Mali Zvornik i još manji vođa

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rešio je da krizu u vezi sa iskopavanjem litijuma reši tako što će sići među građane i svakom ponaosob objasniti situaciju. Turneju je počeo u Malom Zvorniku, u kom je bilo reči o svemu, a najmanje o litijumu. Malo pre nego što će se sastati sa građanima, predsednik Vučić je izrazio spremnost za dijalog i razgovor sa – neistomišljenicima.

To je zapretilo da bude revolucionarno: čovek koji dvanaest godina nije izašao ni na jedan duel ili debatu, čovek za kog je upitno da li je uopšte skorije doživeo da se neko s njim u nečemu ne složi, naprasno želi među neistomišljenike. Bilo bi to nešto zaista novo i inovativno da pred nama nije stari, dobro poznati Vučić. A ako nešto o njemu znamo, to je da ume da odglumi šta god zamisli. Godinama glumi najjačeg političkog lidera u regionu, glumi da je Srbija ekonomski “tigar”, glumi da je ugrožen, glumi da je nemoćan, pa što ne bi odglumio i da ima nekakve neistomišljenike s kojima je spreman da se suoči licem u lice?

foto: vladimir šporčić / tanjug

VELIKA OSOBA, NIKAD ODRASLA

I tako, ode predsednik Srbije u Mali Zvornik. Sala dupke puna, Televizija Informer anketira građane po Zvorniku, oni svi odreda radosni što je predsednik tu, a ujedno presrećni i što će se iskopavati litijum, slučajno su naišli na TV ekipu, ništa nije namešteno… To što su iste te anketirane zadovoljne građane kamere drugih medija snimile kako “preko reda” ulaze u salu i Vučić se rukuje sa njima, to se nama učinilo. Uostalom, valjda više verujemo predsedniku nego svojim očima.

Građani počinju da iznose svoje probleme, o litijumu niko ništa ne priča. Jedan građanin urezao se posebno u pamćenje, pogotovo građanki ove zemlje, kada je preneo predsedniku blagosiljanje neke žene koja je poželela da se “sve Srpkinje oblizne Vučićima”. Ovaj izraz, inače, odnosi se na stoku poput krava ili ovaca. Čak se gospođa koja je sedela iza njega – uhvatila za glavu. Taj je gospodin postao viralan na društvenim mrežama, ali nemoguće je ne zapitati se da li je to slučajno? Usred svega što vidimo i što nam se dešava, nije neverovatno da neko bude namerno doveden i zadužen da izgovori nešto odvratno, kako bi se društvene mreže zapalile i skrenule pažnju sa nečeg drugog.

Ali, sa čega bi drugog to neko hteo da nam skrene pažnju u tako “velelepnoj” prilici, kad predsednik silazi među svoj narod da sasluša, objasni, razume, pomogne? Pa, možda sa činjenice da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponaša nedolično. Baš tako, nedolično; ne nedolično za jednog političara, predsednika svih građana, lidera, nego zaista generalno, ponašanje mu je nedolično za jednog odraslog čoveka. Čak ne ni pristojnog, nego samo odraslog.

Naime, “oblizniti” gospodin skrenuo nam je pažnju sa jednog drugog čoveka, čoveka koji ima malu decu, a nema put. I došao je da pita za taj put, jer su deca mala, idu pešice u školu, blato je, opasno je. Nema, objasnio je taj čovek, ni signal za mobilni, ni internet, ali put im je od životnog značaja. Trebalo je svi da gledamo u njega, da se i mi malo osvestimo kako se u pojedinim delovima Srbije zaista živi. A trebalo je da ga dobro pogleda u oči i predsednik Vučić. Međutim, to se nije desilo.

Desilo se nešto što bi nam, da nismo oguglali i otupeli, bilo istinski strašno. Predsednik Srbije mu je snishodljivo rekao: “Hoćeš da prestaneš da plačeš ako napravimo put?”

Čovek nije plakao. Nije ni govorio plačnim glasom. Najnormalnije mu se obratio. Mislio je da ispred sebe ima osobu koja brine o njegovim interesima, osobu koja je glasovima građana, možda i njegovim, zaslužila poverenje da brine o njemu, o putu, o deci. Ispred sebe je, međutim, video bahatost, odsustvo elementarnog vaspitanja, odsustvo ljudskosti. Ko se tako obraća drugom čoveku, pa još nepoznatom? Kome padne na pamet da čoveka kog vidi prvi put u životu ponizi pred salom punom ljudi? Pa i da su bili sami njih dvojica u toj prostoriji, opet bi bilo jezivo jer je nesrazmera moći između čoveka bez puta i čoveka na vrhu tako velika da je nepremostiva.

