Ljudi su dolazili da gledaju fudbal

Razgovor sa Slobodanom Santračem koji se odigrao 2. januara, spontano i slučajno, pretvorio se u intervju za koji se ispostavilo da je njegov poslednji u životu. Otišao sam kod njega po izjavu koja bi upotpunila reportažu o stadionu OFK Beograda, a u razgovoru smo ostali skoro sat vremena.

Santrač je započeo karijeru u Takovu iz Gornjeg Milanovca, igrao je i za Metalac, OFK Beograd, Grashopers, Partizan i Galeniku. Osvojio je Bronzanu kopačku 1972. godine, kao treći strelac evropskih fudbalskih liga. „U evidencijama piše da sam u 1359 odigranih utakmica, od pionirskih selekcija pa nadalje, dao 1301 gol. Mislim da sam dao više od toga. Po evidenciji statističara Nikolića iz Niša, ja sam drugi u Ginisovoj knjizi rekorda po broju datih golova u čitavoj karijeri. Dao sam 1365 golova, ali mislim da u taj broj nisu ubačeni golovi koje sam dao u Valjevu, a i neki iz Švajcarske“, rekao je Santrač.

Najduže je igrao u OFK Beogradu, gde je sa Josipom Skoblarom i Spasojem Samardžićem punio protivničke mreže. Zvali su ih „Trio S“.

ZLATNO DOBA: „U tih godinu dana, 1965, osvojili smo Kup Jugoslavije. U finalu smo pobedili Dinamo sa 6:2, a golove smo dali nas trojica – svako po dva. Kažu da je to finale bilo jedna od najlepših kup utakmica, i to ne samo kod nas. Stenli Raus, tadašnji predsednik FIFA, bio je na utakmici i rekao je da nikada u životu nije gledao takav meč.

U avgustu sledeće godine, Skoblar je otišao u Nemačku, a Samardžić je otišao u decembru. Pitanje je da li sam falio Triju S kada smo se razišli… Oni meni sigurno jesu. Trinaest igrača je tada napustilo OFK. Tek se dolaskom Šekularca i Miloša Milutinovića, 1968, stvorila nova velika atmosferu u klubu. Sećam se da je 33.688 ljudi gledalo utakmicu protiv Partizana. Ljudi su dolazili da gledaju kako igraju Milutinović, Samardžić, Skoblar, Gugleta, Dakić, da gledaju fudbal…

Mi smo, kao igrači, bili vrlo ozbiljni. Stariji igrači su nas naučili da razlikujemo šta su obaveze, a šta slobodno vreme. Pratili smo ih i oponašali. Ljudi iz uprave su nas nadgledali i redovno smo pred utakmice imali polukarantin. Na ekscese na terenu nismo smeli ni da pomislimo. Cenio se kvalitet. Skoblar je imao 25 godina, a Marić 33, ali je Skoblar bio autoritet za njega. Tada je svaki igrač igrao najmanje pet, šest godina za jedan klub i sigurno je da su ga svi znali. Vi danas u Zvezdi, na primer, ne možete da napravite nekoga da bude Dragan Džajić. Ali, to vreme je bilo i pogubno za igrače. Tek sa 28 godina, kada odsluže vojsku, mogli su da idu u inostranstvo.

Bilo je teško prelaziti iz kluba u klub. Manji je problem bio da igrač iz Partizana ode u Zvezdu, ili obrnuto, nego da igrač iz Dinama dođe u neki beogradski klub. To se promenilo tek 70-ih godina i to je donelo jedan novi kvalitet u jugoslovenski fudbalu. Odmah je Hajduk postao prvak države, pa Sarajevo, Železničar, pa i Dinamo. Više se za titulu nisu pitala samo tri, četiri kluba.“

KAO BARSA DANAS: „Što se stila tiče, devedeset posto klubova u moje vreme igralo je na sličan način. OFK je bio nosilac te igre po krilima, sa velikim brojem kontakata sa loptom. OFK je od 1968. pa nadalje bio ono što je Barselona danas: pas, brzina, promena mesta. I po konstituciji smo bili slični. Imali smo Turudiju, Zeca, Lukića, svi po metar sedamdeset. Ja na krilo, ovaj uđe unutra, sa velikim brojem dodavanja… Tako smo nadigravali protivnike.

