Manje oružja, manje mrtvih žena

Na Radio-televiziji Vojvodina nedavno je počelo emitovanje serijala „Dok nije kasno“ koji se bavi vezom vatrenog oružja i rodno zasnovanog nasilja. Serijal je radila Playground produkcija iz Novog Sada, a sastoji se od tri dela, od kojih je svaki jedinstvena celina. Kakva je veza između posedovanja oružja i rodno zasnovanog nasilja, za „Vreme“ objašnjava Ivana Buš Jović, novinarka, urednica i producentkinja ovog serijala: „Zločini počinjeni vatrenim oružjem, slučajevi nasilja u porodici koji su se završili fatalnim ishodima, ali i brojni primeri ranjavanja usled nepoznavanja osnovnih pravila bezbednog rukovanja vatrenim oružjem, samo su neke od tema koje smo imali na umu prilikom osmišljavanja koncepta za TV serijal ‘Dok nije kasno’. Kada smo već ušli u snimanje serijala, dogodila se i tragedija u Žitištu, koja je samo potvrdila naše stavove da se o ilegalnom vatrenom oružju na Balkanu mora otvoreno govoriti i da nije dovoljno da se o njemu izveštava samo kada posledice postanu očigledne i kada uđu u crnu statistiku. Pored problema zloupotreba vatrenog oružja, u serijalu se bavimo i razlaganjem problema nasilja, uzrocima koji do njega dovode, ali i o preventivnim merama koje je država počela da sprovodi, kako bi se društvu jasno stavilo do znanja da se nasilje ne sme tolerisati i da od njega ne treba da okrećemo glavu, jer imamo i moralnu, ali i građansku dužnost da ga prijavimo i da na vreme sprečimo njegovu eskalaciju, koja može dovesti do novih žrtava.“

„VREME„: Možete li da nam elaborirate vezu između vatrenog oružja i rodno zasnovanog nasilja?

IVANA BUŠ JOVIĆ: Kada se vatreno oružje koristi savesno, u skladu sa zakonom, na strelištu ili u lovištu, uz poštovanje svih bezbednosnih mera, opasnost da će doći do povreda, ranjavanja ili lišavanja života, gotovo da i ne postoji. Problem, međutim, nastaje ukoliko se oružje zloupotrebljava, kada njime rukuju nestručna i neobučena lica, ali i ljudi skloni nasilju, alkoholu ili drugim porocima. U tim situacijama, ukoliko već postoji u kući, upravo to oružje je najčešće sredstvo dokazivanja moći nad slabijima, nad bračnim partnerom ili članovima porodice. Prema istraživanju koje je prošle godine objavio Centar za kontrolu streljačkog i lakog naoružanja u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi (SEESAC/UNDP) u slučajevima zloupotrebe vatrenog oružja u porodici, muškarci su bili počinioci 32 puta češće nego žene, i to se uglavnom završavalo smrtnim ishodom. Naime, kada je žena žrtva nasilja sa upotrebom vatrenog oružja, smrtni ishod je 44 odsto češći u odnosu na muškarce kod kojih je smrtnost oko 34 odsto, ali kod njih dominira ranjavanje sa 54 odsto. Vođeni tim podacima, razgovarali smo sa organizacijama civilnog društva, sa predstavnicima državnih institucija, sa samim žrtvama nasilja, ali i sa ljubiteljima oružja i došli do zajedničkog zaključka da je nasilje nedopustivo, ali je podjednako važno buđenje svesti o posledicama zloupotreba oružja, kao i oštro sankcionisanje svakog oglušivanja o zakon.

Do kojih ste zaključaka i uvida došli tokom rada na serijalu, a da ih niste očekivali?

Interesovanje dece za oružje najviše nas je iznenadilo, ali i njihove izjave da su neki od njih već bili u kontaktu sa pravim vatrenim oružjem. Roditelji očigledno ne vode dovoljno računa da radoznalost neće umanjiti tako što o oružju neće pričati direktno, iako ga imaju u kući, naprotiv. Nisu retki primeri gde je ta naizgled bezazlena dečija igra prerasla u slučajnu tragediju, ali tada je već kasno. Oružje se u svakom trenutku mora bezbedno čuvati, odvojeno od municije i nedostupno drugim licima koja nisu obučena da rukuju sa njim i nemaju neophodne dozvole.

Da li zaista ovaj fenomen može da se objasni isključivo ratnim traumama, kako nam mediji nameću, ili je objašnjenje ipak šire?

Potreba za posedovanjem vatrenog oružja kod nas seže daleko u prošlost. Nisu tu samo ratovi devedesetih. Oružje je kod nas korišćeno vekovima, kako za odbranu teritorija, tako i za dokazivanje muškosti, zrelosti, spremnosti da se preuzme odgovornost za brigu o porodici. Ono, međutim, nije bilo toliko rasprostranjeno kao danas i upravo tu dolazimo do bolnih tačaka. Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije za sobom su ostavili velike količine vatrenog oružja, pušaka, pištolja, bombi i na hiljade komada municije različitog kalibra. Ljudi su se u ratu naoružali i iako je bilo nekoliko talasa amnestija u kojima je država pozivala građane da predaju oružje, ipak je velika količina završila na tavanima i podrumima, da se nađe „za svaki slučaj“. To je uglavnom ilegalno vatreno oružje, čiji vlasnici ne mare za zakon, a najčešće i ne poznaju osnovna pravila bezbednog rukovanja i u stanju frustracije i nemogućnosti rešavanja nekih ličnih konflikata, lako potežu za njim. Epilog posle poveća tiraž dnevnih listova, ljudi o tome pričaju neko vreme i sve pada u zaborav do neke nove tragedije koje nam se ponavljaju iz godine u godinu. Tu nije reč o ratnim traumama, nego isključivo o psihološkim problemima, neumeću kontrolisanja besa, alkoholizmu, reagovanju u afektu i drugim vidovima poremećaja ponašanja.

