Litijumski savez Šolc–Vučić

Naravno da Olaf Šolc veoma dobro zna ko je Aleksandar Vučić – srpski autokrata koji besramno vara na izborima, ne obazire se na zakone, drži pod kontrolom službe, policiju, tužilaštvo, vojsku i, po potrebi, raspiruje antizapadni, a pogotovo antinemački sentiment u Srbiji. Poznato je kancelaru Nemačke i da je ovdašnji politički sistem – kada se gleda sa strane – nalik nekom montipajtonovskom sprdanju ili karikaturi u duhu Benija Hila (što više odgovara nemačkom smislu za humor), a ne funkcionalnoj parlamentarnoj demokratiji. Kada se živi iznutra, više je nalik tragediji.

Sasvim je Vladi u Berlinu jasno i da predsednik Srbije nikako ne doprinosi regionalnom miru i stabilnosti, već, naprotiv, iskopava leševe iz ratova gde stigne, naravno one srpske, a zatrpava hrvatske, bošnjačke, albanske i prekriva ih svojom verzijom patriotizma. Vide tamo kod Brandenburške kapije da Vučić unosi svađu gde god da se pojavi i šta god da kaže, kao onaj Rimljanin koga Julije Cezar u epizodi Asteriksa i Obeliksa Seme razdora izvlači iz tamnice u kojoj je okovan i zapušenih usta (jer čim progovori oko njega počnu prepirka i tuča), a koga je legendarni Rene Gosini krstio Tullius Destructivus.

Pa ipak, eto nemačkog kancelara Olafa Šolca u Beogradu na foto-šutingu sa predsednikom Srbije, mada bi po protokolu tu trebalo da bude premijer Miloš Vučević, ustavno najmoćnija politička figura u zemlji. Još jedan dokaz Šolcu – ako ih je uopšte više potrebno – da je Srbija podređena kultu ličnosti jednog čoveka.

Nema veze. Kratak razgovor iza zatvorenih vrata, termin za fotografe i kamermane, zajednička konferencija za medije, osmeh, rukovanje, nekoliko rečenica o tome koliko je litijum važan za Evropu a Vučić za Srbiju i, brže-bolje, auf Wiedersehen.

Ali zašto je Šolc uopšte dolazio u Beograd? Memorandum o razumevanju o strateškom partnerstvu Srbije i Evropske unije u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila u ime Evropske unije potpisao je potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič, zadužen za “Evropski zeleni dogovor”, a u ime Srbije ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović. A Šolca teško da je mnogo zanimao i međunarodni Samit o kritičnim sirovinama koji se paralelno održavao u Palati Srbija.

foto: ap

PREDIGRA

Samo je na prvi pogled delovalo čudno što je crveni kancelar na čelu koalicione vlade u kojoj se još nalaze i zeleni, znači najglasnije borkinje i borci za očuvanje životne sredine, ljudska prava i demokratiju – dakle, evropske vrednosti – na čelu sa ministarkom spoljnih poslova Analenom Berbok, došao “na noge srpskom autokrati”, kako su to pisale neke malo levlje nemačke novine. Na drugi pogled, sve je i nama ovde sasvim jasno: nemačkoj autoindustriji potrebna je ogromna količina baterija, za baterije je potrebna još veća količina litijuma koji se, za sada, sto odsto uvozi u Evropu, a ima ga u Srbiji, u dolini Jadra, i to na pretek.

Ta sirovina je toliko važna za nemačku privredu da se Šolc dao upreti u naprednjačku propagandnu mašineriju koja za cilj ima slamanje otpora rudarenju litijuma u stanovništvu, jer se 55 odsto građana Srbije protivi projektu “Jadar”, pokazalo je nedavno istraživanje Nove srpske političke misli.