Aleksandar Vučić, građanin i civil, ne može nikako da zna kako izgleda život bez puta. Njemu su se sva vrata uvek sama otvarala. Zato i ne ume da razgovara, zato se obraća ljudima onako kako nikad nijedna odrasla osoba ne bi smela nikome da se obrati. Pogotovo ne nekome ko traži rešenje za problem. Baš kao što niko u Srbiji ne bi trebalo da živi bez puta i bez signala za telefon, isto tako, niko nigde na svetu nema pravo da onako razgovara sa drugim ljudskim bićem.

Ali, tako je bilo i tako je svaki put kad se Vučić nađe među ljudima, samo, svaki put je sve gore, sve bahatije, sve je manje samokontrole u toj hinjenoj strogoći i nadmoći.

foto: fonet / instagram

ISKLJUČITE ZVONO

Ne zaboravimo ni to da je predsednik vikao što ljudima zvone telefoni dok su u sali. Da, bilo bi pristojno isključiti ih na važnom sastanku ili u pozorištu. Ali, čemu dreka, čemu neprestano opominjanje? Valjda bi najveći i najgenijalniji među nama trebalo da ima najbolju koncentraciju, da se snađe u mnogo težim okolnostima nego što je zvonjava telefona.

Na kraju nije bilo ništa, razišli se svako na svoju stranu, obećao je put, uz ponižavanje, obećao je plate radnicima koje je neki turski investitor izradio za plate, takođe uz podsmeh i komentar da su “samo pare bitne”.

Hajde da malo razmislimo i o tom komentaru. Naravno da su samo pare bitne u ovom kontekstu. Naravno da je u životu mnogo stvari bitnijih od novca, ali kad dođete na susret sa političarem, pa još na vlasti, nećete ići jer vas je ostavila žena, pa da je ovaj vrati. Ako imate zdravstvenih problema, ići ćete kod lekara, travara, ko šta voli. Ne kod predsednika. Kod njega se ide kad je lečenje skupo, a novca nema. Tad se ide na moljenje za milost kod političara, kad zapne oko novca, kad vas neko prevari, izradi, kad vas sistem izneveri. Kad probate sve drugo, pa se zaglavite. A u sto odsto situacija u kojima ljudi mole političare za pomoć zapinje oko novca. Tako da, jeste, gospodine predsedniče, kada se vama građani obraćaju, samo su pare bitne i to je sasvim normalno.

foto: vladimir šporčić / tanjug

NIJE MU PRVI PUT

Iako se živ polomio da ubedi sebe i sve oko sebe da je voljen, Vučić se, zapravo, sa građanima sastajao svega nekoliko puta za dvanaest godina, koliko je na vlasti. Prvi put je to bilo u julu 2016. godine kada je postao premijer. Naime, krajem maja iste godine obećao je da će redovno primati građane kako bi čuo sa kakvim se problemima suočavaju. I zaista, nešto više od mesec dana kasnije, 8. jula 2016, upriličen je prvi prijem u cik zore.

Interesovanje je bilo ogromno, pošto se prijavilo oko 5000 ljudi. Građani su počeli da pristižu još tokom noći kako bi zauzeli mesto, a umesto prvobitno predviđena tri sata – od pola šest ujutru do pola devet ujutru – premijer je primao građane čitavog dana, sve do 18 časova.

U oktobru iste godine primao je građane u kasarni u Nišu.

Cela Vlada Srbije se tada na nekoliko dana preselila u Niš. Najavio je Vučić i da će ubuduće to raditi češće, ali već naredne, 2017. morao je da preuzme neprijatnu dužnost predsednika Srbije, pa nije bilo ništa. A kad se podsećamo, setimo se i da se kleo kako se neće kandidovati za predsednika. No, vratimo se Nišu, jer su paralele sa ponašanjem u Malom Zvorniku važne, kako bismo utvrdili obrazac.

Tada je primio dvadesetak odabranih građana od oko 1200, koliko ih se, prema pisanju medija, prijavilo za razgovor. Ispred zgrade Doma vojske okupilo se i više desetina onih kojima nije potvrđen prijem, sa nadom da će ipak uspeti da dođu do predsednika Vlade.

Jedna žena je pala u nesvest, ali je odbila da je vozilo hitne pomoći odveze do doma zdravlja, jer “nije htela da izgubi red”. Nije poznato da li je na red došla.

