Letnje Bogojavljenje

Pre nego što je javljeno da Vaše pravo da znate sve dobija novi Vizuelni znak, ili što drugo od te TV heraldike, poštovani narod uzastopce informisan da će u Tekerišu, utorak, baš na Preobraženje, bude obeležavanje 100 godina Cerske bitke, te da će u direktnom prenosu govori lično gospodin i premijer Aleksandar Vučić. Televizija uzastopce, pre, posle i za vreme informativnih emisija informisala i da je Preobraženje poznato i kao letnje Bogojavljenje, da tada počinje da se preobražava list u gori, i kamen u vodi…

Tako načitan reporter krene u Tekeriš, od Zavlake, što kontra Šapca. Kad se primak’o istorijskom mestu, i to na nekoliko kilometara, neka bude tri, zaustavi policija, parkiraj ukraj puta, dalje peške. Potegne reporter novinarsku legitimaciju, rekne da akreditovan, pomene i Vučić gospodina, da radi za „Miškovićeve novine“, jok, peške i uzbrdo. Posle ti kilometri, sa ostali poštovani narod, koji isto mor’o parkira ukraj puta, stigne na to lice mesta.

PIRGAVA KRAVATA: Put zauzet, naroda kol’ko ‘oćeš, nagrnulo odasvud. Ima narod sa te srpske oficirske kape, ima sa šubare, a najviše ima da obučeni ‘nako, ko za vašar i druge svečanosti. Reporter odma’, jerbo zbog pešačenja up’o u cajtnot, uze vidi šta ima: spomenik golem, gore orao, a na njemu „14.08, 1914, Vaša dela su besmrtna“. Oko spomenika šimšir, ispod, pred, neka bude kapijom, kompletna vlada Srbije. Napred gospodin Vučić, crni komplet a kravata nekako svečano sjajna pa pirgavo – plava, desno mu gospodin Dodik sa u bordo kravatu, levo gospodin Dačić, koji komplet otiš’o u kvalitetno plavo. U prvi red i graorasti gospodin Vulin, te prva Zorana Vlade i Partije, koja bejaše u ženske ‘aljine i zlato okovrata. Još bjehu gospodin od odbrane Gašić, gospođa EU Joksimović, gospođa sa crvenu pucad ogrlicu Kori, gde ga preskoči, odma’ iza gospodina Vučića, gospodin na policiju dr Stefanović, gospodin magistar Velimir je bio bez kravatu i načisto odzada, pa Gospodin za sport, Gospodin za prosvetu, još gospode, pun sastav gospode, prisutan i Mali gospodin, jedino ne bilo gospodin Tasovac.

Uto u gospodu banu gospodin Patrijarh, koji ode pravo na Vučić gospodina, svoj gospodi priđe i vladika šabački Lavrentije… Onda gore, kod spomenika, poče pomen Cerskim junacima… sada i u vekove vekova, amin… vječnaja pamjat, vječnaja pamjat… Šef protokola Vlade upali sveću Vučić gospodinu, i Dodik gospodinu, i prvoj Zorani, gospodin Ivica se sam snađe, upali direktno od Zorane prve. To potraja, to se završi.

Za govornicu ispred spomenika, staklo li je, pleksiglas li je, stupi voditelj Nacionalnu televiziju, sa umetnički štucovanuštrucovanu bradu, pa se baš svečano i po sinopsis reče, Uvaženi Predsedniče vlade Srbije, uvaženi Izaslaniče predsednika Srbije, uvaženi Izaslaniče predsednika Narodne skupštine, uvaženi Predsedniče Republike Srpske, uvaženi Načelniče generalštaba vojske Srbije, gospodo ministri, Vaša svetosti, uvaženi potomci vojvode Stepe Stepanovića, Vaše ekselencije, poštovani žitelji slavnog Tekeriša… organizator državne ceremonije povodom obeležavanja 100-godišnjice Cerske bitke je vladin Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije…

Svečano štucovani voditelj pozva gospodina Predsednika vlade Srbije, uvažene zvanice, da pristupe ceremoniji polaganja venaca i odavanja počasti divovima kojima dugujemo današnji dan slobode. Istupiše gospoda Vučić i Dodik, prođoše plave gardiste u počasnom pozdravu, rasparnim marševskim korakom stigoše do spomenika. Za njima nastupiše izaslanici gospodina predsednika Srbije, gospodin Mrkić, i od Karića partije gospođa, tkoja šef na Predsednik kabinet. Nastupi i Izaslanik predsednika Skupštine, spomeniku priđe delegacija Vojske, gospodin Gašić položi venac, gospodin general Diković je stajao mirno. Po ružu na spomenik položiše predstavnici stranih delegacija, protokol sve to posla niz stepenište, na platou ostaše samo gospodin Dodik raskopčanog sakoa, i Vučić gospodin sa dva prikopčana dugmeta.

