Ljubi ih majka

Nedavno su sa gđom Šarić, Šarića majkom, kontaktirali izvesni brzopleti i naivni lokalni umetnici sa ponudom da za izvesnu sumu u gotovini (kažu 300.000 evra) isposluju puštanje jednog brata (Duška) iz pritvora i bezbednost važnijeg brata Darka. Gđa Šarić ih je, naravno, pročitala i obavestila policiju, kako pišu novine; jes’ da je policija tu neki protivnik porodice Šarić, ali sve ima granice: neće valjda da nasedne jevtinim vaćarošima? Tu je ipak neka razlika u nivou: nije da gđa Šarić ne bi želela da joj se sinovi izvuku, ali ona nije glupa žena. Samo bi joj još to falilo: da nasedne prevarantima, a onakve sinove je izrodila i podigla.

Majke, po prirodi stvari, vole svoje sinove; ponekad čak i više nego što je to za sinove zdravo. Mnogo češće ćete u starim novinama naći oglase („Lične i porodične vesti“) u kojima se otac odriče sina „i njegove dugove priznati neće“; majke retko povlače takve poteze. Navodno je izuzetak mama onog Mladena Švarca koji je pod starost otišao u ustaše, pa ga se, kažu, od sramote odrekla preko novina; ipak ga otac Jovan i ona, fini ljudi, nisu tako vaspitali. Neke majke ponekad preuzmu inicijativu. Ima lepa stara makedonska narodna pesma s kraja 19. veka u kojoj sin kuka: „Дај да пијам, мила мајко, да се опијам, јадовите, мила мајко, да заборавам“. Majka onda lepo savetuje sina da ne budali, nego da uzme pušku martinku, da ode u goru zelenu i da nađe tamo vernu družinu, pa će lako s jadima. Ali to su bila takva, drugačija vremena kad hajdučija nije bila što je danas.

Nije gđa Šarić jedini svetli primer. Ako krenemo redom, sličnu prisebnost duha pokazala je i Slavka, gđa Ražnatović, još u jesen 1983. Ta je epizoda važna za noviju srpsku istoriju i istoriju Službi, jer je u njoj po prvi put bez sumnje dokazano da je Željko „Arkan“ Ražnatović najkasnije od novembra, kada se scena događa, bio ovlašćeno službeno lice SDB SSUP SFRJ. Šta se desilo? Nekakva dva mlađana milicionara iz 10. stanice (Palilula) čitali su službene depeše i videli da je neko negde opljačkao banku na Arkanov način: elegantno, ostavivši blagajnici ružu za utehu. Zaključe oni da je to u njihovom sektoru (Arkan je bio prijavljen u ulici 27. marta) i u civilu dođu na vrata gđi Slavki, sa pričom da su Arkanu dužni neke pare, pa bi da ih vrate. Gđa Slavka, supruga organa bezbednosti JNA i majka i te kako ovlašćenog službenog lica, kaže naravno: izvolite, sedite, zvaću ga da dođe. Pozove ga telefonom i kaže mu sve lepo; Arkan joj kaže – eto me odmah, neka sačekaju. U mamin stan Arkan je uleteo naglo, sa revolverom 357 magnum, pucao u jednoga odmah i ranio ga; drugi mu je pobegao niz stepenice, ali ga ja Arkan stigao nasred ulice 27. marta i oborio i njega. Koristio je municiju sa sačmom – na njihovu sreću, mada su i tako loše prošli. Baš u tom trenutku naišla je patrola milicije i intervenisala; Arkan je položio oružje i pokazao legitimaciju. Kad je vođa patrole radio-vezom javio da je reč „o kolegi“, rečeno mu je da se javi „drugom vezom“ (telefonom, to jest). Sedeo je u pritvoru par dana, pa je tiho pušten, što će kasnije dovesti do određenih nesporazuma između GSUP-a Beograda i Saveznog SUP-a, ali to je druga priča. U svakom slučaju, ostaje nejasno da li su se ta dva milicionara legitimisala na vreme – ako su uopšte imali kad; u svakom slučaju, postupali su mimo procedure i bez znanja starešina, kako je tada rečeno.

