Manje države, više društva

Decentralizovati državu

Pre svega moramo razjasniti šta se podrazumeva pod pojmom „region“ kako ne bi nastala zbrka. Region može imati dvojako značenje. On se najpre definiše kao oblik administrativno-teritorijalne podele ili kao oblik političko-teritorijalne samouprave i autonomije. Možemo govoriti o funkcionalnim regionima, koji imaju svoj subjektivitet, izabrane organe, ustavna i zakonska ovlašćenja. Takav region je i Vojvodina. Ljudi često smatraju da je Srbija decentralizovana jer ima statističke regione, odnosno okruge koji su nekada bili srezovi, i to je zabluda. Država je u nekim važnim dimenzijama s jedne strane preuzak, a sa druge preširok okvir za rešavanje niza pitanja od životnog značaja za savremena društva i lokalne zajednice. Zato je decentralizacija, razvijena lokalna samouprava i regionalna autonomija u evropskim državama postala nezaobilazna pretpostavka demokratizacije. U skladu sa tim osnovni cilj savremenih demokratskih politika glasi „manje države, a više društva“. Takav bi trebalo da važi i za zemlje u tranziciji, ali kod takvih država situacija je obrnuta i princip je „više države, manje društva“. U svemu ovome važno je načelo supsidijarnosti, prema kome bi javne poslove trebalo da vrši vlast koja je bliže građanima. Viši nivoi vlasti preuzimaju samo nadležnosti koje po svim kriterijumima mogu na tim nivoima najbolje da se ostvare. To je način za stvaranje demokratije odozdo, jer građani preko nižih nivoa vlasti bolje mogu artikulisati svoje neposredne interese, nego ako se to radi sa centralnog nivoa. Decentralizacija doprinosi i efikasnoj realizaciji nekih od osnovnih ljudskih prava, kao što su pravo na upravljanje javnim poslovima, na rad i zaposlenje, na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, na zdravu životnu sredinu… Kroz decentralizaciju omogućavaju se ispoljavanje komparativnih prednosti regiona, zdrava konkurencija, ravnomeran regionalni razvoj, neposredno konzumiranje nekih od osnovnih ljudskih prava. Kod nas volja za decentralizacijom ne postoji i nikada nije postojala. Glavni razlog je taj što centralna vlast ne želi svoja ovlašćenja da deli sa nižim nivoima i želi da vrši redistribuciju, makar i siromaštva. Nevolja je u tome što umesto da se stvara drugačija atmosfera u javnosti i da se objašnjavaju benefiti decentralizacije, stvara se atmosfera u kojoj se svaki zahtev za njom izjednačava sa separatizmom. Nacionalni savet za decentralizaciju koji je ranije postojao i koji je formirala Vlada Republike Srbije 2009. godine imao je ekspertsku radnu grupu koja je trebalo da napravi nacionalnu strategiju decentralizacije. Kada je ekspertska grupa napravila nacrt ove strategije i predstavila ga na sednici, ta sednica je prekinuta i nikada više nije održana, a Nacionalni savet je ukinula 2012. godine.

