Mediji i loše namere

Kada novinar jednom u potpunosti razume i usvoji zašto ne treba u svom radu da upotrebljava, recimo, reč „invalid“, nego „osoba sa invaliditetom“, ta greška mu se verovatno više neće ponoviti. No, pre toga, braniće se kao i svaki drugi izveštač, kako je „invalid“ kraći i jednostavniji sinonim, kako ga je lakše uskladiti sa ritmom rečenice, kako nosi manje karaktera pa ostaje više prostora za druga objašnjenja, najzad, dominantan je u svakodnevnom jeziku – pa opet, svejedno. Izgrađena svest o tome da je u pitanju nekorektan i uvredljiv termin kojim se cela osoba svodi na jednu svoju dimenziju, invaliditet koji ima, a ne sagledava se kao kompletno ljudsko biće kome je invaliditet jedna od karakteristika, ruši prethodno stečene navike. Naprosto, sam razvoj društva podrazumeva da se unapređuju humanistički ideali, među kojima je ravnopravnost jedan od najvećih, za šta jezik, naročito ovaj novinarski, nedvosmisleno mora da ima sluha. Jezik je, između ostalog, veoma vidljivo oružje u borbi za tolerantnije i pravednije okruženje, ali isto tako i granična linija na kojoj se novinari i mediji legitimišu i razvrstavaju na one koji jesu za takvo društvo i na one koji nisu.

„Priručnik za novinare i novinarke ’Borba za ravnopravnost’“, koji bi trebalo da služi boljem izveštavanju i smanjenju diskriminacije u medijima, promovisan je nedavno, na Međunarodni dan ljudskih prava. Nastao je u saradnji kancelarije Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i Misije OEBS, a zbog svog sadržaja i uputstava nesumnjivo potrebnim i važnim za novinare, već je uvršten u obaveznu literaturu na studijama novinarstva. Na jednom mestu objedinjene su zakonske regulative o diskriminaciji, izvodi iz kodeksa novinara, preporuke za nediskriminatorno izveštavanje, rečnik tolerancije, preporuke Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije, plus oplemenjeni mnogim primerima i objašnjenjima – za šta su zaslužne autorke Brankica Janković, poverenica za ravnopravnost, prof. dr Ivana Krstić sa Pravnog fakulteta u Beogradu, Antigona Andonov, šefica kabineta poverenice za ravnopravnost i Tatjana Jakobi iz Centra za istraživanje javnih politika.

Ovaj „alat za novinare“, kako ga je na promociji nazvao šef Misije OEBS u Srbiji Andrea Oricio, trebalo bi da ima ključnu ulogu u podizanju medijske svesti o diskriminaciji. Jer, stereotipima i predrasudama, naglašeno je u priručniku, ne podleže samo najšira javnost, nego i mediji. I to počev od banalnih viceva o plavušama, Bosancima, Crnogorcima, kao tipičnim primerima koji eskaliraju u nešto mnogo ozbiljnije kada su, na primer, Albanci ili Romi u pitanju, žene, osobe s invaliditetom, LGBT. Navedenih primera u priručniku je mnogo, teško ih je izdvojiti, ali kao upečatljiviji izdvajaju se, recimo, oni naslovi što su masovno osvanuli posle prekida fudbalske utakmice između Srbije i Albanije, od kojih samo deo izgleda ovako: „Haos u najavi: Šiptari već u Knez Mihailovoj, preti nam rat navijača!“, „Ulovljen spajder Šiptar“, „Edi Rama Šiptar bez srama“… Ili, slučaj teksta o Romima, kojim se šalje poruka da su Romi „paraziti“ koji ništa ne rade, već pljačkaju i uznemiravaju svoje sugrađane, umesto da nađu posao.

U 2015. ubijeno je 36 žena, do avgusta 2016. još 17 žena, pa iako je reč o jednom od najizraženijih društvenih problema, u velikom broju slučajeva u izveštavanju o nasilju primećeno je medijsko kršenje profesionalne i etičke norme. „Nedopustivo je da se krivica počinioca nasilja ublažava ‘olakšavajućim’ okolnostima poput ‘bio je fin, vredan i radan čovek’, što je čest primer“, upozorila je medije poverenica. No, upozorenje očigledno nije ozbiljno shvaćeno, pa je u priručniku i vizuelno naglašeno i tekstom naročito skrenuta pažnja novinarima da razlikuju „saopštenja“ od „upozorenja“ poverenice, pogotovo kada je u pitanju čest, težak ili tipičan oblik diskriminacije kao što je porodično-partnersko nasilje.