Teško je uporediti ondašnji i sadašnji fudbal. Kada sam ja igrao, Holanđani su učili od nas. Od šezdesetih do sedamdesetih godina, do pojave Ajaksa, naši klubovi su uvek bili ispred njihovih. Čak i ispred nemačkih. Ma kakvi Englezi! Naši treneri su uzdigli fudbal u Evropi. Čajkovski, Zebec, Horvat, pa posle Miša Pavić, Ivić i drugi su radili u Turskoj, Portugaliji, Španiji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj…

Vi sada imate jednog gol igrača i odmah ga stavljate u reprezentaciju. Prebrzo se neko proglasi dobrim igračem. Pa onda, ako imaš Džajića u timu, u špicu ti treba visok igrač – Bukal ili Bajević ili Vojin Lazarević. Tada se pravila reprezentacija prema sastavu igrača, ko je kome odgovarao. Pravili su se tandemi. Da li bi Džaja bio toliki da nije bilo Kuleta Aćimovića?

Najbolji vam je primer Murinjov Real Madrid. Možete vi da kupite koga god hoćete, ali to neće da funkcioniše ako taj tim ne misli barem približno isto, ako igrači ne osećaju jedni druge, ako ne postoji to zajedništvo i prepoznavanje trenutka kada treba da se pomogne na terenu. U kom god klubu da sam igrao, tačno sam znao šta će moj igrač da uradi nakon što napravi dribling. Tačno se znalo gde će Petković, Skoblar ili Paja Samardžić, kad bi prešli igrača, da ubace loptu. I ja sam tu morao da budem. Oni su gađali sto osamdeset santimetara ili niže. Ako gađaju iznad – ja treba da skočim. Ako skočim sa jačim igračem, on me odgura, a to nije faul. Isto: ako ja nisam pola koraka ispred igrača, ne mogu da dam gol… Sve to se dobija dugim treningom i zajedništvom.

Ja sam znao i slabosti i vrline svakog igrača i odbrane protiv kojih sam igrao. Znao sam da Šoškić, ako hvata visoku loptu, pravi paradu, pada na zemlju, udara laktom u koleno i ispada mu lopta… Odlazio sam na treninge Partizana i gledao. To nam je bila neka vrsta domaćeg zadatka. Onda kažem saigračima da, kada centriraju, šalju malo više lopte na koje bi se on bacao, a ja bih pritrčavao da uhvatim kad mu ispadne. Gledao sam i da li odbrambeni igrači uklizavaju, da li iskaču na loptu ili čekaju, da li hoće da udare protivničkog igrača. I kada sam igrao protiv Železničara, znao sam kako igra Katalinski, a kako igra Hadžiabdić. Ako ste na levoj strani, Hadžiabdić će vas udariti po kolenima. Iseče vam noge ako treba. Katalinski će da startuje između nogu.“

REPREZENTACIJA: „Poput Dragana Džajića, debitovao sam za reprezentaciju jako mlad – 1. juna 1966. godine. Posle su me kaznili sa tri meseca neigranja zato što sam igrao za reprezentaciju Beograda, a nisam otišao da igram za A reprezentaciju u Sofiju. Selektor za reprezentaciju Beograda bio je Miloš Milutinović i u Zagrebu smo pobedili Hrvatsku sa 3:1. A reprezentacija, koju je u Bugarsku odveo Rajko Mitić, izgubila je sa 6:1.

