Logor bez čuvara

Predsednik Srbije Boris Tadić, sa saradnicima, i pedesetak domaćih i stranih novinara, obišao je u nedelju i ponedeljak, 13. i 14. februara, Kosovo i Metohiju, tačnije rečeno enklave u kojima živi srpski narod. Tadić je, kao što je govorio, bio u poseti mira, a još je govorio da nije došao sa parolama, već da želi konkretno da pomogne, govorio je i da je Kosovo i Metohija deo Srbije, i po međunarodnom pravu, kao i da Srbija poštuje prava i nacionalni identitet drugih, i da isto traži za svoje građane na Kosovu.

Šta je video predsednik, šta su videli novinari, prošavši Kosovo u pratnji KFOR-a i UNMIK-a: da je položaj Srba izuzetno težak, da, uglavnom, žive u getima, ili, kao što kažu, u logorima bez čuvara, da su bez posla, slobode kretanja, često struje i vode, ukratko da im je život ispod svakog minimuma. Šta su još mogli da vide predsednik i novinari, da život u enklavama, da izolovanost Srba, dovodi do poznate homogenizacije, da su svoje istine o Svetoj Srpskoj Zemlji jedine istine, da je, usled toga, prave slobode za Srbe bilo samo za vreme Miloševića, te da je Šešelj najpopularniji političar. Naravno, život je naučio kosovske Srbe da poštuju svaku vlast, da pozdrave i Tadića kao svog predsednika, da su za svakoga ko hoće da im pomogne, i da ne traže mnogo, samo osnovno, samo elementarno, samo najosnovnije, pravo na iole dostojanstven život.

PREDSEDNIČKI STAV: Autobus sa novinarima je krenuo iz Beograda, ispred zgrade Predsedništva Srbije, prvog sata nedelje, 13 januara. Autoput, jug Srbije, prelazak administrativne granice u Končuju: srpska policija, carina, punkt UNMIK policije, kosovska policija, carina. Kratak zastoj, mnoštvo vozila policije, vojnika, policajaca, u raznim uniformama, sa raznim obeležjima, na nebu ko zalepljena, dva helikoptera. Novinarski autobus, beogradske Laste, sa policijskim džipovima ispred, i iza, kreće put Šilova, gde je planiran centralni skup Srba iz Kosovskog pomoravlja.

Sneg, školsko igralište, improvizovana bina, nekoliko stotina ljudi, žena, dece. Bar stotinu pripadnika vojske, policije, raznih formacija u različitim uniformama, svi pod oružjem, svi na gotovs. Helikopter se lepi na nebu, predsednik Tadić, koji je prethodnog dana bio na jugu Srbije, stiže u koloni UN-a i belih džipova, izlazi iz bele UN tojote. Sjatiše se kamermani, nagrnuše novinari, predsednik, visok, poznato prosed, u teget zimskom kaputu, uze da se, pod obezbeđenjem, zdravi i pita, dve devojčice i momčić u narodnoj nošnji, so i ‘lebac. Stade na binu, došao da vidi kakva je situacija, razgovara sa predstavnicima međunarodne zajednice, nije došao sa čarobnim štapićem, ali boriće se za prava svog naroda i svakog građanina Srbije koji živi na Kosovu i Metohiji, jer KiM je deo SCG, ne samo po našem, nego i po međunarodnom pravu. To je njegov stav ma gde da je.

Važno je da nastave da postoje, nema zemlje gde nema naroda, hvala im što nose narodnu nošnju, što poštuju običaje, i pokloni domaćinu srpsku svečanu zastavu sa krunom i dvoglavim orlom. Domaćin, neki Srbin koji je predstavljao Srbe, zahvali, početak simboličnog povratka Srbije na ove prostore… Krenuše sokakom nizbrdo, u zgradu sa tablom Koordinacionog centra za KiM, ulaz samo po spisku, unutra neke važne teme.