Serijal ste podelili na segmente. O kojim celinama je reč i šta je bio kriterijum prilikom izbora?

Prva emisija pretežno se bavi oružjem na Balkanu, tradicijom, zakonskom regulativom, ali i osnovnim uslovima koje treba ispuniti da bi se bezbedno rukovalo vatrenim oružjem, kao i problemima koji prate ovu oblast, od akcija legalizacija, do nedostatka svesti o opasnostima koje nesavesna upotreba oružja nosi. Čuveno šenlučenje takođe je jedna od tema kojom smo se bavili na početku serijala. Druga celina odnosi se na problem nasilja, sa fokusom na nasilje u porodici. Koji su stepeni nasilja, kako se oni mogu prepoznati i na koji način se iz tog začaranog kruga može izaći, samo su neki od odgovora koje smo pokušali da prikažemo kroz prizmu žrtava nasilja, stručnih lica iz Centara za socijalni rad, policije, pravosuđa, ali i organizacija koje se bave pružanjem podrške i osnaživanjem žrtava nasilja u porodici. Za sam kraj serijala, u trećoj emisiji zaokružili smo obe teme kroz primere savesnog odnosa prema oružju, ali i modele prevencije nasilja. Edukativni programi namenjeni deci mlađeg uzrasta poput radionice „Oružje nije igračka i tačka“ koju je organizovala Nacionalna asocijacija za oružje Srbije, kao i obuka SOS ženskog centra „Nasilje se ne dešava nekom drugom“ koja je namenjena srednjoškolcima, zauzele su značajno mesto među pričama sportskih strelaca, ljubitelja oružja i stručnjaka koji se zalažu za to da se svest društva podigne na viši nivo, kako bismo zajedno uspostavili stabilne temelje kulture nenasilja i odgovornog odnosa prema oružju.

Da li ste tokom rada na serijalu došli do ideja kako smanjiti, prevenirati ovaj vid nasilja?

Sve tri emisije bave se primerima dobre prakse, koji su zasnovani na iskustvima stručnjaka i sagovornika u serijalu. Kod oružja, stvar je veoma kompleksna jer se u praksi pokazalo da je daleko manji problem legalno oružje koje je obuhvaćeno strogim zakonima i za čiju kontrolu su direktno zaduženi pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, za razliku od ilegalnog oružja, na čijem se otkrivanju radi, jer je van svih evidencija, a kojim se najčešće vrši nasilje i druge zloupotrebe. Smanjiti količinu ilegalnog oružja, edukovati građane o bezbednom čuvanju i rukovanju, ali i pooštriti kazne, samo su neki od zadataka koji imaju sve državne institucije u lancu borbe protiv nasilja i zloupotreba vatrenog oružja. Ono što mi kao društvo možemo da uradimo jeste da se zapitamo da li nam se isplati da rizikujemo i u kući čuvamo neregistrovano oružje, jer je svako ilegalno posedovanje oružja, ne samo opasno za celu porodicu, nego predstavlja i krivično delo za koje zaprećena zatvorska kazna. Oni koji žele da legalno rukuju vatrenim oružjem, to mogu da čine kroz sportsko, rekreativno streljaštvo ili lov, za šta je potrebna obuka o bezbednom rukovanju i poštovanje svih pravila koje zakon propisuje. Sa druge strane, dužni smo da ne žmurimo, da prijavimo svaku zloupotrebu oružja, ali i nasilje, jer nove tragedije nikome ne idu u prilog.

Koji su institucionalni mehanizmi nedovoljno snažni da bi se sprečio i smanjio ovaj oblik rodno zasnovanog nasilja?

Prvi korak je mehanizam prijavljivanja nasilja, a potom i povezivanje svih karika u lancu prevencije posledica. Imamo dobar institucionalni okvir koji prate i zakoni, a među njima je i novi set mera za sprečavanje nasilja koji je pre svega nekoliko dana usvojen u Skupštini, međutim, ono što škripi je njihova primena i izricanje oštrih kazni za počinioce nasilja.

Da li ste se bavili iskustvima zemalja u regionu i šire?

O iskustvima drugih zemalja govorili smo kako kroz primere sprovedenih legalizacija i uspostavljanja sveobuhvatnije kontrole nad vatrenim oružjem, tako i kroz primere efikasne borbe protiv nasilja. Bez obzira na to što težimo ka članstvu u EU i radimo na usklađivanju pravnih propisa sa njihovom zakonskom regulativom, ne postoji model koji možemo preslikati. Balkan je specifičan, te se borbi protiv nasilja mora pristupiti kroz jedinstven model koji će biti prilagođen našem mentalitetu, istorijskom kontekstu i društvenim okolnostima, uz istovremeno jačanje institucija.

Članak je objavljen u okviru projekta „Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.