Za reprezentaciju sam odigrao samo osam utakmica, nijednu svih 90 minuta. U Dinamu je tada igrao Zambata, Nadoveza u Hajduku, Musemić u Sarajevu, Bajević u Mostaru, Bukal u Železničaru, Pavlić u Vojvodini, Prlinčević u Zvezdi, Hasanagić u Partizanu, Šunčevski u Vardaru, pa ga zamenio Mojsov, pa posle i Pančev… U to vreme nije bilo tima da nije imao dobrog golmana, dobrog centarhalfa, centarfora. Pera Nadoveza je mogao da igra gde ‘oće u svetu. Zambata isto tako. Sve fudbalske regije su imale svoje igrače iz svojih klubova, a popunjavali su se određenim igračima sa strane. Zemlja je imala 22 miliona ljudi…“

POVRATAK I KRAJ: „Iz Grashopera sam se vratio u OFK i igrao tamo godinu i po dana. Imao sam nesuglasice sa Acom Obradovićem, a kad sam dobio ispisnicu, zvali su me Zvezda, Železničar, Osijek i Partizan. Najviše zbog pritiska mog oca, sa 32 godine sam otišao u Partizan. Za 14 utakmica sam postigao 16 golova, osvojili smo prvenstvo i sledeće godine igrali u finalu Kupa.

U Partizanu sam ostao do 15. septembra 1980. Još sam mogao da igram, iako sam osećao da to više nije to. Trebalo je da pređem u Rad, kod Zorana Miladinovića, ali se pojavio Vladica Kovačević i rekao mi: ‘Kaži ovom Čabri da dâ Mancea u Partizan, a da ti ideš u Galeniku.’ Nisam odmah znao ko je taj Mance… Ja pristanem, ali mladi Mance neće ni da čuje. Kažem ja njemu: ‘Sine, ti znaš ko sam ja. I kad sam ja bio tvojih godina, bili su neki iznad mene. Ja ti garantujem da je moj odlazak, a tvoj dolazak – zamena mesta.’ Nije prošlo mesec dana, a Mance je postao standardni centarfor Partizana. Imao je tu agresiju na loptu. Kako kaže jedan trener: ‘Ulicom prolaze lepe devojke i ti stalno vičeš: Al’ su lepe, al’ su lepe. Onda dođe jedan ružniji od tebe, ali agresivniji, i osvoji je.’ Tako ti je i u fudbalu.

Partizan je sa Manceom postao prvak, a ja sam sa Galenikom ušao u prvu ligu. Sećam se da sam 1983. rekao: ‘Ili sam ja svetsko čudo ili nam fudbal propada.’ Sa 36 godina – zvali su me ‘deda’ – bio sam prvi strelac lige sa 27 golova. Na sledećim pripremama sam primetio da me stižu igrači. Kada sam bio u formi, znao sam da primim loptu, dam gol, skočim, trčim i radujem se, a ovi odbrambeni tek ulaze u šesnaesterac. Nekada sam 100 metara trčao za 11,1 sekundu.“

Mijatova prečka

foto: reuters

Slobodan Santrač je bio selektor reprezentacije Jugoslavije od 1994. do 1998. godine i predvodio je nacionalni tim na Mundijalu u Francuskoj. U utakmici osmine finala protiv Holandije, Predrag Mijatović je šutirao jedanaesterac i pogodio prečku koja se i danas trese (Jugoslavija je izgubila utakmicu sa 2:1 golom koji je postigao Davids u 90. minutu).

„Ja uopšte nisam video taj penal! Bilo je određeno da šutira Stojković, drugi izbor je bio Jugović, a treći Mijatović. Ustao sam sa klupe, video da je Stojković uzeo loptu i, kako sam se vraćao, vidim da su navijači Holandije skočili uvis… Bio sam iznerviran. Mijat je rekao: ‘Daj meni, ja ću da dam sigurno’, a u stvari je poremetio neki red. To su trenuci u kojima igrač reaguje instinktivno. To je taj neki čip koji nam je tada stalno falio. Imali smo u podsvesti uvek neku posebnu odgovornost. Falile su nam sloboda i sigurnost u ključnim momentima.“