Mali koraci – veliko buđenje

Vladan Joler, vizuelni umetnik, dobitnik „Srebrnog lava“ na Venecijanskom bijenalu arhitekture, čovek čiji su radovi bili, između ostalog, u kolekcijama Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, Muzeja Viktorije i Alberta i Muzeja dizajna u Londonu, koji je dvadeset pet godina predavao studentima na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, podneo je ostavku kao profesor. Razgovor počinjemo time – kako je sve počelo.

VLADAN JOLER

Mi, profesori, pod ogromnim smo pritiskom već devet-deset meseci. Mislim da je u početku ova vlast prepoznavala studente kao svoj osnovni problem. Ali kada su studenti postali toliko popularni u narodu – a za vlast je problem i ljubav koju su oni širili i generisali oko sebe – čini mi se da je kriminalni politički vrh skrenuo pažnju i počeo intenzivnije da se bavi profesorima. I onda smo mi iz Slobodnog univerziteta, iz tih neformalnih organskih grupa profesora, ušli u fokus režimskog iživljavanja. U našoj grupi profesora, koji su se identifikovali sa ciljevima koje su i studenti tada imali, mi smo definisali razne pravce delovanja, a jedan je išao kroz vertikalnu strukturu univerziteta. Zalažeš se za nešto kroz svoju katedru, pa dalje sledi departman, pa onda dekan, koji to traži. Kroz te aktivnosti smo mi, recimo, izgurali zahtev za smenu rektora Madića, koji su podržali svi fakulteti na Univerzitetu u Novom Sadu i svi instituti. Pošto smo vrlo brzo shvatili da ta borba neće biti laka, hteli smo da vidimo kakva je situacija sa univerzitetima. Međutim, takozvani sindikati na Univerzitetu nisu imali nikakvu nameru da učestvuju u pobuni, sabotirali su ideje štrajka i obustave nastave. Studenti su zapravo oni koji su obustavili nastavu, a profesori se jesu „šlepali“ na to, ali su se vrlo retko, na kvalitetan način, samoorganizovali i izašli sa svojim zahtevima da preuzmu makar deo tog tereta.

„VREME“: Ali u nekom trenutku, mahom, kreće među novosadskim dekanima zalaganje za onlajn nastavu. Kako se to desilo?

Da, oni manje-više sinhronizovano počinju da se zalažu za taj prelazak u onlajn zarad, kako su rekli, spasavanja institucija, gde su desetine i stotine godina tradicije koje se moraju zaštititi. Ta zaštita institucija ide direktno kao sukob sa studentima, koji su i dalje u blokadi. I, potom, na najrazličitije načine, većina fakulteta na Univerzitetu u Novom Sadu izglasava kroz Nastavno-naučna veća povratak nastavi – da li onlajn, hibridnoj… Pritisak se prenosi na profesore. Bili smo stavljeni u poziciju da na izvestan način mi postajemo instrument represije. Zarad spasavanja institucija. Na Beogradskom univerzitetu situacija je malo drugačija zato što tu ipak postoji određeno jedinstvo i zajednička strategija na nivou rektora, dekana itd. Dok se naš rektor nije pojavio na Novosadskom univerzitetu devet meseci, ako ne i više, ali je zato bio u Ćacilendu.

Beogradski univerzitet je većim delom, recimo, izvojevao za svoje studente zamrzavanje godine, što kod nas ne postoji i studenti su onda prisiljeni da izlaze na ispite zbog toga što će izgubiti godinu, preći na samofinansiranje, izgubiće mesto u studentskom domu…

U kojoj ste onda situaciji vi kao profesori?

Prvo, nastava ne postoji, realno se ne dešava. Pogotovo na Akademijama umetnosti, pogotovo tamo gde je potreban laboratorijski rad, jer nastava nije poslati imejl sa linkom ka tri jutjub videa ili folderu sa knjigama. Ako je to nastava, onda mi kao profesori ne treba ni da postojimo. Dakle mi studentima nismo dali ništa. A ako se potpišemo da smo držali takvu nastavu, ulazimo u začarani krug laži u kojem je osnova čitavog problema – mi sada lažiramo nastavu, dajemo legitimitet toj instrumentalizaciji nastave u koju smo naterani. Nas petnaestak sa Akademije umetnosti rekli smo: „Ne želimo da potpisujemo te radne liste koje su nam uveli, jer je to laž“. Uzgred, mi pre tog nismo ni imali radne liste, a sad ih imamo. Reperkusija toga jeste da se naš dekan pozvao na onu famoznu Vladinu uredbu 35/5 (35 sati nastave i 5 naučnog rada) i rekao – u redu, sada će svi dobijati plate, a vi koji ne želite to da potpisujete, vi nećete, odnosno dobijaćete deset posto. I to traje već mesecima. A Akademija umetnosti dobija u potpunosti sva sredstva, a on samovoljno odlučuje da ta sredstva ne isplaćuje nama da bi sebe zaštitio u slučaju da dođe neka inspekcija.