Još rano jutro, Cernice, selo u kome stotinak Srba živi samo u jednoj ulici. U Informaciji za novinare, koju je podelio Kabinet, ili Kancelarija predsednika Tadića, stajaše da je Narodna kancelarija predsednika Republike Srbije tu izgradila igralište u školi. Stigosmo tačno pred školu Branko Radičević, kućicu sa dva odeljenja, ispred koje je bilo ograđeno igralište Narodne kancelarije. Učiteljica, obučena za ovu priliku, raspoređuje đake, moli ostale da ne nagrću, deca sa posluženjem tačno ispod koša. Začu se helikopter, eto predsednika, stupi na igralište, aplauz, pozdravi se sa decom, starijima. Devojčica u nošnji zažele dobrodošlicu, poseta im znači veoma mnogo, najavi kratak umetnički program. Tri đačka para, uz harmonike, odigra nekoliko folklornih tačaka, samo u čarapama, na betonu, pred predsednikom koji je to sa saučešćem pratio. Deca uzeše da recituju, obaveznu poeziju i slobodne sastave, završiše, novinari opkoliše, predsednik reče o Cernici, jednom od simbola našeg strtadalništva, gde su doskora ubijani ljudi… Svi koji ovde dolaze znaju da ovde nisu ispunjeni standardi života, da je ovo dvorište jedina sloboda za decu… Predade zastavu Srbije direktoru škole, kao simbol našeg postojanja, uz uverenje da ćemo ovde postojati kao što smo uvek postojali… Upitan, stariji čovek sa šajkačom reče, kako žive, ko u logoru, ali bez čuvara…

SVETI NIKOLA: Program i put su vodili u Prištinu, gde je od 40.000 Srba ostalo samo nekoliko desetina. Autobus staje preko puta „Bore i Ramiza“, sunčan dan, ljudi u baštama, može se reći, na stotine vojnika i policajaca. Rigorozna kontrola novinara, ulazak u zgradu međunarodne administracije. Posle pola sata pred kamerama se pojavljuju Tadić i Petersen, samo rukovanje, nema izjava, pitanja. Na izlasku iz zgrade, protestanti gađaju novinare grudvama, jajima. Nazad u autobus, crkva Svetog Nikole, koja je, zajedno sa konakom, spaljena prošle godine. Goli zidovi, policija i vojska svuda okolo, Tadić, novinari, i albanski, koji su se pridružili, zahtev da se crkva obnovi je elementaran, protiv toga ne može niko ništa da kaže, mržnja i razaranje moraju da prestanu…

Opet autobus, pravac Štrpce, jedno od najvećih srpskih enklava sa preko 10.000 ljudi. Sneg, nekoliko hiljada ljudi pred Domom kulture, helikopter na nebu, stiže kolona džipova sa Tadićem, grunu, Srbija, Srbija, pustiše Bože pravde, Tadić, uz pozdrave, uz uzvraćanje, stiže do bine. Nisam došao sa velikim parolama, mene zanima rešenje problema. Ako drugi imaju pravo na postojanje, kulturu, veru, slobode, pravo na rad, ta prava mora da ima i srpski narod, skup, baš gromoglasno, odgovori, Srbija, Srbija. Niko nema pravo da nam oduzme mogućnost da budemo ovde, da stvaramo svoju budućnost. To kažem gledajući vas u oči… Reče se još, reče da ne želi da kisnu, i predade zastavu, Sa verom da ćemo postojati ovde, kao Srbija, i u budućnosti. Raširiše zastavu, nasta huk, Srbija, Srbija, Tadić ponovi da ne želi da kisnu, završi, krenu folklor, Vidovdan, neka srpska koračnica, poče nevoljan razlaz, domaćini pripremili veliki program, mnoštvo govornika, ali ne bi ništa od toga jer predsednikova briga da ne pokisnu beše izvršna.