Javi se gospodin Štucovani, Dame i gospodo, obratiće vam se predsednik vlade Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić. Za onu, jali je staklo, jali pleksiglas, govornicu, sa samo jedno prikopčano dugme na svečanom odelu, stade gospodin Vučić. Otvori fasciklu, pa reče, Vaša svetosti, uvažene ekselencije ambasadori Belorusije i Austrije, ostali članovi diplomatskog kora, poštovani prisutni, nije baš lako stajati ovde 100 godina kasnije, ovde, gde su stajali vojvode Putnik i Stepa, generali Bojović i Šturm. Ovde gde je iz stroja izbačeno, što poginulo, što ranjeno, u prvoj bici Velikog rata, gotovo 20 000 Srba, ovde gde je jedna saveznička vojska ostvarila svoju prvu pobedu, ovde gde je Srbija svojom krvlju, gladna i bosa, našla svoj ponos, i stekla svoje ime, na mestu gospodo, za koje se može mirno reći da smo na njemu, baš ovde, i mi nastali. Pre sto godina, na današnji dan, na sveto Preobraženje… kada su vojnici redom osvajali, Kosanin grad, Rasuljaču, Veliku glavu, Rajin grob, a Austougarska vojska počela u panici da beži ka Drini…

LEPA I VELIKA: Još je gospodin Vučić čitao rad iz fascikle, bilo je tu i zasluženih aplauza, naročito od komplet Vlade koja je u stavu voljno stajala pred kapijom spomen kompleksa, i naročito od gospodina doktora ministra Stefanovića koji se probio u prvu red. A bilo jošte čitanja, da nam je dužnost da sa istom verom, sa kojom su oni ginuli, živimo za Srbiju, da ćemo ostvariti njihov san, i da nam neće biti teško da živimo i radimo za našu jednu i jedinu Srbiju, neće nam biti teško da je oživimo i vratimo tamo gde joj je mesto… Spremni smo da zauzmemo i da osvojimo svoj Terkeriš, i svoj Cer, zato što danas ponovo verujemo u Srbiju, i zato što nam je ponovo, kao i vama, od svega što nemamo mnogo veće to što konačno imamo, to je Srbija… Biće Srbija ponovo lepa i velika, da će ljudi dolaziti u nju, dolaziće ovde da žive i rade, i da veruju u nju… Vreme je da svojoj zemlji ponovo damo bar deo onoga što su joj dali oni koji su joj dali ime… vreme je za našu žrtvu i za naš napor, to je dug prema onima koji su nas stvorili, i dug prema onima koje stvaramo…

Bilo još aplauza i odobravanja, Vlada je pred kapijom bila u punom broju i sastavu, malo se i baldisalo, ali je gospodin Stefanović dr bio dosledno bodar. Gospodin Aleksandar Vučić završi, Slava srpskim junacima, Živela Srbija, do konačne pobede! Dr gospodin Stefanović dade još jedan mnogo srčan aplauz, Vučić gospodin odloži fasciklu vojnom licu zaduženom da prihvati fasciklu, zajedno sa Dodik gospodin i gospodin Patrijarh, pored Garde u počasni pozdrav, siđe do kapije i stade na čelo Vlade.

Poče Umetnički program, pojavi se Gorica Popović u ulozi, Predrag Ejdus kao austrougarski oficir… lično Vučić gospodin dade aplauz kad Stepa Stepanović krenu na Drinu… Sve to bješe pažljivo, komplet Vlada koncentrisana kanda da nije u stavu voljno preko sat vremena. I iza Vlade, sve bilo u redu i poretku i disciplinovano, oficiri za šapkama, gospodin visoki Božović, koji bješe državni sekretar MUP, iako vele ispo iz postave, muv’o se po desnu stranu, po dubini, iza Vlade, veliki krst i velika ikona Trojeručica uramljena u neku zastakljenu vitrinu… Nastavi se Umetnički program, vojvoda Stepa komandova da se topovi steraju na ćuvik sa kruškom, i da se odatle neprijatelj gađa u rebra. Izađe baterija na ćuvik, opališe topovi, Vučić gospodin, desnom preko leve, dade jošte jedan aplauz.

Javi se i hor, vojni orkestar dunu Marš na Drinu, izađoše svi umetnici da se poklone Vladi i publici, Štricovani voditelj objavi da su za umetnički program zaslužni nacionalni umetnici Milovan Vitezović i, pazi sad, Živorad Ajdačić. Gospodin Vučić, i komplet Vlada, su aplauzom ispratili i odjavnu špicu. Štucovani voditelj sve pozva na Istorijski čas na otvorenom, svima zahvali što su uveličali veličanstveni događaj, gospodin Vučić rukoljubi Patrijarha, sa komplet Vladom ode, gledajući od spomenika, u desnu stranu.

Gledajući od spomenika levo, poče taj Istorijski čas, prisutna komplet vojna postava na čelu sa Diković general, svi mogli čuju, Kombinovana divizija je nastupila prema Tekerišu, iza tačke Kik… Put kroz Tekeriš je bio tesan, kol’ko odlazilo, toliko dolazilo. Ima i oni koji se snašli, zalivadili u livadi, ili pod šatrama, u jednoj se odvrnulo Oj šajkačo, najlepša si kapa/ vrednija si od suvoga zlata… Narod doš’o, neće d’ide, samo oda, kome šatre na visoko, ima osveženje u cisterne za vodu, jerbo voda u Tekerišu ne za upotrebu. Kad se napiju vode, ko novi, zauzeli put, pa samo šipče. Šipče jerbo nemaš rašta stati, tek poneka tezga sa te šajkače, crvene beretke, crne čarape za glavu. Na izlazu iz Tekeriša, prema Zavlaci, šatra uz kuću, napolju barjače, a unutra samo čuješ, Vodenica čeketala, čeketala pa prestala… Retko ko zastane, nema se vremena, treba se šipči do kola koja kilometrima daleko.