Kakvi su sve ti mehanizmi pritisaka koji se primenjuju na „neposlušne“ u akademskoj zajednici?

Institucije su bile ucenjene da uđu u takav proces – onlajn nastava i hibridni oblici, zato što je Ministarstvo prosvete pretilo njihovim ukidanjem, kojekakvim inspekcijama, pretilo ukidanjem akreditacija, i ja razumem pritisak koji dekani imaju. Međutim, kada dekani počnu da prenose taj pritisak na zaposlene, onda počinju te strašne podele unutar kolektiva. A najstrašnije od svega je da većina ljudi, koji su i prihvatili takav oblik nastave, nisu za to, ali su prisiljeni. Jer prosveta i fakulteti su dugo, dugo vremena na ivici egzistencije. Nemaju zaleđinu. Trenutno na Univerzitetu u Novom Sadu vlada stravična atmosfera. Mi, kao profesori, u etičkom smo paradoksu – treba da lažiramo nastavu i stavimo svoj potpis na to, a onda vam dolaze studenti na ispit, da polažu, a nisu dobili znanje. Da naglasim, nije bilo predavanja u kvalitetnom obliku. I nakon toga mi studentima treba da dajemo ocene. Jednostavno, ne želim da budem instrument u represiji. A bilo je zaista ekstremnih slučajeva: na Pravnom fakultetu ispiti su se održavali na Sajmu, u Novom Sadu, i studenti koji su hteli da polažu ispit, kao i profesori, prolazili su kroz kordone policije, a sa strane stoje studenti koji zvižde onima koji prolaze kroz kordone. To su emotivne traume.

Kako se vaše kolege bore sa tim?

Različito. Mislim da veliki broj profesora ima teške psihološke dileme oko toga kako da postupe u moralno prilično bezizlaznoj situaciji. Isto je i sa studentima – i pred njima je set nemogućih etičkih pitanja. A na sve to, u Novom Sadu se dešavaju stvari poput ulaska policije sa dekanima, Univerzitet okupiraju policijske snage koje ulaze sa razlogom tipa deratizacije prostora. Mi smo imali panel diskusiju koja se dešavala ispred policijskog kordona: nas četvoro profesora sedimo i razgovaramo, pokušavajući da kontekstualizujemo šta se dešava i držimo predavanje. A kordon čuva ulaz u fakultet. U svakom slučaju, policija koja je ušla na Novosadski univerzitet, to nije bilo kao u Beogradu, ispred Pravnog fakulteta, kada je šaka policajca ušla u zgradu. Kod nas su ušle desetine i stotine policajaca i ostali su tamo jedanaest dana. Postojao je mim u Novom Sadu – gde se vadi lična karta, da li na Filozofskom fakultetu ili u Rektoratu? Fakulteti su pretvoreni u policijske stanice.

I onda imamo onu noć, petog septembra, u Novom Sadu.

Da, kao kap u moru represije. Tokom noći, petog septembra, počinju neredi ispred Filozofskog fakulteta. Medicinski fakultet je najavio da će ispred i unutar Rektorata biti organizovana prva pomoć. Kreće intervencija policije, bacaju suzavac i ko zna šta još, ljudi panično počinju da trče prema Rektoratu i tada policija ispaljuje suzavac, nazovimo ga tako, u pravcu ekipa koje pružaju prvu pomoć. Mi koji smo bili u Rektoratu počeli smo da vršimo funkciju redara, propuštamo sve ljude unutra i tu je bilo nekih sto pedeset ljudi u panici, koji su se nagutali gasa; takođe, tu je i pedesetak studenata i profesora sa Medicinskog fakulteta, bili su u crvenim prslucima i pomagali su tim ljudima. Znači, Rektorat postaje neka vrsta skloništa. Taj suzavac, ili neki drugi gas, počeo je da ulazi kroz ventilacione otvore, a ljudi nisu mogli da izađu iz zgrade.