Građani su mu se žalili na probleme sa lečenjem, nabavkom lekova ili obezbeđivanjem prostora za okupljanje i druženje dece obolele od karcinoma dok traje njihovo lečenje, kao i prostora za obolele od cerebralne paralize. Razgovaralo se i o problemima u vezi sa preduzetništvom, kanalizacijom, razdvajanjem strujomera, krađom. Samohrana majka sa šestoro dece molila je zaposlenje za svoju ćerku koja upravo završava Ekonomski fakultet. Dakle i ovde je bilo reči o novcu, svaka od ovih tema je o novcu. O parama kojih nema, a rešavaju probleme.

Tada, u Nišu, Vučić je radio isto što i u Zvorniku: slušao šta, gde i kome nedostaje i obećavao rešenja. U tom smislu, potpuno je nejasno koja je razlika između funkcije predsednika i premijera, kad on na obe te funkcije radi isto: sve zna i u sve se razume.

Te 2016. godine u Nišu umeo je da bude i psihoterapeut. Na novinarsko pitanje zar ne bi trebalo institucije i sistem da rešavaju probleme, odgovorio je da “nije stvar u institucijama, već u tome da je ljudima nekada potrebno da ih neko sasluša i ohrabri. Svi su oni prošli institucije sistema, koje funkcionišu. Ali, institucije nemaju emocije, a ljudima je potrebna topla reč. Nekad je dovoljno da sa čovekom podeliš prijateljsku reč i muku, i time uliješ nadu u bolje sutra. Neki od tih ljudi su mi kazali da im ‘ne preostaje ništa drugo nego da uzmu konopac’, ali sam im poručio da na to zaborave i da nastave da se bore, a da će država videti kako može da pomogne. Svi su izašli kao pobednici, nijednog nezadovoljnog niste videli, a nismo svima rešili muku sa kojom su došli”, rekao je tadašnji predsednik Vlade Vučić.

Ima nešto istovremeno ironično i zlokobno u Vučićevim rečima kada o sebi priča kao o nekome ko nudi emocije i toplu reč. Jer znamo da se to ne događa, videli smo u Malom Zvorniku. A i inače gledamo svakodnevno, pošto nam se od početka godine preko TV-a obratio više od 100 puta.

ONO KAD JE DELIO ZEČEVE

Verovatno se više niko ne seća da je pre malo više od godinu dana Vučić najavljivao primanja. U junu 2023. na terasi Predsedništva snimio se za Instagram, izjavio da će nastaviti da obilazi opštine i okruge širom Srbije, kao i da će ponovo primati građane u Predsedništvu Srbije kako bi čuo njihove probleme. Ali, to se nije desilo. Štaviše, sve do posete Malom Zvorniku, nije primao građane, uz jedan izuzetak.

“Posao, lekar, škola, overa dokumenata, traktor – samo su neke od stvari koje su potrebne građanima KiM, a za koje su potražili pomoć, savet, podršku od predsednika Aleksandra Vučića u Lapljem Selu. Predsednik Srbije obećao je da će meštani Suvog Grla i Srbice dobiti lekara i da će za bolesnog dečaka Vasilija biti obezbeđen novac za transplantaciju kostne srži u Bolonji” – ovako je Radiotelevizija Srbije izvestila o odlasku Vučića na susret sa Srbima sa Kosova u januaru 2018. godine. I sve je tačno.

Na sastanku koji je trajao šest sati, u nekoj ledenoj prostoriji na obodu Gračanice, Vučić je obećavao svašta, pa čak i zečeve. Naime, jedan mladić pomenuo je kako je uzgoj zečeva šansa da ostvari pristojan prihod i umeo bi to da radi, ali nema kako da započne. I da, Vučić mu je obećao zečeve, što opet ukazuje na sklonost ka ismevanju siromašnih. Jer, ponavljamo: uvek se radi o novcu.

Ali, svi smo zaboravili otkud on u Lapljem Selu. Otišao je tamo 20. januara 2018. Sećamo li se šta se dogodilo četiri dana ranije, 16. januara 2018? Tog je dana ubijen lider Građanske inicijative SDP Oliver Ivanović, čovek koji je u tom trenutku bio najveći protivnik Vučićeve Srpske liste na Kosovu.

Samo četiri dana nakon ubistva Olivera Ivanovića Vučić ide u Laplje Selo da sluša kako ljudi nemaju ništa i kako im treba sve. A na kraju, priča samo o sebi. Jer jedino što on ne može da podnese jeste da se ne radi o njemu.