Približiti upravu građanima

Usvajanje novih razvojnih ciljeva označilo je nešto što se do sada nije desilo na globalnom nivou u smislu razvojnih strategija. Jedna od značajnih promena jeste uključivanje Cilja 16 koji je globalni konsenzus oko toga da se sva razvojna pitanja ne mogu rešiti bez približavanja uprave građanima. Cilj 16 odnosi se na uključivanje građana u vršenje vlasti na svim nivoima. I Cilj 17 je u direktnoj vezi sa tim pitanjem i prema njemu odluku donetu na nacionalnom nivou treba spustiti na lokalni nivo. Srbija je bila na strani ideje da se usvoji ovakva agenda, a izražena je politička volja države da se ona sprovede na terenu. Pitanje je šta će Srbija učiniti na terenu da doprinese ostvarivanju globalnog cilja. Jedno od prava koje je sadržano u Cilju 16 Agende UN odnosi se na pružanje besplatne pravne pomoći. U Srbiji se poslednjih 15 godina čeka na usvajanje ovog zakona. Mi smo u prilici da 15 godina žrtvujemo prava ljudi jer različite grupacije nisu u stanju da se dogovore o tome koji je konkretan zakon ili vid pružanja besplatne pravne pomoći. Niko ne kaže da ona ne treba da postoji, ali imaju problem sa tim ko će pružati usluge i taj proces traje toliko dugo. Problem implementacije postojao je i kod Milenijumskih razvojnih ciljeva. Od momenta njihovog usvajanja 2000. godine do 2003. ništa se nije dogodilo ni u Srbiji, niti bilo gde. Način na koji se izveštava dokle se sa implementacijom stiglo mora biti primenjen. Država je glasala za Agendu i u obavezi je da izveštava UN dokle se sa primenom stiglo. I dalje nije tačno utvrđen način, ali postojaće određeni indikatori. Ono za šta se mi zalažemo i čemu se nadamo je da će postojati specifični nacionalni indikatori, šta država smatra napretkom, po kojim parametrima.

Ono što svaku državu čeka je prioritizacija, odnosno da izabere šta su joj fokusi. Zatim njihova lokalizacija u nacionalne politike. Kod prethodne, Milenijumske razvojne agende odlučili smo da ti ciljevi budu smešteni u strategiju za borbu protiv siromaštva. Sada nema takvog jednostavnog rešenja, već će morati da se ide po više strategija.

Važan korak je i približavanje institucija građanima. U tom smislu trebalo bi da postoje efektivne institucije. Da bi bila efektivna, neophodno je da je institucija efikasna i produktivna, da je u dobroj vezi sa ostalim institucijama i da uživa poverenje građana. Ako su institucije udaljene i nedostupne građanima, oni neće imati poverenja u njih i na loš način će ih koristiti. Spuštanje vlasti na regionalni i lokalni nivo unapređuje poverenje koje institucije imaju.

Jedan od pokazatelja lošeg upravljanja jeste nepostojanje zakona o ruralnom razvoju. U izradi njegovog nacrta bilo je uključeno samo ministarstvo privrede, iako se pitanja ruralnog razvoja tiču i mnogih drugih oblasti. Zbog loše politike, Srbija se suočava sa problemima urbanizacije i iseljavanja seoskog stanovništva u gradove. Ukoliko Srbija nastavi da se urbanizuje, imaćemo tri ili četiri centra, a ostatak će biti prazan. Kada pogledamo mapu tržišta rada, po obodima dolazi do smanjenja i depopulacije sela. To se ne može prevazići bez povezivanja politika i relativne dugoročnosti.

Vojvodina kao uzor

Način funkcionisanja i upravljanja prevashodno zavisi od političke kulture i nivoa političke zrelosti društva i zrelosti društva uopšte. Što se dobrog upravljanja tiče i dostupnosti institucija građanima, u Vojvodini se prilično daleko otišlo. Ako pođemo od toga da je prva institucija zaštitnika građana ustanovljena u Bačkoj Topoli 2001. godine, jasno je odakle je krenula ta politika i da smo se i u tom smislu trudili da budemo pristupačni građanima. Međutim, veliki posao je tek pred nama. Ne možete danas da uđete u teretanu i preksutra izađete sa savršenim izgledom, već morate dugo i istrajno da radite da biste došli do željenog cilja. Slično je u izgradnji svakog kapaciteta. Sa kadrom mora stalno da se radi, da oni izađu na kraj sa promenom načina razmišljanja, da ih podržite u usvajanju novih tehnika, da sprečite fluktuaciju radne snage. Pisanje propisa i procedura je složen i kompleksan posao, kao i njihova primena. Kao neko ko treba da donese odluku na osnovu procedura, morate da budete hrabri da tumačite propis na određen način. U čitavoj političkoj situaciji u kojoj se nalazimo, došli smo do toga da profesionalci koji rade u administraciji misle da ukoliko ne piše eksplicitno da je nešto dozvoljeno, smatra da je po automatizmu zabranjeno. Oko svih situacija sa kojima se suočavamo neophodan je dijalog i saradnja.