Tačnije, postojao je možda neki desetominutni period u kom su ljudi mogli da izađu, ali niko nije znao šta nas čeka, jer smo dobijali svakakve informacije, gledali snimke kako policija vija po gradu, tuče ljude, nasumično privodi…

U jednom momentu policija je okružila sav prostor i mi smo bili potpuno zatvoreni u zgradi. Nismo znali šta da radimo. Najviše smo se bojali da će policija baciti gas unutra. I onda je neko video da je rektor Madić sa policijom napolju i svima je bilo jasno da je pitanje trenutka kada će upasti u zgradu. Policija razbija staklo, mi se svi sklanjamo u amfiteatar. Sedimo spuštenih glava. Kod ulaza u amfiteatar se napravio red ekipe za pružanje prve pomoći (sa Medicinskog fakulteta), da budu poput barijere, jer je ideja bila da, kada policija uđe sa svom tom silom, ipak vidi njih, ljude sa jasnim oznakama koji pomažu drugima. Policija se pojavljuje, ugurava njih, i vrlo brzo nas okružuju ljudi u različitim uniformama, u punoj opremi, naoružani, stoje i gledaju da li se neko pomera, govori… Pojavljuje se i rektor Madić, s osmehom na licu, moguće je da je njemu ceo taj prizor bio prilično zabavan. A taj rektor je moj nadređeni. Zamislite situaciju: radite u nekom preduzeću, vaš direktor vas drži sa pedeset naoružanih ljudi u sobi tri sata, nasmejan. Studentkinja koja je sedela pored mene tajno se dopisivala sa advokatom, koji joj predlaže da pozove dekana Akademije umetnosti. Ona je triput pozvala dekana, on se nijednom nije javio. Za mene je to bio okidač. Šestog septembra ujutro, većina ljudi, kao i ja, počinje psihološki da procesuira sve što se nama tamo desilo. Nisam hteo da reagujem impulsivno, sačekao sam nedelju dana, i onda sam ipak podneo ostavku.

Dvadeset pet godina ste bili profesor, šta sad?

Ne postoji nikakva razlika između onoga što sam radio pre deset dana, spram danas i onoga što ću verovatno raditi u narednih deset dana. Mi se kao društvo nalazimo sada u vanrednoj situaciji. Moja ostavka na mesto profesora na Akademiji ne znači da ja izlazim iz ove borbe. I veći deo borbe koju smo mi vodili formalno se nije odvijao kroz Akademiju umetnosti. I dalje svakodnevno organizujemo različite diskusije i panele u okviru kampusa Univeziteta. Dugoročno je to druga priča, voleo bih da se vratim na Univerzitet u Novom Sadu, ali sigurno ne pod ovim uslovima okupacije. Lično verujem da ćemo mi jednog dana, nadam se vrlo brzo, uspeti da oslobodimo Univerzitet, i da će on postati mesto razmene znanja i mesto učenja a ne policijska stanica, mesto slobode a ne represije. Tada bih voleo da se vratim tom poslu. Inače, ja nikada nisam ni radio na Univerzitetu u Novom Sadu zato što sam to morao, ili zato što mi je to neko dao kao privilegiju; bio sam tamo zato što sam to želeo, zato što sam vezan za taj prostor, što mislim da je na globalnom nivou lepo da postoje džepovi znanja i kvaliteta koji nisu samo u Londonu, Njujorku i Berlinu.

Da li je vaša ostavka i neki vid poruke kolegama i studentima?

