Udes moderne Srbije
Moguće je zamisliti iznenađenje i zbunjenost ne malog broja ljudi, naročito mlađe generacije, kada su prošlog utorka pročitali u novinama da je umro jedan od najbriljantnijih srpskih i jugoslovenskih političara, a u isto vreme shvatili da ne znaju ništa ili znaju veoma malo o Marku Nikeziću.
Naravno, ovo nije prigovor neobaveštenosti, već jednostavno pominjanje činjenica. One nastaju delom, primenom pravila da pobednik piše istoriju, a drugim delom kreirao ih je. na svu sreću, Marko Nikezić, ne pristajući na bilo koju političku ponudu tokom protekle dve decenije. Otud Nikezića i nije moglo biti u onoj javnosti koja je sva upregnuta u opstanak vladajuće vrhuške. Uostalom, zar bi iole razuman čovek mogao i pomisliti da bi pokušaj upotrebe Nikezića prošao drugačije no što je, posle događanja naroda u Vojvodini, prošao predlagač rehabilitacije Mirka Tepavca, jednog od najbližih Nikezićevih prijatelja i sledbenika. Valja podsetiti na Tepavčev odgovor pre dve godine:
„Istinska demokratija u partiji i društvu isključuje kako besprizivne osude i anateme, tako i naknadne, predsmrtne i posthumne ‘oproste’ i rehabilitacije, određene novonastalim političkim potrebama.
Od dalekih ustaničkih dana kad sam stupio u partiju prošlo je mnogo godina i događaja, i slavnih i tamnih. Danas Jugoslaviju potresaju razjedinjenost, zaostajanje, nacionalni sukobi i beznađe. Društvo je sputano višegodišnjom vladavinom jedne partije, a ona je ili nespremna ili neposredna da sledi imperative ekonomskog prosperiteta i građanskih sloboda. Što je to tako. ne smatram ni sebe nedužnim, i za to me niko ne može rahabilitovati.
Nisam se žalio što je bez mog učešća doneta odluka o isključenju iz Saveza komunista. Odluka o vraćanju, međutim, ne bi mogla biti doneta bez moje saglasnosti. lako veoma cenim svaki proboj istine u ovom vremenu demagoških zamagljivanja i mistifikacija, ipak sam daleko više zaokupljen opštim sumornim stanjem nego sopstvenom rehabilitacijom. A u članstvo Saveza komunista nemam nameru više da se vratim.“
Prošle srede, opraštajući se od Marka Nikezića na beogradskom Novom groblju, Tepavac je rekao i sledeće:
„Dvadeset poslednjih godina klesao je svoje skulpture i pravio se da je to ceo njegov svet, a bolno je doživljavao očiglednost degradacije, pred kojom su sve brže padale ne samo male vrednosti svakodnevnog života nego baš ono što čini fundament svake civilizovane zajednice koja poštuje doprinose i žrtve generacija koje su je stvarale. Kao što nije mogao izostati kada je njegova generacija ustala da menja svet, tako nije mogao ostati da sarađuje u izneveravanju te nade. Jer. njegova je vera bila dublja, dosezala je tamo gde ne važe sitne računice konjunkturnog politikanstva. Račun sa 1972. godinom izmirenje na njegovu štetu. Ali, danas je već jasnije ko je tada šta izgubio.“
Tragična ličnost? Preuranjena pojava? O prvom bi se i moglo razgovarati samo u klasičnom i doslednom značenju tragike, a nipošto u ovih dana pominjanom kontekstu da je Marko Nikezić studije umetnosti u Parizu podredio Partiji i oslobodilačkom ratu. Možda se može govoriti o tragičnoj generaciji komunista, s obzirom na to da su se založili za neostvarivo. Možda se čak i u dnevno političkom smislu može pitati da li je Nikezić imao tragičnu sudbinu budući da je u vreme njegovog rukovođenja Partijom u Srbiji počelo zabranjivanje listova i knjiga. Tragika bi mogla biti u tome što su tek tada dobili šansu da se pojave oni rukopisi koji do te mere nisu bili po volji vlasti da je morala pokazivati svoje pravo lice. Zar nema elemente tragike činjenica da zatvarate oči pred zabranama suprotno sopstvenim uverenjima, samo da na startu ne bi bio prekinut pokušaj demokratizacije? I zar nije tragično verovanje da se tako može obmanuti vlast?
Nikezić je otišao u prinudnu penziju, naravno političku, u jesen 1972. Njega je, i pretežan deo srpskog rukovodstva, ispratila čuvena Titova rečenica da nije odlučujući broj glasova „za“ i „protiv“, već relativna težina raznih glasača pri čemu je. razume se, neuporedivo najvažniji njegov. Jedan od pravilno svrstanih u glasanju, kasnije je govorio kako je Nikezić bio za „evropejsku Srbiju“, a on za opančarsku. Poštujući opanke jednako kao i lakovane cipele, sada valja reći da je od tada do danas u Srbiji na vlasti jedna te ista politika, a smene garnitura samo su donosile radikalizaciju onoga što je ustoličeno te 1972. godine. Reč je o pobedi populizma nad tekovinama zapadne civilizacije, kako će to kasnije preciznom, naučnom terminologijom i analizom razjasniti Latinka Perović.
Posmatrano iz ove perspektive, čini se da je Marko Nikezić dospeo na prag tragike ranije, već 1968. na poznatom srpskom plenumu o nacionalnom pitanju, zapravo o „ispadu“ Dobrice Ćosića. Za razliku od ogromne većine, koja je Ćosića svrstala u neprijatelje socijalizma ili ga potiho branila, Nikezić i nekolicina nude drugu optiku: Ćosić nije antisocijalista. Postoji moskovski socijalizam. Za određenje samoupravnog socijalizma, ako je on uopšte moguć, bitno je odrediti se prema robnoj proizvodnji i monolitnoj partiji.
Niko nije prihvatio tu raspravu. Objašnjenje dolazi, korak po korak, u narednim godinama, koje obiluju napuštanjem privredne i društvene reforme i učvršćenjem partijske svemoći.
Ali, sigurno je da to ne ide u prilog tezi o Nikeziću kao „preuranjenoj pojavi“. Da nije bilo njega, baš tako preuranjenog, danas u novinama ne bi bilo ni vesti o odlasku, pre svega, čoveka.
VREME BR. 12. 14. JANUAR 1991.
