Sićevo
Prema Zakonu o energetici sva postrojenja za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora imaju status povlašćenog proizvođača, a Elektroprivreda Srbije je obavezna da otkupi svu električnu energiju u tim postrojenjima proizvedenu po ceni višoj od prodajne
Hidroelektrane u Srbiji proizvode godišnje bezmalo deset teravat-časova električne energije, više od četvrtine ukupne godišnje proizvodnje. Hidroenergetski potencijal u Srbiji je 27 teravat-časova godišnje, tehnički je iskoristivo oko 20, a iskorišćeno je samo malo više od polovine.
Iako je, investiciono gledano, kilovat instalisane „hidro-struje“ skuplji nego, recimo, kilovat „termo-struje“, ako se u kalkulaciju uvedu i eksploatacioni vek i troškovi održavanja, „hidro-struja“ je najjeftinija, na stranu što je i „čista“ – ne zagađuje prirodu, osim što, možda, utiče na mikro-klimu, po nekima pozitivno, po nekima negativno. „Dodatni kvalitet ovih hidroenergetskih potencijala je i produžetak veka trajanja fosilnih goriva, u našem slučaju uglja, čiji se kraj već nazire“, objašnjava za „Vreme“ Dušan Živković, direktor Sektora za investicije Elektroprivrede Srbije. „Sa druge strane, male hidroelektrane su dobitak koji želimo da ostvarimo zato što je voda blagodet koju Srbija ima i zato što može da se iskoristi i za vodosnabdevanje, za turizam, pa i za proizvodnju električne energije.“
RAČUNICA: Sve postojeće hidroelektrane su se do sada isplatile dva do tri puta, naglašava Živković. „Ono što je preostalo, ne računajući Lim, Ibar i Veliku Moravu, gde su projekti već u realizaciji, ne računajući ni Drinu o čemu se (još) pregovara, jesu male elektrane koje (opet) dobijaju na značaju: rast cene energije uopšte uzev, pa i električne, dodatno pospešuje taj naum – male elektrane možda ranije nisu bile isplative, a sada jesu.“
U Srbiji postoji 856 lokacija na kojima je moguće izgraditi male hidroelektrane sa ukupnom instalisanom snagom od 450 megavata kadre da godišnje proizvedu čak 1600 gigavat-časova električne energije.
„Od svih tih lokacija, u zoni našeg interesovanja su 34 male hidroelektrane“, kaže Živković. „U njih smo spremni da uložimo novac jer verujemo da će nam se, dugoročno gledano, ta investicija višestuko isplatiti.“
Na nekim od tih lokacija hidroelektrane su izgrađene još početkom prošlog veka – prva od njih, ona na Đetinji kraj Užica puštena je u pogon samo pet godina posle one Tesline na Nijagari, neke od njih su izgrađene sredinom prošlog veka, poput „Sokolovice“ kod Zaječara, koja je u to vreme bila najveća hidroelektrana u Jugoslaviji, a sada spada u „male“, neke su započete krajem prošlog veka i plan je da se u nekoliko sledećih godina završe kao što je, recimo, hidroelektrana „Rovni“ kod Valjeva, a jedna od njih, započeta još onomad – hidroelektrana „Prvorek“ kod Vranja, upravo je puštena u pogon.
Ugrubo gledano, kilovat-sat instalisane snage, kad je o velikim hidroelektranama reč, „izađe“ na oko 1000 evra. „Ove ‘male’, koje u stvari imaju sve što i ‘velike’, dvostruko su skuplje, ali je njihov kvalitet u tome što je, dugoročno gledano, održavanje jeftinije“, napominje Živković. Na malim elektranama, naime, za razliku od velikih, nije potrebna posada: njima se, zahvaljujući kompjuterima, može upravljati na daljinu. „Svaka velika elektrana mora da ima posadu, kako bi nesmetano radila i to dodatno opterećuje cenu struje, dok ove male mogu da rade bez posade pa time, bez obzira na to što su inicijalno dvostruko skuplje od velikih, na kraju ispadnu jeftinije.