Odluka vezana za ostavku jeste kontroverzna kao poruka koja je okrenuta profesorima. Meni je jasno da su svi profesori na Novosadskom univerzitetu u veoma teškoj situaciji i različito na to reaguju. Neki se povlače u sebe, kažu – OK, proći će, samo da se završi; neki se stavljaju u zaštitničku poziciju prema svojim kolegama, recimo – moja koleginica koja je šef katedre kaže da ona mora da ostane tamo da bi mogla da zaštiti ljude koji su na njenoj katedri… Moja odluka dolazi iz prostora osvajanja slobode i može da se tumači kao sebično osvajanje slobode zato što je personalna: otvaram svoj prostor slobode iz kog mogu da delujem. I svestan sam da ta mogućnost, u stvari, dolazi iz pozicije privilegija, jer moja reputacija u većini slučajeva ne dolazi sa lokala. Izlagao sam u inostranstvu, u muzejima, galerijama, imali smo tri godine postavku u MoMI, dobili smo Srebrnog lava u Veneciji, imali smo premijeru prošlog marta u Viktorija i Albert muzeju, dobili smo nagradu Dizajn godine od Muzeja dizajna u Londonu. Iz te pozicije, mogu da kažem da je meni lakše da napravim radikalni čin. Ali upravo zato bi bilo još apsurdnije da to ne uradim. Neke moje kolege tu privilegiju ne mogu sebi da priušte. Konačno, ostavka je samo jedna od mogućih formi borbe. Iz bilo koje pozicije da dolazi, integritet je bitan. Imam kolege koje podnose veću žrtvu od mene, koje ne primaju platu i zbog toga su morali da rade kao nadničari. Ti ljudi su redovni profesori. Znači, ljudi jesu spremni da podnesu žrtvu i to treba da bude jasno i ovom režimu. A žrtvu podnosi i moj kolega koji sa gorčinom prihvata situaciju sa onlajn nastavom, jer i on prolazi kroz mučnu autorefleksiju: šta ja ovde radim i na koji način? Moja ostavka jeste ekstremna opcija u jednom smislu – vere da je ovo zapravo borba koja mora da ide do kraja.

Bili ste deo tima koji je istraživao incident, označićemo ga kao sonično oružje koje je navodno upotrebljeno tog 15. marta na demonstracijama u Beogradu. Beležili ste svedočenja i doživljaje ljudi koji su imali neposredno iskustvo. Sa ove vremenske distance, kako vidite taj događaj? Mislite li da će se ikada utvrditi šta se zaista desilo?

Mi smo izgubili državu. Mi kao istraživači, umetnici, civilni sektor, moramo da preuzmemo posao koji nije naš, već posao tužilaštva, policije i sudstva. Meni je jako drago zbog činjenice da su ta svedočanstva sakupljena efikasno i brzo, da smo ih mi obradili, transformisali to u nekakav oblik narativa i vizualizacije podataka, koji ostaju zapisani za budućnost, kako bismo mogli jednog dana da se vratimo tome, da se žrtvama tog događaja bar neko izvini, uz mogućnost da neko završi i u zatvoru.

Kako bi, po vašem viđenju, ta suštinska promena mogla da se dogodi?

Nekad pomislim da se ta promena već desila, a onda, opet, istog dana da možda i nije. Nestrpljivi smo zbog toga što ova represija i ludilo u kojem se svi nalazimo sada traje toliko dugo da samo želimo da se konačno završi. Ali takođe, možemo i da razmišljamo o ovome kao o velikom broju malih buđenja, malih koraka koji su se bespovratno desili. Ljudi koji su probuđeni – ostaće probuđeni. Promena je neizbežna, samo je pitanje koliko ćemo se još maltretirati dok do nje ne dođe.

Kontra-kartografija

Da li izdvajate neki punkt u vašem dosadašnjem stvaranju?

Bavim se jednom specifičnom oblasti umetnosti i to polje sam manje-više sam izmislio. Ono bi se  moglo nazvati kontra-kartografija, a zapravo je krenulo od istraživanja koja su se bavila različitim slojevima nevidljivog prostora, odnosa, infrastrukture; tu je kontra jedna situacija u kojoj mape obično dolaze iz pozicije moći. I ta pozicija je moć carstva koje kaže: ovo je moja teritorija, ili moć kompanije koja kaže: ovo je moj organizacioni čart i vi sad treba po ovim kockicama da radite.

U stvari, na samim počecima pratili smo kretanje internet paketa, istraživali smo kako izgledaju infrastrukture internet provajdera, te mape interneta. Kada smo to završili, onda smo išli sve dublje, pa smo se bavili istraživanjem data centrima, šta se nalazi unutar njih, kako funkcionišu ti algoritmi. Postepeno su se ti segmenti uklapali u ogromne mape, nastajali su ogromni crteži. I to je toliko poraslo da je poslednja mapa veličine 24×3 metra, bavi se istorijom odnosa komunikacije, klasifikacije, računanja i moći. Kao što sam pomenuo, obično su to mape koje istražuju različite sisteme moći, oblikovane tehnologijom. Dodao bih i da su ti prvi crteži više bili interesantni ljudima koji se bave istraživanjem tehnologija, uključujući i one koji su se zalagali za prava vezana za polje tehnologija, ali kad su one postale toliko velike i toliko interesantne, onda su prešle u polje umetnosti. I sada se većina tih mapa češće nalazi u galerijama i muzejima nego po fasciklama istraživača.