Pravac Velika Hoča, prolazak kroz Prizren, koji šljašti, uz magistralni put benzinske pumpe, moteli, drugi biznis, albanske zastave u društvu američkih, britanskih… U Hoči u sumrak, tri devojčice u nošnji sa onim što sleduje, oveća grupa meštana, uzvici Srbija. Eto helikoptera eto Tadića, put ga nanese pored mladića koji raspremiše poster Čiča Draže, crtan, pozdraviše se, stiže do posluženja, ovi udariše za njim, sve sa transparentom, kad se razmahaše, kad viknuše, Kosovo je Srbija. Minu i to, Tadić produži u Dom kulture, gde je bio najavljen, i ne održan, po programu, razgovor sa ljudima iz privrednog, političkog, kulturnog i društvenog života, tim redom. Oni momci sa Dražom, ‘oće se kažu, ajde, Najbolji drugovi, a u zatvoru, bez rešetaka, ovde vladaju okupatori, omladina ne radi, ceo dan šetaju, njih 50, a devojaka 10, šta još rade, ništa, kafić radi svaku noć do zore, svaki dan im nedelja, ne žele nikakvu pomoć, samo da žive od svog rada. U Hoči 700 duša, svi za radikale, pola ih drži Slobu u kući, ali poštuju što je predsednik doš’o… U Domu kulture, prepunom, Tadić predaje zastavu Srbije, Evropska budućnost, za koju se on zalaže, podrazumeva da niko nikog ne ugrožava, hvala, i nećete zameriti što ću reći, Živela država Srbija. Bi i odgovor, cele sale, koja se diže, koja se utrostruči.

Ujutro pokret ka obližnjem Orahovcu, gde u dve ulice živi nekoliko stotina Srba. Usput, ne bi, da predsednik, obavi tradicionalno obrezivanje loze, kako je bilo predviđeno planom i programom. Pred crkvom stotinak ljudi, Dobro jutro, Dobro došli, svi uđoše u crkvu, izađoše van, sveže humke iza crkve, tu se sahranjuju, groblje u albanskom delu grada. Tadić se obrati ispod crkve, nije došao sa velikim rečima, nego da poboljša realnost. On traži pomoć međunarodne zajednice, to je poruka kojoj ne može niko da zameri, ovde se živi u izolaciji, traže pomoć za normalan život…

Manastir Visoki Dečani, koji je u potpunom albanskom okruženju, predsednika dočeka vladika Teodosije, uđoše u crkvu, monasi održaše kraće bogosluženje, Molimo se za spasenje predsednika Srbije… Vladika izreče dobrodošlicu, Tadić uzvrati, da će se, kao predsednik, boriti za legitimna, državna i istorijska, prava. Reče se i na engleskom, za strane novinare, agencije. Onda se javi jedan u civilu, Srbi ne mogu biti manjina na svojoj zemlji, vekovi su svašta donosili, i ovo će proći, nada se dobrom, ko je, otac pokojnog Pantelije, koji je ubijen u Goraždevcu, na reci Bistrici.

Po izlasku iz Dečana Peć, veća grupa Albanaca grudvama, i ledenicama, na raskrsnici, gađa Lastin autobus, razbijaju jedno spoljno staklo. Predgrađe Peći, Belo polje, tu su vratili 40-ak Srba. Izbegli ’99, vratili se pre dve godine, prošlog marta bili meta napada, sklonili ih u bazu KFOR-a, pre dva meseca opet se vratili na ognjišta, kuće nisu obnovljene, kolektivno u novoj zgradi do prastare crkve bez krsta. Povratnici stali uza zid crkve, u dva reda, ko na prebrojavanju, novinari pitaju, sve pitanja, ovi odgovaraju, šta će, tu su, bez nade, a nadaju se… Stiže Tadić, uđe u crkvu, bez ikona, oltara, ikonostasa, samo sveće na golom podu.

Dalje, Batuse, selo koje je dva meseca bez struje. Meštani u porti crkve, u kapiji srpska zastava. Već bio onaj Karićev Stajkovac, doneo agregate za sto kuća, sad im rade bar sijalice. Prekinuli im struju, i gotovo, sva ‘rana se pokvarila, traže da plate pet godina unazad, i da potpišu neke ugovore, niko nije potpis’o… Stiže predsednik, reče se, uruči zastavu, jedan se razvik’o, imali 600 Srba, sto Roma, sad 200 Srba manje, nijednog Roma, nema posla, omladina na ulici, ovo je žalost, ovo je za bogu plakati… Ljudi prihvataju razgovor, katastrofa, uništenje, propast, nema kome da se obrate. Dobro što je doš’o predsednik, može bude dobro, a oni, oni politički neutralni, sve je to od danas do sutra, a oni trpe. Jedan mlađi vadi Šešeljevu člansku kartu, ima najbolji ugled, nema veze, i Tadiću hvala što doš’o da vidi kako je, da vidi da nemaju posla, slobode. Ima oni da pitaju predsednika, da mu kažu, ovako ko da nije doš’o, ako ga ne pitaju, prvo sloboda kretanja, struja, institucije, da ih vrate na posao, inače svi azil pa u Grčku, svi, komplet, šta će u Srbiju, tamo više ne idu. Ipak, dobro da je doš’o, da se nadaju nečemu, on je njihov predsednik, nije njihova partija, ali poštuju, ko god da je na vlasti, i da pomogne, oni će ga prihvate…