Suštinski problem Srbije je to što je podeljena na severnu i južnu. Prva obuhvata Beograd i Vojvodinu, koji imaju srednji nivo vlasti i veći administrativni kapacitet. Južna Srbija ima samo najniži, lokalni nivo vlasti i centralnu vladu u Beogradu koja nije previše zainteresovana da rešava probleme tog dela zemlje. Isto tako ne postoji ni dovoljno inicijative i opredeljenosti u tom delu države da se organizuju i da postave zajedničke koncepte da bi doveli do regionalizacije i, recimo, do narednih izbora izgradili srednji nivo vlasti koji bi do toga doveo. Kroz nekoliko izbornih ciklusa na taj način bi se stvorio srednji nivo vlasti i izgradio ozbiljan kapacitet. Na primer, proizvodnja hrane u Vojvodini nije problem, napravili smo velike iskorake u razvoju poljoprivrednih investicija, problem je nedoslednost u sprovođenju politika. Ne mogu se, pogotovo ne u poljoprivredi, menjati uslovi iz godine u godinu. Krenuli smo od 12.000 dinara subvencija 2012. godine, do četiri hiljade 2014, a 2015. polovina nije isplaćena. Kada postoji takva nekonsekventna agrarna politika, naravno da mora da se pojavi viši nivo siromaštva. Mi smo zbog toga insistirali na tome da svaka lokalna samouprava mora da napravi strategiju i na nivou pokrajine napravili program razvoja koji mora da skicira osnovne elemente i planove. Selo se ne može odvojiti od poljoprivrede i moraju se stvarati pretpostavke koje su van poljoprivredne politike kako bi se dobio razvoj ruralnog područja. Ono što zvanični Beograd ima problem da razume je da prelepa heterogenost republike, podrazumeva isto tako lepu heterogenosti u javnim politikama, to mora da se oslika na isti način. Ako je napravljen sistem u kome će svi koji imaju posed od jednog hektara da uzgajaju krastavce, a država će kao sistem dati podršku da se napravi mini hladnjača, svi oni će od proizvodnje krastavaca da žive od tog jednog hektara. Međutim, ako nemate nikakvu podršku, a poljoprivrednici gaje pšenicu ili kukuruz jer jedino to mogu da prodaju, ali od toga ne mogu da prežive, javljaju se socijalni problemi. Ono što je u središtu problema jeste to što nije postavljeno pitanje kako selo u Srbiji treba da izgleda u različitim krajevima, na osnovu različite strukture i da se tome prilagode javne politike. Cilj je da se mladi zadrže tamo. Ne razgovara se ni o vrtićima, školama, zdravstvenim ustanovama… Trenutno postoji princip prema kome razred koji ima manje od 15 đaka ne zaslužuje učitelja. Neophodno je da stvorimo pretpostavke da roditelji ne pomisle da će to što će im dete odrasti na selu biti otežavajuća okolnost u budućnosti. To je pitanje kvaliteta života, a ne samo ekonomskog prihoda.

Kada je o Vojvodini reč, proizvodnja hrane nije problem jer napravili smo velike iskorake u razvoju poljoprivrednih investicija, problem je nedoslednost u sprovođenju politika. Ne mogu se, pogotovo ne u poljoprivredi, menjati uslovi iz godine u godinu. Krenuli smo od 12.000 dinara subvencija 2012. godine, do četiri hiljade 2014, a 2015. polovina nije isplaćena. Kada postoji takva nekonsekventna agrarna politika, naravno da mora da se pojavi viši nivo siromaštva. Mi smo zbog toga insistirali na tome da svaka lokalna samouprava mora da napravi strategiju i na nivou pokrajine napravili program razvoja koji mora da skicira osnovne elemente i planove. Selo se ne može odvojiti od poljoprivrede i moraju se stvarati pretpostavke koje su van poljoprivredne politike kako bi se dobio razvoj ruralnog područja. Ono što zvanični Beograd ima problem da razume je da prelepa heterogenost republike podrazumeva isto tako lepu heterogenost i u javnim politikama, to mora da se oslika na isti način.