Nije ništa novo da vlada u Berlinu izlazi u susret potrebama Aleksandra Vučića, makar se baš i ne preklapale skroz sa nemačkom spoljnom i bezbednosnom politikom. On je bio političko mezimče Angele Merkel, kancelarke Nemačke od 2005. do 2021. godine. Godili su joj njegovo udvaranje i hvalospevi, Vučić je tada učio nemački, kleo se u Maksa Vebera i protestantsku radnu etiku, uzimao Nemce stalno u usta kao primer na koji bi lenji Srbi morali da se ugledaju. Merkel je mislila da će srpskog perspektivnog vođu uspeti da prevede na sigurno političko tlo evropskih konzervativnih partija, a on je nju ubeđivao da mu samo treba malo više vremena da slomi otpor u Srbiji, gde narod mrzi sve zapadno i hoće da gine za Kosovo, po principu: šta ću, ja ne bih, ali moram da eliminišem staljiniste staljinističkim metodama, to jest nacionaliste nacionalističkom politikom i sprečim ih da se razmašu.

Zato se u Berlinu pod vlašću Angele Merkel Vučićevom postepenom uspostavljanju autokratije gledalo kroz svih deset prstiju. A onda se ustoličila crveno-zelena koaliciona vlada, sa liberalima kao trećim partnerom, i na njeno čelo došao je Olaf Šolc. Drugi je vetar, onaj hladan kao severac, počeo da duva iz nemačke prestonice, Vučić više nije bio nikakav uvaženi partner već neotesani autokrata koji druguje sa Putinom i Orbanom, koga do daljeg tolerišu jer eto šta će, kada je srpska opozicija jalova i nemaju s kim drugim da sarađuju.

Međutim, mislilo se i dalje da ga uprkos svemu ne diraju previše jer je ostalo obećanje da će srediti Srbe na Kosovu i smiriti Milorada Dodika. S pravom. Srba na Kosovu sve je manje. Izgubili su gotovo sve što ih je vezivalo za državu Srbiju – dinar, registarske tablice, dokumente, predstavnike u kosovskoj policiji, pravosuđu, gradonačelnike… U poslednjoj fazi, od one glupe oružane akcije Milana Radoičića krajem septembra prošle godine u selu Banjska, niko u Beogradu prstom mrdnuo nije na Kurtijevo zaokruživanje nezavisnosti Kosova.

Vučić je zbog domaćeg rejtinga nastavio da srbuje i pravi svesrpske sabore i kičerske patriotske predstave sa Miloradom Dodikom i da izigrava prkosnog borca za srpstvo i slobodu u svetu pružajući, ogrnut srpskom trobojkom, tragikomičan otpor Rezoluciji UN o Srebrenici pokrenutoj, između ostalog, na inicijativu Nemačke, što se, u već punoj kofi neslaganja, Berlinu nije nimalo svidelo.

A onda se munjevito ubrzao projekat “litijumski sporazum” između Srbije, Nemačke i Evropske unije. Sa terena regionalne bezbednosti igra se preselila na daleko važniji teren globalne privrede i evropske sigurnosti.

EVROPSKI ZELENI DOGOVOR

U Nemačkoj je 2006. godine bio 1931 automobil na električni pogon, a do aprila 2024. taj broj je narastao na 1457496, podaci su nemačke onlajn platforme za statistiku Statista. Cilj nemačke Vlade je da se, uprkos kritikama da to nije realno, u zemlji do 2030. godine izda 15 miliona saobraćajnih dozvola za električne automobile. Nemački Bundestag je usvojio Zakon o očuvanju životne sredine prema kome emisija štetnih gasova u tom roku treba da se smanji za 65 odsto u odnosu na 1990. godinu, a prelazak na električne automobile u tom je kontekstu ključan.

“Evropski zeleni dogovor”, koji je Evropska komisija predstavila u decembru 2019. godine, predstavlja koncept prema kome bi Evropa do 2050. godina trebalo da postane prvi klimatski neutralan kontinent – da se na njemu više ne emituju štetni gasovi i da se u delo sprovede Pariski klimatski sporazum iz 2015. Ovaj ambiciozni program procenjen je na 1,8 biliona evra – jedna trećina bi trebalo da se finansira iz plana za razvoj NextGenerationEU i iz budžeta EU, a Komisija se nada da će se uključiti i državni i privatni investitori, piše portal nemačkog javnog servisa MDR.

“Zeleni dogovor” se odnosi na sve sektore privrede, a automobilski saobraćaj emituje petinu štetnih gasova u EU, piše MDR. Od 1990. taj udeo se uvećao za 11 procenata, a 2020. godine 90 odsto energije korišćene u automobilskom saobraćaju dobijeno je iz fosilnih goriva. Motori na unutrašnje sagorevanje treba zato potpuno da se ukinu: Evropski parlament je u februaru 2023. izglasao zakon prema kojem se od 2035. više neće prodavati nova putnička vozila koja proizvode štetne gasove – 340 poslanika glasalo je za, 279 protiv.