UNAPRED: „Cena nam nije bila onaj momenat koji nas je ‘gurao’ da ovako intenzivno radimo na tome, ali smo ipak strpljivo pripremali dokumentaciju, prepoznavali objekte, sprovodili istraživanja – koje radno kolo, koji generator, tako da smo sada spremni za taj korak“, objašnjava Živković i dodaje da se to isto radi i kad je o solarnim i vetro kapacitetima reč. „Trenutno su nam u fokusu male hidroelektrane, što ne znači da odustajemo i od ovih drugih.“
Sve u svemu, prema planu izdvojene su 34 lokacije za koje Živković kaže da su „prva liga“, a Evropska banka za obnovu i razvoj je „aminovala“ projekat odobravanjem kredita za realizaciju. „Odobravanje tog kredita, između ostalog, poruka je nekim drugim potencijalnim investitorima da smo ove lokacije rezervisali za nas“, kaže Živković. Sve ostale su, dodaje, slobodne za sve druge investitore. „Prosto, sve te već izgrađene elektrane koje treba da budu remontovane, kao i oni vodozahvati koje planiramo i za proizvodnju struje, u vlasništvu su države i nisu na prodaju. Za to ima nekoliko razloga: postojeće elektrane su već u našem vlasništvu, a u već izgrađene vodoprivredne objekte, kao što je ‘Rovni’, na kojima nameravamo da instaliramo turbine i generatore, država je već uložila novac, a kako je EPS javno preduzeće, u vlasništvu države, dakle, logično je da ono što je već državno ostane državno.“
Nije, međutim, samo o pukom vlasništvu reč, ima nečega i u međuzavisnosti elektrana. Recimo, mala hidroelektrana „Vrelo“ čiji je rad u direktnoj vezi sa radom velike hidroelektrane „Bajina Bašta“, pa kad ova velika radi punim kapacitetom, podiže vodostaj Drine nizvodno, pa ova mala nema dovoljan pad za svoj puni kapacitet. „Zamislite tu situaciju, da moramo da smanjujemo proizvodnju na velikoj elektrani da bi ona mala mogla da radi“, odmahuje glavom Živković.
GOTOVO: Za svaku od ciljanih lokacija postoje čvrsti energetski pokazatelji koji, insistira Živković, nisu za potcenjivanje: ukupno 32 megavata instalisane snage sa godišnjom proizvodnjom od 108 gigavat-časova električne energije.
Prema Zakonu o energetici sva postrojenja za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora – solarne, vetro, bio i hidro elektrane imaju status povlašćenog proizvođača, a Elektroprivreda Srbije je obavezna da otkupi svu električnu energiju u tim postrojenjima proizvedenu. U skladu sa tim, Elektroprivreda je osnovala „ćerka-firmu“ – Male hidroelektrane Srbije sa sedištem u Užicu, mestu gde je hidroelektrifikacija i započeta.
„Nama je interes da to preduzeće kasnije postane vlasnik malih hidroelektrana, kao što je privredno društvo „Đerdap“ vlasnik ‘Đerdapa I’ i ‘Đerdapa II’“. To preduzeće raspolagaće sa više od 30 megavata instalisane snage, sa više od 100 gigavat-časova potencijalne proizvodnje: time će Elektroprivreda imati zaokruženu celinu od koje će imati koristi, kao što će i cela Srbija od toga imati koristi.
Osnovna ideja je, kad je reč o malim hidroelektranama koje (još) rade, kao što je „Vučje“ kod Leskovca, „Pod Gradom“ kod Užica, ili „Sićevo“ i „Sveta Petka“ kod Niša, da ih sačuvamo u originalnoj izvedbi, da ostanu ono što i jesu – muzeji koji proizvode električnu energiju: Srbija treba da bude ponosna na dostignuća koja je imala s početka prošlog veka, da oprema koja je tada ugrađena ostane u funkciji, a da je dopunimo novom računarskom opremom kojom će se obezbediti veća efikasnost i jeftinija eksploatacija.
Koliko god da je po današnjim merilima skromnog kapaciteta, „Sokolovica“ je po jednome najznačajnija elektrana u Srbiji: u slučaju da se elektroenergetski sistem „raspadne“, što se od kako je struje u Srbiji dogodilo (samo) dva puta, „podizanje“ sistema počinje baš u ovoj elektrani. Kako je za „Vreme“ objasnio Miloš Dimitrijević, inženjer u Elektroistoku, zadužen za održavanje hidroelektrana, jedan od tri generatora ove elektrane (proizveden još tridesetih godina prošlog veka, a u Jugoslaviju je stigao kao ratna reparacija), može „ručno“ da se pusti u rad, pa kad taj generator postigne punu snagu, strujom koju proizvede mogu da se pokrenu druga dva, potom sva tri u sadejstvu proizvode dovoljno energije da se pokrene jedan generator u „Đerdapu II“, energijom koju on proizvede pobuđuju se svi ostali, sa tom energijom može da se pokrene jedan generator na „Đerdapu I“, pa onda svi ostali…
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, u jeku sveopšte energetske krize, a na osnovu tadašnjeg zakona o energetici, Miodrag Kosovac je napravio malu hidroelektranu na Trgoviškom Timoku, nedaleko od Knjaževca, skromnog kapaciteta od (svega) 50 kilovata. „Od puštanja u pogon, pa sve do 2007. godine, država nije bila zainteresovana za električnu energiju koju proizvodim, a od 2009. godine ova elektrana ima status povlašćenog proizvođača električne energije: za svaki isporučen kilovat-čas Elektroprivreda Srbije mi plaća 9,7 evro-centi, a novac ‘leže’ na račun svakog 23. u mesecu.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