Hodajući kroz mrežu korisnih, praktičnih uputstava, posebno se zastaje kod pitanja šta je uopšte diskriminacija, i u svakodnevnom govoru i u medijima. Odnosno, kako da novinar razlikuje diskriminaciju od kršenja nekog drugog prava. U odgovoru se navodi da treba obratiti pažnju na dve stvari. „Prvo, diskriminacija predstavlja kršenje samo jednog prava – prava na ravnopravnost. Drugo, nema diskriminacije bez pozivanja na lično svojstvo.“ Kroz nekoliko primera medijskog izveštavanja, kao što su tekst o isključenju iz sportskog tima, tekst o LGBT populaciji u udžbenicima, kao i tekst o mobingu, dobro vođenom analizom dobija se jasan pregled šta je diskriminatorno, a šta ne, zašto su važna „lična svojstva“ i zašto, recimo, priča o mobingu ne podrazumeva nužno i diskriminaciju.

Sličnim analizama mnogobrojnih primera iz novinarstva pokrivaju se i razni oblici diskriminacije: govor mržnje, uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, povreda načela jednakih prava i obaveza, zabrana pozivanja na odgovornost i viktimizacija, udruživanje radi vršenja diskriminacije. Uzmimo jedan navedeni primer iz priručnika. „Poseban slučaj je seksualno uznemiravanje, a najčešće žrtve su žene. Neki od tipičnih primera novinskih priloga u kojima se žene, najčešće političarke, svode na seksualni objekat su sledeći: ‘Nikita grudima osvaja Evropu – Da li bi voleli da i naše političarke izgledaju ovako??!!’. ‘Najseksi srpske političarke: Vode državu, a plene kao na modnim pistama.’ Povodom takvih priloga reagovali su i Savet za štampu i poverenica.“

Sloboda izražavanja u medijskom govoru, kao snažno sredstvo koje utiče na mase, mora promovisati demokratske ideje – moglo bi se podvući kao zaključak ovog priručnika. A kako bi se utvrdilo gde je tačno granica i kada se prelazi preko nje, pogotovo kada medijski sadržaj čine nečije izjave koje podstiču na mržnju, dato je nekoliko poznatih primera iz sveta. U konačnom, najvažnije je utvrditi kontekst u kojem je izjava data. Tako, navodi se dalje, izjava data pred dobro informisanom javnošću kao deo pluralističke debate, neće biti smatrana za govor mržnje. Na primer, u slučaju „Jersild“, osuđen je TV novinar za pomaganje u diskriminaciji u vidu govora mržnje, jer je snimio dokumentarnu emisiju u kojoj je koristio delove razgovora koje je vodio sa pripadnicima rasističke grupe iz Kopenhagena. No, Evropski sud za ljudska prava smatrao je da prilog nije napravljen sa namerom da se propagiraju rasistički stavovi, već da se razgovara o temama koje su od javnog interesa. Intervju je, naime, i započet uvodom o javnoj debati o rasizmu u Danskoj, čime je novinar pozvao gledaoce da prilog posmatraju upravo u tom kontekstu.

S druge strane, u sferi javnog govora političari zauzimaju posebno osetljivo mesto. Predstavnik francuske desnice Le Pen je 2005. morao da plati 10.000 evra za podsticanje diskriminacije, mržnje i nasilja prema muslimanima. U izjavi „Mondu“ rekao je da će doći dan kada će muslimana biti 25 miliona, a ne pet, i da će preuzeti vođstvo u francuskom društvu. Drugom prilikom je rekao da već sada Francuzi moraju da vode računa kako gaze, jer su muslimani postali brojni. Le Penove izjave, smatra se u evropskom zakonodavstvu, imaju veću specifičnu težinu zato što je on izabrani predstavnik, koji predstavlja svoje glasače i brani njihove interese. Tako je i „težina“ njegovih izjava u kojima se obraća muslimanima u celini, izazivajući porast osećanja odbačenosti ili neprijateljstva, na Evropskom sudu imala i svoju cenu.

Prenesemo li problem kod nas, da li mediji kojima je stalo da se bore za ravnopravnost u društvu treba iz svojih priloga da uklone sadržaje i termine koji u sebi imaju prizvuk diskriminativnog? Na primer, navodi se u priručniku, onda kada Dragan Marković Palma Paradu ponosa nazove „paradom srama“. Mada, imamo mi još sijaset ozbiljnijih primera iz domaćeg javnog i političkog govora. Odgovor leži u Zakonu o javnom informisanju i u novinarskom kodeksu, gde su istaknuti sloboda i pravo da javnost bude informisana o različitim stavovima sagovornika. No, ono na šta novinari treba da obrate pažnju, kaže se u priručniku, a i svi mi to manje-više znamo, jeste kontekst u kojem se iznose diskriminatorske izjave. Druga važna stvar je da li u svom izveštavanju i sami iznosimo takve stavove, a to je već do svakog od nas, i zavisi od mnogih uticaja – ali, najviše od naših namera.

Članak je objavljen u okviru projekta „Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.