Automobile sa motorima na unutrašnje sagorevanje trebalo bi da zamene električna vozila, a da bi se ostvarili zacrtani klimatski ciljevi, na ulicama EU bi do 2030. godine trebalo da se kotrlja najmanje 30 miliona električnih vozila. Prema Evrostatu, 2021. u EU je bilo jedva dva miliona električnih vozila, od toga 600000 u Nemačkoj.

foto: rade prelić / tanjug

ZAVISNOST EVROPE OD UVOZA LITIJUMA

Sve to prati ekstremno povećanje potražnje za nephodnim sirovinama, pre svega za niklom, manganom, grafitom, kobaltom i – litijumom. Prema podacima United States Geological Survey, globalna potražnja za litijumom je sa 40000 tona 2015. porasla na 134000 tona 2022.

Prema istraživanju instituta KU Leuven iz Belgije, potražnja za litijumom bi do 2050. trebalo bukvalno da eksplodira. Samo za EU predviđaju da će potražnja između 2020. i 2050. skočiti sa 23000 na 861000 tona godišnje. Stručnjaci zbog toga pričaju o “litijumskoj groznici”, jer bi litijum uskoro mogao da bude važniji od nafte i gasa.

Samo: Evropa je 100 odsto zavisna od uvoza litijuma, koji bi u budućnosti mogao da se ispostavi kao veoma kritična sirovina, smatra Mihael Šmit iz Nemačke agencije za sirovinu (DERA), prema čijoj studiji glavni igrači u iskopavanju litijuma jesu Australija, Kina, Čile i Argentina. Kapiten ovog tima je Kina, gde se obrađuje 60 odsto ove sirovine.

U tom smislu je EU, u okviru “Zelenog dogovora”, u martu 2023. predstavila Evropski zakon o kritičnim sirovinama (CRMA), na osnovu koga bi trebalo da se osnaži eksploatacija kritičnih sirovina unutar EU, pa tako i litijuma, te da se prekine potpuna zavisnost od svetskog tržišta, pogotovu u svetlu ruske invazije na Ukrajinu i izrastanja Kine u svetsku silu čija spoljna, bezbednosna i privredna politika Evropskoj uniji predstavlja konkurenciju.

ŠOLC U BEOGRADU

I tu se vraćamo na Šolcovu posetu Srbiji, koja se prema istraživanju Geološkog instituta SAD sa procenjenih 1,2 miliona tona litijuma nalazi na jedanaestom mestu u svetu, a na trećem u Evropi, iza Češke i Nemačke. Nalazišta litijuma u Evropi ima i u Španiji, Portugalu, Finskoj, Francuskoj, Engleskoj, Irskoj.

Što se doline Jadra tiče, nemački Virtšaftsvohe (Privredna nedelja) procenjuje da bi od 2028. tu moglo godišnje da se iskopa oko 50000 tona litijum-karbonata, dovoljno za baterije za milion vozila. Veliko je pitanje da li bi bilo gde u Nemačkoj pre tog roka moglo da se počne sa iskopavanje litijuma, mada je Šolc u Beogradu govorio o obavezi evropskih država da iskoriste svoje kapacitete kritičnih sirovina, pa i litijuma. Šmit iz DERA smatra da je realistično da Evropa do 2030. iz svojih rudnika pokriva između 25 i 40 odsto potreba za litijumom.

U svetlu svega toga zaista ne čudi što je Šolc došao u Beograd da se smeška sa Vučićem kao nemački garant da će sve biti u redu sa životnom sredinom u dolini Jadra kada Rio Tinto bude počeo sa iskopavanjem litijuma. Nije to bila velika cena.

Predsednik Srbije tako opet može da računa na političku podršku Berlina, jer je on, jelte, neko ko razume evropske probleme i želi da pomogne da se rešavaju, a predstavnici opozicije ispadaju onda nekakvi indijanci koji se protive dolasku gvozdenog konja, tj. progresu svoje zemlje i Evrope.