Sada je odjednom otkriveno da je novembra 2001. godine zapravo bilo došlo do "oružane pobune JSO-a", a tom dubokom prosvetlenju Vladu Srbije priveo je Srpski pokret obnove sasvim jasnom grubom političkom ucenom
Mi o Lupusu, a Vuk na vrata…
Od avgusta 2004. godine, kada su gđa Aleksandra Ivanović i njeni partneri registrovali firmu „Lupus Group – VIP, Security, Safari“, pa do pre neki dan sve je bilo normalo u smislu „ustavnog prava na rad“, zakonitosti, poštovanja propisa itd. Počeli ljudi da čuvaju onaj „25. maj“ na Dunavu i, kažu, neku banku; MUP sit, vukovi na broju i sve u najboljem redu.
A onda je nastala frka u javnosti: Legijina žena osnovala firmu za obezbeđenje, okuplja bivše „beretke“, naoružava ih, koristi „rupe u zakonu“ itd. Vuk Drašković, koji je na svojoj vučjoj čapri i te kako osetio šta znaju i hoće „doktori za terorizam“, normalno da je pobesneo. Dok si rek’o „Vlajko Senić“ tri ministra SPO-a u Vladi Srbije – Voja Vukčević, Dragan Kojadinović i Bojan Dimitrijević – zatvorili su se sa premijerom i saradnicima radi kraćeg informativnog razgovora. Izgleda da je poslovično perje letelo Nemanjinom ulicom. Sadržaj te razmene mišljenja dade se nazreti: SPO je ucenio Koštuničinu administraciju – ili zatvarate dućan gđe Ivanović kako god znate, ili mi izlazimo iz Vlade i uskraćujemo parlamentarnu podršku; za „legalistička“ lelemuđenja razumevanja nemamo! „Pijetet“ je jedno, ama je vlast drugo, pa je Vlada obećala da će „u roku od deset dana“ zatvoriti „Lupus Group“ – kako zna.
Odjednom je ispalo da MUP Srbije nije baš tako „nenadležan“ za zaštitarske firme, kao što se prvo gradio. Mlađani advokat Vladimir Božović, političkom nagodbom postavljen ispred SPO-a na mesto generalnog inspektora MUP-a (kao uteha zato što Danica Drašković nije postala načelnica Instituta za bezbednost), morao je da počne da postupa ne čekajući ministra Jočića i načelnika Javne bezbednosti gen. Miloševića. Trebalo je na brzinu izraditi „studiju o zatvorivosti“. Dok dlanom o dlan ispade da je dozvola OUP Savski venac grupi „Lupus“ za nabavku neke dve automatske puške i četiri pištolja izdata protiv propisa – još prošlog decembra, hvala lepo.
Već je jasno da je raspisan konkurs za više radnika na poslovima i radnim zadacima žrtvenih jaganjaca (vazda deficitarno zanimanje). Naime, te dozvole izdaje načelnik OUP-a, posle konsultacije sa načelnikom GSUP-a (ako ne i visočije od toga…) i po obavljenoj proveri kroz razne evidencije. Ova dva načelnika u decembru mesecu u najmanju ruku nisu imali osnove za sumnju da nešto nije u redu – ako su provere obavili kako treba; nije jasno zašto ne bi, jer je osetljiva stvar u pitanju. Na kraju bi mogao da strada neki nedužni vatrogasni inspektor, jer je izdao dozvolu za skladištenje oružja u određenoj prostoriji koja ispunjava zakonske zahteve…
Sada se, međutim, u sistem uvodi novo pravilo igre: generalni inspektor Božović rekao je da je pri izdavanju dozvola za nabavku tog oružja „došlo do kršenja zakona“; dodao je i da po Zakonu o oružju i municiji „učesnici u oružanoj pobuni“ nemaju pravo na nabavku i držanje oružja. Kakva sad „oružana pobuna“? Nije valjda ono iz novembra 2001, kada su pripadnici JSO-a „u radnim odelima“ „mirno protestovali i tražili donošenje zakona o saradnji sa Hagom“? Ono što tadašnjeg predsednika Koštunicu „nije činilo nespokojnim“, pa je držao predavanje u Kolarcu te večeri? Ono što je tadašnji savetnik predsednika Koštunice, a trenutni direktor Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatović nazvao „pobedom patriotskih snaga“? Eta njevazmožna! trebalo bi falsetom da zavapi složni „nacionalno odgovorni“ hor političkih škopaca, ali iz nekog, pretpostavljamo državnog, razloga svi ćute, iako su novembra 2001. seirili nad „pobedom patriotskih snaga“. Ta „pobeda“ dovela nam je Andru i Bracana na čelo Državne bezbednosti, uglavila Legiju kao lice nedodirljivo, uticala na puštanje Zemunaca iz pritvora i tako dalje – sve do Dvanaestog marta.
Tu se sada postavljaju razna pitanja: da li je inače dosledni i opštepoznati stav SPO-a da je Jedinica za specijalne operacije bila zločinačka nevladina organizacija i „eskadron smrti“ sada postao deo političke platforme Vlade čiji je premijer dr Vojislav Koštunica i njenih organa poput MUP-a, Tužilaštva i BIA? Vuku se sigurno ne može zameriti da je naglo zbacio koalicionu jagnjeću kožu; on o toj stvari vazda priča isto… Zatim: da li to znači da će sve dozvole za držanje i nošenje oružja ikada izdate pripadnicima JSO-a aktivnim novembra 2001. sada biti „poništene“, kako reče generalni inspektor? Po toj logici, svi oni moraju da napuste državnu službu u organima u koje su premešteni: policiju, Žandarmeriju, BIA itd. Konačno: znači li to da će nadležna tužilaštva pokrenuti postupke protiv učesnika u krivičnom delu oružane pobune, tj. veleizdaje države kojoj su se zakleli da služe?
Dok čekamo na odgovore, valja nam razmisliti, onako fenomenološki, nad očiglednom političkom činjenicom: koliko je ucena moćno oružje u besprincipijelnoj politici.
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Korišćenje u dnevnopolitičke svrhe mogućnosti atentata na predsednika države – posebno u zemlji gde je pre četvrt veka mučki ubijen premijer – krajnje je opasno i neodgovorno
Godinama su kritičari vlasti mogli da rade šta hoće – vlast to nije dodirivalo. Sad vlast može da radi šta hoće – pobunu to ne dodiruje i ona se širi. Vučićev legitimitet je konačno otišao dođavola i nema nazad
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