KAKO U INTEGRACIJE: Lipljan, nekoliko stotina ljudi u porti crkve. Ima ih blizu dve hiljade, svi tu u naselju oko crkve, ma ne idu nigde, čuvaju se, imaju dozvolu da idu u grad sredom i subotom, ali ne idu, neko i ode, mora zbog kupovine, incidenata nema od marta prošle godine, ali gde će u mrak, jok. Sve bi lako, ali struja…

Gračanica, druga priča, nekoliko hiljada ljudi u porti, Tadić se pozdravlja i levom i desnom, sačekuje ga vladika Artemije. Bina pred konakom, odjekuje, Srbija, Srbija, vladika zažele dobrodošlicu, Dobro došli u sveto srpsko Kosovo i Metohiju, u Vašem licu došla je ovde danas Srbija. Vaš dolazak je za sve veliko ohrabrenje, budi veliku nadu da je ovo Srbija, bila, jeste i biće… Tadić reče da je došao sa porukom mira, sa namerom da promeni stvari, želi da pokaže svetskoj javnosti u kakvom je položaju naš narod na našem Kosovu i Metohiji. Srbija želi mirno rešenje, traži da se uvaže i poštuju njeni legitimni državni i nacionalni interesi, Srbija ne želi nikome zlo, Srbija ne želi više nikada rat, Srbija želi mir, za druge i za svoj narod. Na kraju se dodeliše tri zastave, vladiki, načelniku okruga, i detetu imena Vlastimir.

Sledilo je Prilužje, selo bez struje, skoro 4000 Srba. Mrak, samo u Domu kulture radi agregat. Veliki broj ljudi, jedan nam objašnjava situaciju, nikakvi uslovi, to svi znaju i niko ne pomaže, Tadić je njihov predsednik, očekuju neki spas, ali, vidi on, nema rešenja, kao većina nije za nikoga, neka bude bilo ko predsednik, ali da reši pravo na život. Njihovo gledanje na rešenje problema, nemaju više ni gledanje, izgubili svako gledanje, ko u logoru, bez perspektive, traže samo osnovna ljudska prava, samo to, kakvo okruženje, nemaju nikakav kontakt sa Albancima, idu u Gračanicu, Mitrovicu, ali sve je rizik. Kako je sala bila tesna da primi sve u salu gde je govorio Tadić, na ulazu gužva, guranje sa policijom, eto ne daju im ni predsednika da vide…

Mitrovica, severni, srpski deo, amfiteatar Tehničkog fakulteta. Predsednika pozdravlja DSS načelnik okruga Momir Kasalović, Sigurno se uverio kako živi ostatak zaklanog naroda, kod njih je bolje jer nisu verovali UMNIK-u, očekuju da se država nikada ne odrekne ovog prostora, ako je cena evropskih integracija Kosovo, onda nam takve integracije ne trebaju, aplauz. Govori Tadić, u tišini, prvi aplauz kad je pomenuo zastavu od koje ne žele da odustanu. Rešenje problema je u ekonomiji, inicijativi i saveznicima, a ne da se čeka, kao što neki rade, da se stvari same reše, da ih drugi rešavaju bez nas, on u tome neće da učestvuje. Kraj, DSS načelnik odvede građane u šetnju do mosta na Ibru, Tadić se završno obrati novinarima, Situacija u nekim mestima u kojima su Srbi je ispod svakog civilizacijskog minimuma, to mora da se promeni.