Sledeći zanimljiv slučaj je gđa Iboljka Suvajdžić, mama svedoka-saradnika Miladina „Đure Mutavog“ Suvajdžića. Po svemu sudeći, gđa. Iboljka bila je upućena u poslove svoga sina. Po proglašenju vanrednog stanja 12. marta 2003. među Zemuncima, kojima je Đura bio veoma važan logističar (iznajmljivao je stanove, nalazio automobile itd.), nastaje panika. Dan-dva kasnije Duća Spasojević traži od Đure da mama Iboljka na svoje ime kupi neku kuću, jer su im svi ostali „štekovi“ ili provaljeni, ili će uskoro biti. Tako je gđa Iboljka kaparisala sa 500 evra kuću u Putincima, useljivu odmah; u toj kući vrh Zemunskog klana provešće dva-tri dana – do trenutka kada su objavljene slike Đure Mutavog, pa je taj štek provaljen; s pravom su pretpostavili da će policija potražiti i gđu Iboljku. Đura se onda, kad su ovi pobegli iz Putinaca u Barajevo, sam predao policiji, pa je kasnije, tokom pretresa njegovih poznatih prebivališta uhapšena i mama Iboljka, u čijoj je kući nađena određena količina heroina – kako je tada MUP tvrdio – i još neki dokazi. Ti su dokazi upućivali, opet po tadašnjim tvrdnjama MUP Srbije, na njenu ulogu u izvesnim otmicama, čuvanju talaca, saučesništvu u raznim krivičnim delima itd. Međutim, pošto se Đura Mutavi odmah ponudio za svedoka-saradnika i pošto je ta ponuda prihvaćena, mama Iboljka nestaje iz krivično-pravnog opticaja. Izgleda da je i njena sudbina bila predmet nagodbe sa Đurom Mutavim. Đura je bio izuzetno dragocen svedok-saradnik, ali i vešt pregovarač, svestan svoje vrednosti, kao što vidimo. Slučaj gđe Iboljke Suvajdžić skoro da liči na onaj klasični slučaj Mame Bejker, proslavljene na filmu i u rok muzici. Mi ne znamo je li gđa Iboljka – poput Ma Bejker ili one makedonske majke – svoga sina podsticala; znamo, međutim, da mu je pomagala i radila sve za njega, ne pitajući mnogo. Ipak je Đura njeno dete, ljubi ga majka. Zanimljivo je da su nju i Đura i Duća sve vreme uveravali da sa ubistvom Zorana Đinđića nemaju nikakve veze. Teško da im je poverovala – znajući ih kakvi su i koji su.

Još jedna majka pokazala je apsolutnu podršku svom sinu: gđa Natalija Ulemek, Legijina mama. Ona se u njegova posla – koliko je poznato – mešala nije; koliko je znala o tim poslima niko ne zna. Imati sina sitnog lopova, pa legionara-dezertera, pa telesnog čuvara kod Vanje Bokana, trgovca cigaretama, pa kod Arkanove Srpske dobrovoljačke garde i kasnije u JSO-u kod Jovice, Frenkija, Vasa Mijovića, Žike Crnogorca i ostalih – nije lako majčinom srcu. Tokom suđenja u Specijalnom sudu gđa. Natalija bila je stalno prisutna u publici, uz odgovarajuće uvažavanje sudske straže za nju i za njenu pratnju. Čak je sebi dozvoljavala da na stepeništu suda proklinje decu novinarima koji nisu delili njena majčinska osećanja za sina Legiju. Gde je granica između mogućih političkih uverenja koje majka deli sa sinom i elementarnih moralnih osećanja i roditeljskog saosećanja? Pa i Zoran Đinđić je imao majku, da podsetimo…

Tu smo sada na terenu izuzetno delikatnom. Pravni aspekt je jasan i udaljen: majke, kao ni ostali bliži krvni srodnici i supružnici, nisu dužni da svedoče. Moralni aspekt je, međutim, drugačiji. Gde je granica između majčinske ili očinske ljubavi i osećanja za pravdu i poštenje? Može li porodično vaspitanje, sve i da je najbolje, biti garancija da će od deteta ispasti ispravno ljudsko biće? Svako od nas ima tatu i mamu; svako od nas može da se zamisli nad time kako bi naši roditelji gledali na nas ako bismo se ogrešili o zakon, moral i ljudskost. Na sva ta pitanja lakog i brzog odgovora teško da ima.

Ipak, postoji razlika između dobra i zla. Nju su dužni da poštuju i očevi i majke; i supruge i deca.

MAJKA ŽELJKA RAŽNATOVIĆA ARKANA: Slavka Ražnatović foto: reuters

‹›