Besplatna pravna pomoć je važna

Jedan od delova Cilja 16 Agende UN tiče se pružanja besplatne pravne pomoći, a samim tim je i institucija Zaštitnika građana prepoznata u ciljevima održivog razvoja. Kada je o pružanju besplatne pravne pomoći reč, pokrajinski ombudsman je od početka imao mogućnost da daje pravni savet, kao prvi korak u pružanju besplatne pravne pomoći. Mi ovo pravo veoma koristimo. Od osnivanja do danas kao institucija mnogo smo uložili da budemo prisutni kod građana. Po ustaljenom sistemu rada, svake nedelje idemo na teren i razgovaramo sa građanima, besplatno ih savetujemo, slušamo njihove probleme… Na osnovu pritužbi koje nam stižu, teško možemo da utvrdimo stvarno stanje i zato informacije skupljamo na terenu. Prema dosadašnjem iskustvu možemo da izdvojimo tri trenda koja smo uvideli. Prvi je da se drastično smanjuje broj pritužbi iz korpusa prava nacionalnih manjina, na primer na pravo za službenu upotrebu jezika i pisama, dok se istovremeno povećava broj pritužbi koje su podneli pripadnici manjina koje izviru iz opšte ekonomske situacije. Tim ljudima je jako bitno to što mogu da dobiju pravni savet od nas. Drugi trend je drastičan pad broja stanovnika, koji u nekim vojvođanskim mestima iznosi i do 50 odsto. Pad broja stanovnika posledica je sticanja dvojnog državljanstva, pa stanovnici čija je matična zemalja članica EU to pravo koriste i migriraju. Pripadnici nacionalnih manjina čije su države u okruženju, najčešće ne idu u te države, već dalje, u druge evropske zemlje. To je posledica ekonomske situacije i mogućnosti bolje zarade u razvijenim članicama unije. Treći trend koji smo uočili je konstantan i odnosi se na apsolutni nedostatak primene propisa kojima su garantovana prava pripadnika nacionalnih manjina. Kao da selektujemo – određene propise primenjujemo, a neke druge ne. S druge strane, manjine i iznutra imaju problem, istovremeno streme ka očuvanju kulturne posebnosti i ka integraciji. Mi kao institucija ispitujemo još jednu specifičnost manjinskih zajednica koja nam može služiti kao relevantan pokazatelj. To je učestalost pohađanja verske nastave i građanskog vaspitanja u školama u kojima postoje odeljenja učenika koji su pripadnici manjina u odnosu na škole ili razrede na srpskom jeziku. Istražujući ovo došli smo do podatka da oko 90 odsto dece iz manjinskih grupa pohađa versku nastavu. To pokazuje da je vera jedan od stubova identiteta manjinskih zajednica.

Školovanje je jedan od razloga iz kog mladi takođe migriraju kada ne poznaju većinski jezik, a nije im omogućeno školovanje na manjinskom, njima maternjem. Kada je reč o pripadnicima mađarske manjine, na primer, taj trend je i ranije bio prisutan zato što veliki broj pripadnika ne vlada srpskim jezikom. To je problem načina izučavanja srpskog jezika kao nematernjeg i u osnovnim i u srednjim školama. Postoje učenici koji uopšte ne poznaju srpski jezik i treba im ga predavati metodikom stranog jezika. S druge strane, ima učenika koji imaju određeni nivo predznanja srpskog jezika i oni zahtevaju drugačiji pristup, pa samim tim moraju da postoje bar dve vrste programa. Neophodno je preispitati i kadar koji taj predmet predaje jer u velikom broju slučajeva, kadar nije odgovarajući. U Mađarskoj postoji sistem školovanja koji je dosta jeftiniji. Kada tamo završe fakultete, u malom broju se vraćaju. To automatski znači manje osposobljenog stručnog kadra. I druge manjine imaju taj problem. Neophodan je neki vid dualnog obrazovanja na univerzitetu kojim će se školovati odgovarajući kadar koji može da radi na jezicima manjina. Međutim, mogućnost bilingvalnog obrazovanja na srpskom i jeziku manjine kojoj pripadaju najčešće se smatra načinom asimiliacije, pa se takvom načinu razmišljanja pripadnici manjinskih grupa odupiru. Imajući u vidu da je obrazovanje oblast koju sami određuju, poštovane su njihove želje kada je rađen Akcioni plan za unapređenje prava pripadnika nacionalnih manjina. Informisanje na lokalnom nivou pripadnika nacionalnih manjina.

