamrok’. Oni su nam iznova načinili osnovu mašine (…), dali nov karburator za motor i to sve besplatno. Neka im je i ovim putem kazano srdačno: Hvala!”
Dolaskom reorganizovane vojske na solunski front, pojavila se potreba za srpskom štampom u Solunu. “Srpski glasnik” je počeo da izlazi i pre dolaska vojske, a uskoro se pojavljuju i “Ratni dnevnik”, “Pravda”, “Velika Srbija” i “Narod”. Srpske novine su nastavile na izlaze na Krfu gde su se nalazile Vlada i skupština. U ovom periodu lični oglasi su bili nasušna potreba vojske, koja nije imala informaciju o svojim najmilijima još od povlačenja iz Srbije. Sistem je bio sledeći: oglasi su objavljivani u lokalnim novinama, a potom preko Švajcarske ti oglasi su dolazili posredstvom Crvenog krsta ili srpskih izbeglica koje su živele mahom u Ženevi do redakcije “Beogradskih novina”, koje su izdavale okupacione vlasti u Srbiji. Tu su oglasi preštampavani i objavljivani su odgovori ukoliko ih je bilo.
Pored ovih oglasa štampani su i komercijalni oglasi za gostionice koje su otvorili srpski ugostitelji širom Soluna – uz ponude hrane i pića sledila je neizostavna rečenica “Jela čisto srpska sa svinjskom mašću”. Ovaj dodatak treba razumeti kao potrebu tržišta da ne jede jela spremljena na maslinovom ulju, koje je bilo skroz nepoznato prosečnom srpskom vojinku.
Prvi broj “Beogradskih novina” je objavljen 15. decembra 1915. i to su bile jedine novine koje su izlazile u austrougarskoj okupacionoj zoni tokom rata. Štampane su latinicom, i u početku su donosile objave i naredbe, sa “novostima” sa svetskih ratišta. S vremenom su našle i saradnike među lokalnim stanovništvom, pa su tu objavljivali Bora Stanković i Isidora Sekulić. Ali oglasi su bili ono po čemu su ove novine značajne za život u okupiranoj Srbiji. Po nekoliko stranica gusto štampanih stubaca imale su ovakav ili sličan sadržaj: “Gosp. Stevi Aćimoviću, Ženeva, za Pantu M. Sarića, profesora. Mili moj tatice, izvjesti nas što prije mili moj tatice za g. Đorđa Mićovića, trgovca, jer su njegovi u strahovitoj brizi. Piši nam tata ili pismo ili kartu. Mamica te mnogo ljubi, a hiljadu ti šalje rukoljuba ćerka Ana P. Sarić, Valjevo”.
Kako su srpske izbeglice, između ostalog, bile smeštene i na Korzici, vredan je pomena lokalni list “Le Colombo”, koji je ustupio jednu četvrtinu zadnje stranice srpskoj zajednici da objavljuje vesti iz otadžbine i lične oglase. Taj lepi običaj sledila je i razna druga štampa koja je dolazila u dodir sa izbeglicama širom afričke obale Mediterana pod francuskom kolonijalnom upravom.
Širom evropskog i američkog kontinenta izlazilo je još desetine listova na južnoslovenskim jezicima koji su pomno pratili tok rata u Balkanu. Većina tih listova je osnovana zbog potrebe emigracije koja je otišla sa ovih prostora pre rata iz čisto ekonomskih razloga pa nisu pomenuti u ovom prilogu. Tu su i rukopisni listovi koji zaslužuju posebnu pažnju, pre svega zbog truda da nastanu i umnože se u uslovima koji su često bili teži od gore pomenutih.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