Još jedan problem koji smo uočili na terenu je nedostatak izvora informisanja na jezicima manjina. Privatizacija lokalnih medija dovela je do toga da informisanje na manjinskim jezicima gotovo više ne postoji.

Zaštita manjinskih prava

U javnom diskursu desetak godina unazad koristi se sintagma severna Srbija, a koriste je oni koji osporavaju specifičnost Vojvodine, odnosno oni koji osporavaju osnov njene autonomije. Vojvodina nije samo severna Srbija pre svega zbog dosledno zaokruženog i razvijenog sistema zaštite manjinskih prava. To je ono što razlikuje Vojvodinu od ostatka Srbije i pokrajina u toj oblasti može da bude uzor ostatku zemlje. Razvijen sistem zaštite manjinskih prava polazi od realne multietičnosti regiona. Po poslednjem popisu stanovništva, 60 odsto populacije u Vojvodini čine Srbi, 20 odsto su pripadnici različitih nacionalnih manjina, a oko 13 odsto se nije izjasnilo. Evidentan je trend natprosečno brzog opadanje udela manjinske populacije u Vojvodini u odnosu na većinsko srpsko stanovništvo. Multietnički karakter Vojvodine se sve više urušava i ona postaje sve srpskija pokrajina i to pre svega Srem, Banat i južna Bačka. Ono što je nekada bila Vojvodina u smislu udela manjinskog stanovništva jeste severna Bačka. Tamo se povukla multietičnost i kulturalne politike su najživlje u ovom delu pokrajine. Početak davanja dvojnog državljanstva, pre svega mađarskog, bio je okidač da se taj trend dodatno ubrza. Pre nekoliko nedelja objavljeni su podaci jedne mađarske državne agencije koja je ispitivala mlade Mađare u Vojvodini, Slovačkoj i Rumuniji o tome da li žele da emigriraju iz svojih zemalja i gde. Najveći procenat onih koji bi da napuste zemlju činili su vojvođanski Mađari. Više od 50 odsto mlade mađarske populacije izjasnio se da želi da napusti Srbiju. U Mađarsku bi otišlo oko 20 odsto od toga, dok bi svi ostali išli u ostale evropske zemlje ili prekomorske zemlje. Pokazatelji da se trend iseljavanja manjinskog stanovništva povećava su svakodnevni. Kada je o menjanju etničke strukture reč, postoji znatan rad i pomoć mađarske vlade Mađarima da ostanu u Vojvodini. Mađarska vlada je krajem prošle godine obezbedila pomoć svom stanovništvu u pokrajini u iznosu od 160 miliona evra. Ta pomoć biće deljena u naredne dve godine. Veći deo od tog iznosa namenjen je za poljoprivredu i mali biznis, dok će manji deo, oko 70 miliona, biti podeljen bespovratno. EU obezbeđuje pomoć Srbiji u istom iznosu. Tako veliki novac deli se preko manjinske stranke, Saveza vojvođanskih Mađara.

Pre osam godina skupština AP Vojvodine osnovala je pet manjinskih zavoda za kulturu. To su zavodi za kulturu vojvođanskih Mađara, Hrvata, Rumuna, Slovaka i Rusina. Ovih osam godina oni vrlo dobro rade, čak i u poređenju sa nekim nacionalnim zavodima. Osim kulture, pokrajinska vlada više je etnički senzibilisana i proaktivno nastupa prema manjinskim zajednicama, tako da ne čudi da je 14 od 20 nacionalnih saveta registrovano u Novom Sadu kako bi mogli da povuku novac iz pokrajinskih fondova.